„Хонгконгу је доста насиља“, тврди и „Глобал тајмс“, напомињући да је протеклих дана скоро 80.000 становника те специјалне административне области потписало петицију којом се захтева „повратак реда и закона“, оптужујући истовремено Џимија Лаја, издавача просецесионистичког листа „Епл дејли“, да је „извор хаоса у Хонгконгу“.

Интересантно, тај борац за демократију, како га често описују у западној штампи, прошлог месеца састао се с америчким потпредседником Мајком Пенсом, шефом дипломатије Мајком Помпеом и саветником за националну безбедност Џоном Болтоном. С тим у вези, напоменуће портал „Блумберг“, веома је необично да један невладин посетилац добије такав приступ највишим званичницима америчке администрације.

Због тога су поприлично очигледни разлози због којих Министарство спољних послова Кине оптужује Вашингтон за „заверу с радикалним криминалним елементима“ с којима се „лудачки упушта у антикинеске криминалне активности у Хонгконгу“. Са своје пак стране, Вашингтон преко Одбора Конгреса за спољне послове прети „општом осудом и жестоким последицама“ уколико Пекинг одлучи да насилне демонстрације оконча на подједнако насилан начин. Насупрот томе, директор Института за студије Хонгконга и Макаа на Шангајском институту за међународне студије Жанг Ђијан предлаже да Пекинг предузме мере какве се примењују на демократском Западу — оне које је применио француски председник Емануел Макрон против „жутих прслука“.

Који су прави разлози нереда у Хонгконгу, имајући у виду да су демонстрације настављене, иако је у међувремену повучен предлог закона о изручењу грађана те области Кини, због којег су протести и започели? Због чега демонстрације постају све насилније? Како ће Кина одговорити и како на то могу да узврате Сједињене Државе и њихови савезници?

Покушај провоцирања Пекинга

То су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили др Јован Чавошки са Института за модерну историју Србије и дипломата Зоран Миливојевић.

„Демонстрације су током јуна попримиле значајне размере — преко милион по тврдњама организатора, око 500.000 по полицијским проценама, а Хонгконг има нешто преко 7 милиона становника. Међутим, с радикализацијом протеста која је почела током јула број окупљених је почео да опада и више није достигао те бројке, јер многи нису желели да подрже тако радикализоване протесте“, објашњава Јован Чавошки. „Вођство су преузеле насилне групе. Нису били блокирани само аеродром и железница, већ су коришћени и Молотовљеви коктели, каменице, хулигани су чак опкољавали зграде у којима живе породице полицајаца и гађали их каменицама и флашама…“

„Пекинг је на те поступке до сада реаговао суздржано, не желећи да реагује на одлучнији начин и употреби легитимна средства која има на располагању, покушавајући да избегне замку коју му спремају спољни центри моћи, пре свега Лондон, с намером да Кину доведу у незавидан међународни положај и натерају је да се окрене решавању тих унутрашњих проблема, уместо ширењу свог утицаја у свету и успостављању мултиполарног светског поретка“, каже Зоран Миливојевић.

Саговорници „Спутњика“ уверени су да догађања у Хонгконгу имају и дубљу позадину од прокламоване.

„Имајући у виду да је спорни закон о екстрадицији, који је и покренуо протесте, повучен још у јуну, а протести су свеједно настављени, јасно је да прави разлози садашњих дешавања у Хонгконгу леже негде другде и да им је мета заправо сам интегритет Кине и концепт ’једна земља — два система‘“, сматра Чавошки.

„Исто тако, ни садашња радикализација протеста свакако није спонтана, јер су се повлачењем спорног закона стекли услови за њихов прекид, а не за радикализацију која је уследила. Уверен сам да је све ово покушај провоцирања контрареакције Пекинга налик на Тјенанмен“, додаје Миливојевић.

Кину више није могуће изоловати

Кинески „Глобал тајмс“ оцењује и да је овде реч о специфичној врсти „обојене револуције“, уз оцену да је циљ протеста парализа институција Хонгконга, због чега би он могао да изгуби статус једног од светских финансијских центара. Ако се то догоди, наводи се у анализи, „опадање града је неизбежно и изазвало би дугорочне немире у Хонгконгу, што би повећало политичке и економске тешкоће саме Кине“.

„Финансијска дестабилизација Хонгконга одразила би се и на читаву Кину, будући да тај град у доброј мери представља својеврсни прозор у свет преко којег се остварују многе стране инвестиције“, коментарише Јован Чавошки, који скреће пажњу и на то да се све ово дешава усред трговинског рата САД и Кине, а демонстранти су добили финансијску подршку, вредну преко 60 милиона долара, од Тајвана и САД, о чему је саветник Пентагона и један од водећих америчких ауторитета за питање Кине Мајкл Пилсбери говорио и потпуно отворено.

„Радикализација протеста повезана је и са питањем економских односа САД и Кине. Ово је још један канал притиска на Пекинг да пристане на ’компромис‘, који ће бити по вољи Вашингтона, а који је за Кину неприхватљив“, истиче Чавошки.

Нереди у Хонгконгу, ипак, уверени су саговорници „Спутњика“, неће моћи да произведу планиране ефекте обуздавања Кине, све и ако Пекинг на крају буде приморан да употреби силу, јер, наглашава Зоран Миливојевић, „Кину више није могуће изоловати из глобалних процеса, и као тржиште и као инвеститора и као земљу која је већ остварила одређени утицај у свету“.

„А при томе треба имати у виду и да ни сам Запад данас није монолитан у односу на Кину, јер видимо да из Берлина или Рима, на пример, нису стигле реакције какве су стигле из Лондона или Вашингтона“, додаје Миливојевић.

„Запад је Кини после Тјенанмена 1989. године увео санкције, али их је већ после три године укинуо, а Кина је тада била далеко слабија него што је данас. Зато је сасвим сигурно да некакав покушај изолације Кине, ма шта се догоди у Хонгконгу, неће успети“, каже Јован Чавошки и указује на контраефекат који ће западно мешање у унутрашња питања Кине произвести у тој земљи.

„Западна умешаност у догађаје у Хонгконгу и Кини ће распршити и последње преостале илузије, ако их уопште и даље има, да неће бити третирана као стратешки супарник. Пекинг сад може да разуме каква су правила игре успостављена и у будућности ће се понашати у складу с тим. Односи Кине и Запада можда се неће драстично погоршати, али ће се сигурно у много чему у свом фундаменту променити“, закључује Чавошки.