ТУРСКА СПОЉНА ПОЛИТИКА: НАТО је постао непријатељ, крећемо се Русији

Преговори између Владимира Путина и Реџепа Ердогана који су одржани у Сочију 13. новембра и који су трајали 4 сата, омогућили су им да размотре читав комплекс питања у билатералним односима. И ако развој ситуације у Сирији сам по себи представља широк геополитички проблем у који су увучени многи играчи, то енергетика и војно-индустријска сарадња представљају две области у којима Москва и Анкара директно узајамно сарађују у националним интересима.

И сличан модел односа посебно је важан у контексту развоја ситуације у Европи, где су многе земље-чланице ЕУ, а такође и државе које теже да упадну у ту организацију, покушавају да маневришу у туђим па чак и непријатељским интересима.

Најважнији и истовремено „осетљив“ проблем за Европљане и даље остаје руско-турска сарадња у енергетској области.

Према речима Владимира Путина, он и његове турске колеге „са учешћем министара и шефова водећих компанија, предметно су размотрили кључне аспекте стратешких узајамних деловања у области енергетике“. „То се тиче и „Турског тока“, то се тиче и изградње нуклеарне електране „Акују“. У скорије време „Росатом“ треба да почне практични стадијум реализације пројекта. Планирамо да први реактор пустимо у погон већ током 2023. године“ – саопштио је руски председник. „Ми ћемо дати велики значај томе да ови пројекти буду на време завршени и остварени“ – потврдио је Реџеп Тајип Ердоган.

Није тајна да развој ситуације око сарадње Русије и Турске у енергетској области – а пре свега у оквирима реализације пројекта „Турски ток“ – са лоше скривеном раздражљивошћу прате и Брисел и Вашингтон. Увод у пуштање у погон овог гасовода и посебно прикључење њему „извозне“ гране за државе централне и југо-источне Европе, ствара нову конфигурацију енергетске безбедности на континенту и потврђује кључну улогу Русије у њеном обезбеђењу.

Међутим, ништа мање раздражљивости у западним престоницама изазива и узајамно деловање Русије и Турске у војно-техничкој области – у том смислу по питању куповине руских зенитно-ракетних комплекса од стране Анкаре. „Обе стране су сагласне с тим да земље и народи морају да се налазе у јаким и тесним узајамним везама. Ја посебно велики значај придајем заједничким напорима у одбрамбеној индустрији“ – овако је председник Ердоган описао своје виђење ситуације.

Уочи руско-турског самита на високом нивоу, шеф владе Турске Бинали Иљдирим у интервјуу америчкој агенцији за пословне новости Bloomberg назвао је куповину ЗРК С-400 у Русији «неопходношћу» и подвукао спремност Анкаре да и убудуће у Русији купује системе ПВО без обзира на противљење САД и НАТО. Према речима премијера, Турска је тражила такве системе у САД, ЕУ и НАТО, но ти предлози нису одговарали условима које је поставила Анкара, који су укључивали и доступ технологијама и заједничкој производњи. „Никаквог предлога који би одговарао нашим очекивањима, није било. Тако смо ми на крају склопили посао са Русијом“ – појаснио је Бинали Иљдирим. Шеф турске владе је подвукао да ће се „Анкара кретати напред“ по свом плану добијања руских комплекса С – 400 „без обзира на противљења“ од стране САД и НАТО.

Могућност испорука ЗРК С – 400 још у мају текуће године размотрили председници Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган. У јулу је председник Турске потврдио потписивање неопходних споразума о испоруци С – 400: „Потписи су постављени и надам се да ћемо видети С – 400 у нашој земљи. И водићемо их ка заједничкој производњи“. Крајем септембра је помоћник руског председника Владимира Кожин потврдио да је Анкара авансно уплатила новац и да је уговор ступио на снагу.

Према сведочењу генералног директора корпорације „Ростех“ Сергеја Чемезова, „вредност посла у вези С – 400 са Турском, износила је више од 2 милијарде долара“ (турски извори су говорили о 2,5 милијарде долара). Према прелиминарним информацијама, преговори су текли и о испоруци четири дивизиона по цени од 500 милиона долара за један дивизион.

А у септембру текуће године Реџеп Тајип Ердоган је саопштио да су Москва и Анкара већ разматрали и могућу куповину новијих ракетно-зенитних комплекса С – 500 д стране Турске.

Наравно, сличан развој догађаја није могао проћи мимо руководства САД и НАТО пакта. Кеј Бејли, стални представник САД при Североатланској алијанси у интервјуу часопису The Washington Post је изјавила да је руски ЗРК С – 400 некомпатибилан са НАТО системима, а да Русија, према њеним речима, наводно одавно „игра игру“. „То је игра да се прекину везе унутар НАТО-а, међу нашим савезницима и да изазове разногласје. Они иду и раде нешто попут тога да Турска купи систем ПРО“.

Шеф Пентагона Џејмс Метис, према његовим сопственим речима, такође је забринут „некомпатибилности“ руских и НАТО-вских система ПВО.

„Прекоокеански пријатељи, наравно, негодују“, изјавио је у вези с тим Дмитриј Шугајев, шеф Федералне службе за војно-техничку сарадњу Русије. Но, Турске је, према његовим речима, независна држава, која може сама да доноси одлуке о куповини и о томе да ли њени системи „одговарају или не одговарају“ системима НАТО пакта.

На располагању САД и НАТО постоје полуге притиска на Турску. Између осталог, у новом пакету санкција против Русије који је потписао амерички председник Доналд Трамп, наложена су ограничења на „суштинске трансакције“ са учешћем низа руских ресора и компанија, па тако и корпорације «Ростех» и њених «кћери». Према овом документу, санкције САД за „суштинске трансакције“ са руским структурама могу бити уведене против било којих физичких, правних лица или државних структура различитих земаља, па тако и Турске.

Међутим, овакав притисак може имати и контра ефекат и дати додатни импулс узајамним везама Русије и турске.

„Друга Турска“ – веома правилно резонује у вези с тим турско издање Sabah: «Стратешко партнерство са Западом, које траје много година, сада виси на длаци. НАТО је постао непријатељ који делује подмукло. Турска постаје свесна да се „стајањем у месту“ не може прескочити преко замке за нас постављене. Ми морамо истовремено да вучемо више потеза. Управо зато посета Ердогана Русији, Кувајту и Катару има животно важан значај. Заштита стабилности у региону подразумева у то време заштиту самих себе“.

Турско искуство може имати веома велики значај, у том смислу и за земље Балкана – које у овом тренутку разматрају перспективе развоја сопствених оружаних снага и система наоружања. Пример Турске демонстрира могућност доношења суверених одлука чак и у оквирима самог НАТО блока и у својству кандидата за приступање Европској унији.

Тагови: Владимир Путин, Реџеп Тајип Ердоган