ТУРСКА: Предсједников дебакл

Ердоганова странка АКП, која влада у Турској од 2002, изгубила је на изборима парламентарну већину. То ће узбуркати турску политику, сматра уредник ДW-редакције на турском Баха Гингор.

Турски бирачи су демократски одлучили: постоје два недвосмислена губитника и једна странка која је на добитку. Предсједник Турске Реџеп Тајип Ердоган и његова партија коју је свом снагом подржавао, религиозно-конзервативна АКП, спадају у губитнике. А курдска странка ХДП (Халкларıн Демократик Партиси, Демократска партија народа) први пут је прешла цензус од десет процената и заслужено ушла у Велику народну скупштину у Анкари.

За Ердогана је такав резултат у ствари прави дебакл. Он је све ставио на једну карту, у намјери да претвори Турску у президијалну републику. Кршећи обавезу неутралности предсједника државе, недјељама је крстарио земљом и агитовао за АКП. Истовремено, није се устручавао да противничке политичаре и странке изложи најтежим вербалним нападима, па и да их блати. Бирачи су, осим тога, казнили и њега и његовог насљедника на мјесту страначког шефа, Ахмета Давутоглуа, за злоупотребу вјере у политичке сврхе.

АКП је 2002. под Ердоганом први пут побиједила са 34 одсто гласова, прије четири године је за ову странку гласало скоро 50 одсто, а прије годину дана је Ердоган на првим предсједничким изборима гдје су предсједника директно бирали грађани, освојио 52 процента гласова. Сада се мора задовољити са 40 одсто. Ердоган је прижељкивао двотрећинску већину која би му омогућила да сам мијења уставне одредбе. То ће остати утопија. Јасан губитак апсолутне већине присилиће АКП на коалиције, јер би иначе странка морала да оде у опозицију, па би јој судбина била неизвјесна. У посљедње двије деценије су јаке владајуће странке у Турској потпуно маргинализоване након што би њихов шеф постао предсједник државе.

Гласови позајмљени курдској странци ХДП

Курдска странка ХДП не би сада смјела да, понесена успјехом, прецијени своју снагу. У супротном би на могућим ванредним парламентарним изборима већ на јесен могла опет постати ванпарламентарна опозиција. Оба ко-предсједника странке , Селахатин Демиртас и Фиген Јиксекдаг, морају имати на уму да су им гласове “позајмили“ многи традиционални бирачи других партија, па и владајуће АКП. Наиме, у свим друштвеним слојевима владао је велики отпор према Едогановом плану да уставним промјенама зацементира своју моћ и удаљи Турску од плуралистичке демократије.

ХДП мора да докаже да је демократска странка свих турских народа, како јој и име каже. Мора да убиједи бираче да није политичко крило милитантне курдске организације ПКК. У рату између ПКК и турске државе је од 1984. погинуло 40.000 људи. Зато десни и лијеви турски националисти вребају прилику да потисну ХДП из парламента. Крајњи десничари из странке МХП тешко подносе чињеницу да је ХДП освојио скоро исто толико гласова као и они. За курдску партију би било фатално да политичким тактизирањем покуша да испослује пуштање на слободу шефа ПКК Абдулаха Оџалана, који је у затвору већ 16 година.

Колико год да је горка пилула коју сада мора да прогута Ердоган, толико би било опасно да досадашња опозиција прецијени своје снаге. Она је профитирала од ароганције Ердогана и његове странке, којима су овај пут бирачи очитали лекцију.

Тагови: АКП, Реџеп Тајип Ердоган, Турска, ХДП