Тренутно нема ко да заштити канонску православну цркву у Украјини осим Господ Бог


Митрополит кијевски Онуфрије

Тренутно нема ко да заштити канонску УПЦ и једино остаје оно чему се надамо, а то су Божја правда и Божје око. Надамо се да прогони и покушаји ликвидације којима су верници изложени неће бити трајно стање ствари. И раније је чињено исто оно што Зеленски чини данас, али су и православна вера и православни народ опстали, упркос бројним страдањима.

Овим речима протојереј Српске православне цркве Дарко Ђого за Спутњик коментарише ситуацију у којој се нашла канонска Украјинска православна црква након што је парламент Украјине усвојио нацрт закона којим се она забрањује. Закон ће ступити на снагу 30 дана након објављивања, а УПЦ ће имати девет месеци да „прекине везе са Руском православном црквом“.

„Рада је усвојила дорађени нацрт закона о забрани деловања верских организација повезаних са Русијом на територији Украјине. Народски речено – закон о забрани московске цркве. Усвојен је у другом читању са 265 гласова“, објавио је украјински пославник Раде Јарослав Железњак.
Бежање од истине

Протојереј Ђого каже да је више него очигледно да Украјина још од 1992. године константно „бежи“ као друштво и као држава што даље од црквеног, културног, материјалног и политичког наслеђа са Русијом и Белорусијом, односно од онога шта преставља несумњиве историјске, културне и духовне идентитете савремених Руса, Белоруса и Украјинаца.

То кретање у протеклих тридесет година се интензивирало, нарочито од Евромајдана. Подсетио бих само да ово није ништа ново и да су и раније покушавани слични пројекти или забране Украјинске православне цркве или њеног преименовања у не чак ни Руску православну цркву, већ у Росијску православну цркву, рекао је Ђого за Спутњик.

Оно шта он истиче као другачије јесте то што се сада насиље према УПЦ врши институционализовано. Раније се физичко насиље и прогон верника вршио најотвореније и брутално, али се приписивало екстремним групацијама западне Украјине. Отимања су вршена тако што би се цркве и храмови давали некој од расколничких групација, да би од 2018. кренуло и директно да се дају неканонској Православној цркви Украјине. Данас су чак и судови активни учесници линча.

Имате сада једно саучесништво државних органа локалног карактера који би после тога пустили екстремну групу унутра у сам храм, најчешће у току ноћи, а онда би полиција забрањивала верницима канонске УПЦ да сутрадан уђу у тај храм на литургију. Нека врста садејствовања украјинске државе и њеног правног система у уништењу УПЦ постоји много дуже него што је видљиво и много је јача та синергија непосредних државних органа и екстремизовнаих маса него што се чини. Обично се све то приказује као плод некаквог локалног екстремизма у коме држава остаје немоћна, али то није право стање ствари. Сви смо били сведоци епопеје и трагедије око Кијевоско-Печерске лавре која се, након покушаја упада бруталном силом решавала „комад по комад“, зграду по зграду, преко Института за очување културног блага.

Све ово, каже наш саговорник, представља само коначни плод једног дугогодишњег и вишедеценијског подухвата који показује да се на украјинско друштво ни на који начин не може гледати као на исто оно друштво које је постојало у 20. или на почетку 21. века. Некада се могло говорити о друштву које има институције очувања правног система, неповредивости слободе вероисповести, али сада то није више случај.

Очигледно да је ратна ситуација у којој се Украјина налази искоришћена да би се преко масовне психозе и покушаја прављења ванредне ситуације и на религијском плану уништила последња институција која самим својим постојањем, без икаквог активног учешћа, подсећа Украјину да она сама по себи није нека референтна тачка. Она није, како они сами себе замишљају, последња тачка Запада, већ само једна од три тачке руско-белоруско-украјинског заједништва које је неспорно као историјска чињеница и као културни и духовни ток.
Има ли помоћи на видику?

У Москви сматрају да је неприхватљиво одсуство реакције институција и у том контексту Русија је позвала виског представника УН за људска права Волкера Турка да се позабави правим проблемима. Отац Ђого верује да је очекивање било какве помоћи УН узалудно. Најбољи доказ томе је и чињеница да је УПЦ годинама и деценијама слала жалбе, па чак и Врховног суду, али без успеха.

Мислим да је у потпуности нереално очекивати да у свету у коме та некадашња стратешка и геостратешка структура оличена у Уједињеним нацијама на било који начин помогне. Можда смо ми као српски народ деведесетих година били најбољи сведоци да те институције ни пре тридесет година нису радиле свој посао, него су искључиво биле инструменти глобалног запада.
Боже помози!

Отац Ђого подвлачи да ово није први пут да се нешто овакво деси. Невероватна је виталност православља на западноруским и малоруским просторима, каже Ђого и подсећа да су и Пољска и пољско-литванска конфедерација, као и Аустроугарска неколико пута кроз историју ликвидирале, односно потпуно уништавале, православно свештенство и отимале цркве.

Живимо у постмодерном времену када Колективни Запад верује у крај историје и то да не постоји никаква врста надисторијског суда за његова дела. Експоненти Запада попут Зеленског такође верују да стоје на крају историје Украјине и руско-украјинских односа, а не само на једној тачки у њима.

Једина ствар која ће успети да надиђе ужасна страдања која предстоје канонској украјинској цркви, а којих није била лишена ни раније, нису институције, већ будућност заједништва утемељена у духовним координатама и Божјем благослову, који је неупоредиво јачи од свега у шта се уздају Зеленски и Кијев, закључује отац Ђого за Спутњик.

ИН4С Портал
?>