Тренутак искрености Џозефа Бајдена: Открио да Американце види као надљуде који једини одлучују
24.02.2022. - 11:07
фото: AP Photo / Andrew Harnik
Питањем ко је Владимир Путин да одлучује о судбини суверене државе, амерички председник Џозеф Бајден је, можда и нехотице, оголио ствари. Том реченицом Бајден је признао оно што до сада није јавно изговарано – да су Американци „надљуди“ који једини могу да одлучују о судбинама народа и држава.
„Шта побогу Путин мисли да му даје право да признаје нове такозване државе које се налазе на територији суседне земље?“, запитао се егзалтирано Џозеф Бајден на конференцији за новинаре на којој је оценио да је признање суверенитета ДНР и ЛНР почетак руске инвазије на Украјину и најавио нове санкције Русији.
Американци као „надљуди“ који процењују ко може да се меша у судбине суверених земаља
Када би посматрач пратио искључиво конференције за медије Беле куће, посматрач би веома лако могао да стекне утисак да од Џозефа Бајдена и САД нема већих бранитеља принципа међународног права. Бајденово питање могло би у том случају да буде „тачка на и“ – таквог закључка.
Међутим, истина је ипак мало, ако не и сасвим другачија.
За адвоката Бранка Павловића Бајденова изјава је тренутак искрености јер је амерички председник њоме само оголио од раније постојећу америчку политику и оних држава који прате њену спољну политику – да они себе најискреније виде као „надљуде“ у односу на остатак планете.
„И то је добро. То је баш одлично, што се сада цела ствар откотрљала до краја. Али, заправо их је сада Путин ухватио у маказице. Хоћете Савет безбедности? У реду, али онда признајте да сте били агресори на Југославију 1999. Нећете савет безбедности? Онда ми процењујемо онако како мислимо, као што ви процењујете. Још је разлика у томе што се аргументи на којима се руска процена заснива на аргументима који су врло утемељени, док су аргументи на којима се америчка процена заснива фалсификовани, потпуно измишљени“, каже Павловић.
О судбини суверених држава једино може да одлучује Савет безбедности УН – оног тренутка када се изађе изван тог концепта, а Запад је из њега изашао нападом на Југославију 1999, одмотава се опасно клупко када свако процењује који су разлози како би нека територија могла да постане независна.
Тако су Американци 1999. проценили да су на КиМ угрожени Албанци, а Русија је сада проценила да се над руским народом у Украјини, не само у Донбасу, врши геноцид.
Између КиМ и Донбаса има само једна сличност
Ипак, према речима нашег саговорника, између случаја донбаских република и Косова и Метохије постоје битне разлике. Осим тога што је реч о самопроглашењима независности, не постоје даље сличности између ова два случаја.
„Разлика је у томе што Кијев неће да разговара о било каквој аутономији Донбаса и чак каже да уопште неће да поштује Резолуцију 2202 из 2015, која уређује питање процедуре и поступка утврђивања те аутономије до краја исте године. Значи, шест и више година касније, не да се ништа није догодило, него Кијев каже да неће да разговара. за разлику од тога, ми непрекидно, двадесет и више година, нудимо Албанцима најширу могућу аутономију и они то одбијају“, објашњава Павловић.
Из свега реченог проистиче да је став Џозефа Бајдена такав да, када се Албанцима нуди најшира могућа аутономија, они имају права да прогласе независност, коју САД имају права да признају, а када Кијев одбија да разговара о аутономији Донбаса, супротно Резолуцији 2202 Савета безбедности, проглашење и признање независности је недопустиво.
Америка се никада није мешала у судбине суверених држава
Подсећања ради, ако би се завирило само у историју XX века после ИИ светског рата, могли бисмо да видимо колико је само пута Вашингтон утицао на судбине суверених држава. И то не само војном силом, као што је то чинио Роналд Реган на Гренади или у Либији осамдесетих година.
Да би задржала хегемонију у свом „унутрашњем дворишту“, Америка се служила методама које надилазе такозвану меку моћ. Општепозната је америчка подршка јужноамеричким стабилократијама-диктатурама које су, попут аргентинских, чилеанских или бразилских војних хунти, одговорне за масовна кршења људских права. Или политичке подршке опскурним диктаторима попут Трухиља у Доминиканској републици, Сомозе у Никарагви или Папа Док Дивалијеа на Хаитију.
И то би био само део историје америчког мешања у судбине неких од суверених земаља – агресија на Југославију из 1999. отворила је ново поглавље чији наставак гледамо и данас.
rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић
