Трг Тјенанмен у Пекингу: Британски новинар признао да није било масакра о којем је извештавао

Америчка стратегија била је савршено јасна, истиче Лари Романов, истраживач догађаја на главном пекиншком тргу: требало је натерати кинеску владу да употреби силу што би изазвало „обојену револуцију“, која ће да доведе до свргавања владе и колапса Кине

Средином априла 1989. почела су прва окупљања „продемократских“ студената на Тргу Тјенанмен у Пекингу. Протести су окончани тек 4. јуна. Према западним медијима, демонстрације су завршене „масакром неколико хиљада студената“, који је извршила кинеска војска. Процене броја жртава се веома разликују, достижу и до фантастичних „двадесетак хиљада.“

Џејмс Мајлс, новинар Би-Би-Сија, први је који је, 1989. године известио о „масакру са Трга Тјенанмен“. Ову „вест“ су, потом, пренели сви западни медији. Од тада, „масакр на Тргу Тјенмен“ је на Западу постао је утврђена „чињеница“, која се сваке године уредно обележава у медијима.

Додуше, Џејмс Мајлс је тридесет година после, 2009, променио своју причу. Он је признао да је „пренео погрешан утисак“ и да „није било масакра на Тјенанмену.“

Можда га је било негде другде у Пекингу, додао је Мајлс, али „демонстрантима који су још били на Тргу када је стигла војска допуштено је да оду после преговора. Није било масакра на Тјенанмену“, подвукао је новинар Би-Би-Сија.

Рани пример обојене револуције

Депеше упућене из америчке амбасаде у Пекингу, које је 2011. објавио „Викиликс“, потврдиле су ово закаснело признање.

Заправо, како закључује новинар Слободан Рељић, „масакр на Тјенанмену је велика (западна) лаж.“ Истинита је верзија кинеских власти.

У антикомунистичкој хистерији, која је тада започела са падом Берлинског зида и рушењем Источног блока, наставља Рељић, „`слободни медији` су током јула 1989. безброј пута емитовали легендарну слику: студент у белој кошуљи и са завежљајем у руци, на сабласно пустом тргу, пред пет тенкова у колони. Није се остављало места сумњи да су гусенице следећег момента подмазиване крвљу невиних који су умирали за слободу, истину, правду.“

„Ова лажна прича уткана је у свест западњака већ више од тридесет година, до тачке у којој је готово немогуће рационално разговарати о Тргу Тјенанмен због огромног емоционалног набоја који са собом носи“, примећује Лари Романов, западњак који већ деценијама живи и ради у Кини.

Мало је таквих догађаја који су оставили тако дубок траг у свести типичног западњака попут оног са Трга Тјенанмен, констатује Романов. Реконструкција догађаја овог аутора посве је другачија.

Закључак Романова може се свести на следећи став: Тјенанмен је један од раних примера „обојених револуција“, које су, на крају Хладног рата, ницале као печурке после кише.

Мртви и повређени војници

Према оцени Романова, који је годинама прикупљао чињенице о овим догађајима, за почетак „у западним медијима никада није објављено да су се у Пекингу 4. јуна 1989. године десила два одвојена догађаја.“

„Први је био студентски протест,“ каже Романов, „који је кулминирао протестом на Тргу Тјенанмен. Он је трајао неколико недеља и коначно је прекинут 4. јуна.“ Други је једнодневни штрајк радника, који се десио у оближњој пекиншкој четврти: „Група радника се окупила и забарикадирала у неколико улица у Муксиду, области у Пекингу пет-шест километара удаљеној од Трга Тјенанмен. На барикадама је било неколико стотина, углавном одраслих радника, уз неодређени број неколико младих људи.“

Романов указује и на трећу, „прилично велику групу“, која „никада није јасно идентификована, иако се на фотографијама види да то нису били радници, а свакако ни студенти. Чињенице подржавају закључак да су то били плаћеници.“

Кинеска влада је потом упутила неколико аутобуса војника, у пратњу неколико оклопних возила, да рашчисте барикаде и поново отворе улице за саобраћај. До насиља је дошло када је ова „трећа група“ напала војнике који су покушавали да уклоне барикаде. „Били су добро припремљени, наоружани са најмање стотинама, а можда и хиљадама Молотовљевих коктела. Они су запалили десетине аутобуса и неколико оклопних возила, док су војници још били унутра. Неки војници су побегли, али многи су изгорели.“

Постоје и неоспорни докази за ове тврдње које износи Романов: документовани извештаји и фотографије мртвих, спаљених војника, фотографије војника обешених о уличне светиљке, војника који леже на улици, или оних који су остали да висе на прозорима аутобуса или транспортера. Осим тога, „једна група насилника успела је да преузме оклопни транспортер и да га провоза улицама пуцајући из митраљеза на куполи. Влада је тек тада послала наоружане војнике.“

О размерама ове побуне довољно говоре следећи подаци: „У побуни је изгорело или оштећено преко 1.280 возила, укључујући преко 1.000 војних камиона, више од 60 оклопних аутомобила, преко 30 полицијских аутомобила, више од 120 јавних аутобуса и тролејбуса, преко 70 моторних возила других врста.“

Војне трупе су претрпеле велике губитке пре него што су биле принуђене да пуцају у ваздух како би очистиле пут, каже Романов. Током контранапада, неки изгредници су убијени, неки посматрачи су погођени залуталим мецима, а неки су рањени или убијени од стране наоружаних разбојника. Према поузданим статистикама, више од 3.000 цивила је рањено, а преко 200 је убијено, укључујући 36 студената. Такође, више од 6.000 официра и војника је повређено, а на десетине њих је убијено.

Побуна оркестрирана и подржана споља

Романов је у Кини разговарао са „око 2.500 руководилаца средњег и високог нивоа, који су били студенти током тог периода, од којих су многи били укључени у студентски покрет, а много њих је било на Тргу Тјенанмен.“

„Осим што потврђују оваква запажања и закључке,“ тврди Романов, „њихови коментари и сведочења снажно указују да сама идеја о обрачуну са владом није потекла од њих, већ да им је сугерисана споља.“

Како сматра Романов, „више је него извесно да је побуна имала значајну помоћ споља. Превише је доказа о припремама за насиље и снабдевању оружјем из иностранства.“

Када је реч о снабдевању бензином, који је тада у Кини био недоступан у већој количини, постојали су „црни путеви“, а бензин су пратила упутства за производњу и употребу Молотовљевих коктела, који су до тада били непознати у Кини.

Студенти окупљени на Тргу били су обузети питањима социјалне политике, корупције и идеализмом, укратко, „свим оним стварима које смо сви ми желели да видимо у свету.“

„Владини званичници су неколико недеља разговарали са студентима и коначно одредили рок за евакуацију Трга – 4. јун“, додаје Романов. Војници су послати на Трг претходног дана, али они су били ненаоружани. „По свему судећи, није ни било анимозитета између ученика и војника.“

Коначно, студенте су убедили да напусте Трг увече, 3. јуна, а остатак се мирно разишао следећег јутра. Тенкови и булдожери су осванули на Тргу ујутро 4. јуна, „уклањајући све шаторе и смеће. Студената није било на Тргу када је почело чишћење. Приликом чишћења Трга није било жртава.“

То није спречило западне медије, предвођене Би-Би-Сијем, да известе о „покољу“, као и о „хиљадама прегажених и убијених.“

Подршка студентима из америчке амбасаде

Можда је студентски покрет касних 1980-тих настао спонтано, „постоји обиље доказа да је цео покрет убрзо преузет од агенција америчке владе, и то много пре него што су се студенти окупили на Тјенанмену.“

„Било је потребно неко време да се открију детаљи о томе,“ каже Романов, „али није спорно да је вође кинеског студентског покрета у Хонг Конгу обучавао пуковник Роберт Хелви, официр Одбрамбене обавештајне агенције из Пентагона, који је провео 30 година подстичући револуције широм Азије у име војске и ЦИА-е.“

Име америчког пуковника Хелвија добро је познато и у Србији, јер је он организовао покрет „Отпор“ и фактички руководио превратом од 5. октобра 2000. године.

Како закључује Романов, „нема ни места сумњи да је америчка спољна политика тада, баш као и данас, покушавала да подстакне револуцију која би отворила врата утицају САД. Данас је све јасније да је кинески студентски покрет 1989. био главни део те стратегије, коју је оркестрирао амерички Стејт департмент, уз пуно одобрење тадашњег председника Џорџа Буша.“

Све чињенице указују на „америчку руку“ у студентском протесту: „Многи студенти са којима сам разговарао, посебно они који су заиста били присутни на Тргу, говорили су о залихама које су им обезбедили различити извори из америчке владе.“

Студенти су имали логистичку подршку америчке амбасаде, која им је обезбедила и приручнике, упутства, обуку, као и запаљиве говоре које је емитовао „Глас Америке“ из Хонгконга. Једном речју: „Није могуће оспорити тврдњу да су овим догађајима руководили Американци.“

„Глас Америке“ распирује побуну

„Глас Америке“ је тада, у време студентске побуне, емитовао 24 сата дневно из Хонгконга и „давао студентима провокативна охрабрења и савете о тактици и стратегији побуне.“

Један од учесника ове побуне касније је записао: „Када смо дипломирали, скоро да није било дискусија о студентском покрету и више нисмо слушали `Глас Америке`. Многи студенти су били фанови ове радио станице пре, за време и убрзо након студентског протеста. Чак и док смо били на Тргу, студенти су слушали њихов програм као да само они могу да нам кажу шта се дешава. Сећам се да сам тек много касније схватио колико сам тада био глуп…“

Други бивши студент је још непосреднији: „Било је тачно да је студентским покретом из 1989. неко манипулисао. Студенти нису имали ништа осим емоција и веома површног познавања политике. Почели смо да од званичника захтевамо обрачун са корупцијом, али су се слогани брзо променили у захтеве за демократијом.“

„Постоји огромна разлика у политичким импликацијама између две врсте захтева. Шта је уопште била демократија? Каква се то демократија практиковала на Западу? Каква би демократија пристајала Кини? Искрено, нисам имао појма о томе. Другим речима, нисам знао шта заиста хоћу. Ја сам једноставно изашао на улицу и узвикивао пароле. Убрзо су ствари измакле контроли.“

„Много година после 1989“, закључио је овај бивши студент, „нисам могао да прихватим да смо и ја и други студенти били толико глупи и наивни, и да су нама манипулисали иза сцене.“

Према званичним кинеским извештајима, „многи Американци су били активни у управљању студентским лидерима, кршећи декрете о ванредном стању који су били на снази у појеидиним деловима Пекинга. Џон Помфрет био је дописник АП-а у Пекингу и важан информативни канал за коловође, а Алан Песин, дописник Гласа Америке у Пекингу, прекршио је ограничења својим илегалним извештавањем и слао искривљене извештаје, ширећи лажне гласине и охрабрујући насилне протесте.“

Како изазвати колапс Кине

Романов цитира интервју који је 28. маја 1989. Чај Линг, самопроглашени вођа студената са Тјенанмена, дала америчком новинару Филипу Канингему:

„Осећам се тако тужно“, рекла је Чај, „јер како да студентима кажем да је оно чему се надамо крвопролиће, до кога ће доћи у тренутку када влада не буде имала другог избора него да прибегне насиљу. Тек када Трг буде обасјан крвљу, народ Кине ће отворити очи. Тек тада ће заиста бити уједињени.“

„Али, како да то објасним својим колегама студентима?“, питала се Чај. „Не могу им то отворено рећи. Студенти су још деца! Заиста је жалосно да поједини студенти, и познати људи са добрим везама, вредно раде да помогну влади и да је спрече да предузме такве мере. Зарад својих себичних интереса, они покушавају да проузрокују колапс нашег покрета и да нас извуку са Трга пре него што влада постане толико очајна да предузме акцију.“

На питање Канингема, да ли ће и сама остати на Тргу, Чај је одговорила да неће. Зашто? „Зато што је моја ситуација другачија. Желим да живим. Верујем да други морају да наставе посао који сам ја започела.“ И, на крају: „Могу и да им кажем – ви, Кинези, нисте вредни вредни моје жртве!“

Чај Линг је после 4. јуна и наводног скривања у Кини побегла у Америку. Овде је била награђена уносним местом: почела је да ради у консултантској фирми „Бејн анд компани“, удала се и прешла у хришћанство.

Што се тиче америчке стратегије, уочава Романов, она је била савршено јасна: „Амерички план је био да подстакне студенте да наљути кинеску владу како би употребила силу против студената, што је требало да изазове ‘револуцију у боји’, која ће резултирати свргавањем владе и колапсом Кине.“

Овај план није успео, а не успева ни данас. Са том срхом је подигнута и „богиња демократије“ од папира на Тргу Тјенанмен, реплика Кипа слободе на улазу у њујоршку луку. Ово потврђује извештај од 2. јуна 1989, упућен тадашњем државном секретару Џејмсу Бејкеру, у коме се изражава очекивање да ће подизање „статуе разљутити највише лидере и подстаћи крвопролиће.“