Трудница из Маријупоља, најпознатије лице западне фабрике лажи

Мало која фотографија из рата у Украјини је до те мере и тако брутално експлоатисана у пропагандне сврхе као она на којој Маријана Вишемирскaја, у јеку уличних борби, излази из разрушеног маријупољског породилишта после тобожњег ваздушног напада. Преко ноћи, она је постала најпрепознатљивије лице светске медијске сцене и, како су тврдили западни пропагандисти, непорециви доказ злочиначке природе руске војске.

Ствари ипак нису тако стајале…

Како је злоупотребљена ваша фотографија?

Када смо изашли из породилишта, тамо су стајали дописници који су фотографисали. Ову фотографију није пратио никакав коментар – није могло ни бити мојих коментара, јер нико није разговарао са мном. Једино што је на моје молбе да не слика, репортер у ходу рекао „Да, да, ја не сликам“, држао камеру у руци и снимао. Једини наш дијалог било је његово питање да ли је све у реду, и мој одговор да јесте. И то је све.

Сутрадан је публикована моја  фотографија са дописаним коментаром. Односно, испод моје фотографије ставили су информације. Наравно, сва негативност, сва агресија сручила се на мене јер сам ја била на фотографији. И то није била жива реч, и нисам имала никакве везе са оним написаним испод ове фотографије.

Једна од фотографија из породилишта награђена је Пулицеровом наградом за „храбро извештавање из опкољеног града Маријупоља који је био сведок кланице цивила“. Били сте у комуникацији са новинарима АП-а? Да ли је њихов материјал одговарао истини?

Прочитала сам информацију о награди, али није ме то интересовало. Из других извора видела сам да су добили награду за изложбу фотографија, а победила је фотографија са девојком на носилима. Реч је о девојци која је умрла, и њено дете је умрло. Према томе, ако постоји иста фотографија, онда немам никакве везе са њом.

Што се тиче новинара АП последњи пут сам разговарала са њима по доласку, када сам покушала да добијем пуну верзију интервјуа који сам накнаднао дала и у којем сам рекла да није било ваздушног напада. Они су ме тада питали и ја сам одговарала на њихова питања. Затим су исекли разговор.

А недавно сам разговарала и са човеком који ме је фотографисао, Јевгениј Малолеткој – заправо, он ме није фотографисао, али су фотографије потписане његовим именом. Нашла сам његов контакт, назвала га, и питала: „Зашто си ми тако наместио? У разговору са вама, питали сте ме да ли је било ваздушног напада, и мој одговорио је био да није, али ви сте то исекли.” Он је одговорио: „Да, било је тако, али ја нисам ништа исекао, ја сам само фотограф и сниматељ, интервју је послат уреднику у потпуности. Питам га: ”Испада да су украјински извори исекли интервју да би се уклопио у њихов наратив?”

Он то, наравно, није потврдио. Рекао је да не зна ништа. Постоји снимак нашег разговора.

Да ли су вам дали прилику да оповргнете речено, да демантујете, укажете на недоследности?

Два пута сам разговарала са њима – када су ме сликали код породилишта, тада нисмо ни комуницирали, и сутрадан, када су покушали да узму интервју где сам рекла да није било ваздушног напада. Они су то ноншалантно исекли.

Лично сам контактирала њега док је мој бивши муж на Фејсбуку писао Мстиславу Чернову, који је снимио фотографије које је касније потписао Јевгениј Малолеткој. Када смо их замолили да објаве цео интервју – престали су да одговарају.

Породилиште, кажете, није било гранатирано, како су приказали светски медији. Шта се тачно дешавало тог дана?

Био је 9. март, време ручка. Тишина је била и тог дана, и дан раније. Чак ни градске борбе нису биле бучне у близини породилишта. Биле су две експлозије. Односно, није било ваздушног напада, било је експлозија – прво једна, а затим друга. После друге експлозије, ударни талас је избио скоро све прозоре на породилишту. Прозори су полетели унутра, у одељења, а повређени су имали повреде од стакла које је изазвала експлозија.

Како објашњавате околност да се толики број новинара нашао испред породилишта свега неколико минута после првих детонација?

Да, новинари су буквално одмах били на лицу места. Јер када је прва девојчица, која је била на носилима, евакуисана, они су успели да сниме тренутак када су је спуштали низ степенице са другог спрата. Онда су објавили и снимак у којем наводе да су се, сасвим случајно, нашли буквално преко пута породилишта када су се зачуле експлозије,  и одмах претрчали.

Тужили сте олигарха и опозиционог активисту Михаила Ходорковског. Да ли можете навести најмаркантније речи из оптужнице? Где се у овом тренутку налази предмет?

Овде реч препуштам свом адвокату, и дословно вам преносим шта је за потребе овог разговора рекао. „Тренутно је тужба поднета Басманском суду у Москви. Тужба за заштиту части и достојанства Маријане. Тужба је поднета против Михаила Борисовича Ходорковског, где је он одговорно лице. Тужба је заснована на чињеници да је на свом Инстаграм налогу Маријану представио као особу која је страдала од руске агресије у Маријупољу, у породилишту, са чиме се, наравно, Маријана не слаже, а на суду ће оповргнути информације које је Ходорковски ширио о наводној руској агресији од које је Маријана страдала и привести Михаила Борисовича Ходорковског грађанској одговорности.“

Док сте боравили у згради породилишта, да ли сте виђали украјинске војнике или рањенике смештене у установи?

У нашој згради није било војника. Војници су били преко пута, у суседној згради онкологије. Тамо је било доста војника. Прозори на првом спрату су били обложени врећама песка. Када сам ушла у породилиште, прошла сам поред зграде онкологије и видела велики број војника у близини зграде. Имам и видео на свом каналу јер сам снимала пут од зграде до породилишта.

Колико су тачне тврдње да су припадници Азова и Територијалне одбране држали цивиле као живе таоце? Да ли је цивилима била омогућена евакуација?

Што се тиче евакуације цивила – не, није било евакуације. Људима није било дозвољено да оду. Можда је првих дана, некоме било дозвољено, али поуздано знам да су наше комшије више пута покушавале да оду, и да су се враћали са речима да је немогуће изаћи из града. Више пута је било зборова у близини Драмског позоришта када су се у одређено време окупљали људи који желе да побегну. Људи су долазили, долазили, али није организована евакуација.

Како и у ком тренутку напуштате Маријупољ?

Напустила сам Маријупољ када су се појавили први зелени коридори. Био је крај марта 2022. Пре тога није постојала таква могућност, јер су се у граду водиле борбе и било какве коридоре је било немогуће организовати једноставно физички.

Какав је однос војске ДНР био према грађанима Маријупоља?

Могу да испричам какав је био однос војске ДНР према онима који су били у болници.

Нисам се породила у породилишту већ у болници где смо евакуисани. Болница је имала осам спратова, и на креветима смештеним у ходницима, лежали су људи. Када су нас довезли, болница је била под украјинском војском. Онда су Оружане снаге Украјине у току ноћи напустиле болницу, а следећег јутра је ушла руска војска.

Руска војска нам је дала своје суве оброке и чисту воду, јер смо у то време пили техничку воду и није било скоро ништа за јело. Давали су нам флаше, па, чутурице воде – пунили су те чутурице кључалом водом и давали трудницама, породиљама и мајкама са децом да нам не буде хладно.

На одељењима су била поломљена сва стакла, била је промаја у ходницима где смо лежали, а напољу је било минус 10 и било је јако хладно. Дали су нам и термофоре за грејање. Када је руска војска заменила војску ДНР, однос се није променио. Бринули су о нама. Док су људи крали једни другима чисту воду, наше труднице су имале чисту воду. И, наравно, стали су у нашу одбрану, покушали да разумеју наше стање и контролишу ред.

Какав је однос био према затеченим рањеницима украјинске војске?

Када су војске ДНР и Руске Федерације ушле у болницу где су Украјинци оставили своје рањене борце, они их нису стрељали нити изгладњивали у подрумима… Разговарали су њима, али им није учињено ништа лоше. Многи су се одмах враћали са разговора и настављали лечење, колико год је то било могуће; лекова није било, али су ипак били под надзором лекара.

Ваша ћерка има годину дана. Стрепите ли за живот? Са чим се будите, којим надама, којим очекивањима?

Сада не живим у Доњецку, живим у Москви. Стално сам на релацији Москва – Доњецк – припојена територија ЛДНР. Путујем са хуманитарном помоћи. Недавно смо ишли у Горловку, Первомајск, Луганск, Маријупољ, Доњецк.

Члан сам Националног фонда Родина, један сам од руководилаца и обављам функцију шефа одбора за друштвене иницијативе и програме. Тако да сам заузета, немам времена да се плашим за свој живот. За шетњу и разгледање треба имати времена.

Са каквим мислима се будим? Будим се питајући се када ће се све ово коначно завршити. Разумете, људи који су из Донбаса – ја нисам из Маријупоља већ из Доњецка – навикли су се јер ово траје већ девету годину. Људима је то већ постало уобичајено. Они се само пробуде и живе својим нормалним животом. Али, наравно, чекају да се све заврши.