Ток СВО у 2024. години: Четири најважнија догађаја, исцрпљеност Украјине и руска офанзива

Како се трећа година Специјалне војне операције ближи крају, карактеристике битака су се значајно промениле, пише лист „Профил.ру“.

Почетком 2024. Кијев и његови западни спонзори су имали за циљ да остану у дефанзиви, надајући се да ће исцрпити руске снаге и створити застој на фронту.

Циљ Украјине је био да докаже да још увек може да пружи отпор, док се Русија фокусирала на систематско деградирање војних способности и инфраструктуре свог противника.

Међутим, година у целини донела је значајна померања на бојном пољу која наглашавају променљиву динамику сукоба, а руски лист је у анализи издвојио четири кључна догађаја на фронту из 2024. који су обликовали ток конфликта.
Зима – последњи дан Авдејевке

Као што је већ познато, 18. фебруара коначно је завршена дуготрајна битка за Авдејевку – утврђено украјинско упориште. У питању је индустријски град у предграђу Доњецка, који је остао кључни одбрамбени положај Кијева од 2014. године, током борбе са локалним трупама ДНР. Због своје локације на врху брда, високоградње и подземном инфраструктуром, био је скоро идеалан одбрамбени положај.

У почетку су руске снаге покушале класичну стратегију опкољавања, напредујући дуж линије Бердичи-Орловка-Водјано. Међутим, овај приступ није успео због ефикасности украјинских дронова, савремених комуникација и прецизног наоружања. Признајући неефикасност ранијих метода, руски команданти су прешли на тактику употребе малих јуришних група, фокусирајући се на исцрпљивање гарнизона током четири месеца.

У фебруару су се руске трупе пробиле у центар Авдејевке, поделивши град на пола и приморавши украјинске трупе да се повуку. Заузимање фабрике за прераду кокса, великог индустријског објекта упоредивог са „Азовстаљом“ у Маријупољу, означило је крај битке.

Под новим командантом Александром Сирским, кијевске снаге су показале образац држања положаја до последњег тренутка, праћеног неорганизованим повлачењем које је изазвало велике губитке, истиче „Профил.ру“.

Ова победа је била симбол еволутивне стратегије Русије. Употреба малих, мобилних јединица подржаних тешком артиљеријом и ваздушним осматрањем омогућила је њеним снагама да постепено разбију утврђену украјинску линију одбране.

Иако је заузимање Авдејевке било успех на локалном нивоу, оно је такође показало ограничења традиционалних офанзивних тактика у савременом ратовању, где технологија и прецизно оружје у великој мери дају предност браниоцима.
Пролеће – рат за градове

Како се позициона природа сукоба продубљивала, обе стране су интензивирале ударе на великим дометима. Украјина се за гађање руских градова и инфраструктуре ослањала на ракете које је испоручио НАТО и беспилотне летелице домаће производње.

Ове беспилотне летелице, са дометом већим од 1.500 километара, дејствовале су по циљевима дубоко у руској територији, изазивајући периодичне пожаре и штету на складиштима горива и рафинеријама.

Као одговор, Москва је покренула систематске ударе на украјинску енергетску мрежу. До априла је уништено пет од седам великих термоелектрана у земљи и неколико хидроелектрана. Док је Украјина успела да стабилизује своју мрежу увозом енергије из суседних земаља, енергетски систем је остао у стању веома близу колапса, подсећа руски лист.

Истиче се и да су Руски ракетни напади постајали све софистициранији. Вишедневне операције укључивале су беспилотне летелице мамце и хиперсоничне ударе како би се савладала украјинска ПВО. Ови напади нису били усмерени само на енергетску инфраструктуру, већ и на кључна војна постројења, приморавајући Кијев да преусмери ресурсе како би заштитио своје објекте у позадини.

Фрустрација украјинског становништва тврдњама о наводном успеху њихове ПВО – која се често доживљава као преувеличана – постала је све очигледнија на друштвеним мрежама.

До средине године, Москва се такође прилагодила супротстављању ударима украјинских беспилотних летелица. Користећи комбинацију радарских, система за електронско ратовања и мобилних тимова за пресретање ваздушних циљева, руске снаге су значајно смањиле ефикасност украјинских напада дугог домета. Упркос томе, рат исцрпљивања је наставио да узима данак на обе стране, а цивилна инфраструктура и морал су такође нарушени.
Лето – продор у Курску област

У августу је Украјина покренула неочекивану офанзиву на Курску област Руске Федерације, циљајући слабо брањене пограничне делове. Украјинске бригаде су користиле лака оклопна возила и бројчану надмоћ, коју су уживале на локалном нивоу, да заузму отприлике 1.000 квадратних километара ретко насељене територије, укључујући и мали град Суџу.

Почетни успех операције изазвао је медијску помаму, а западни медији су то поздравили као доказ сталне способности Украјине да узврати ударац.

Међутим, стратешки утицај је био ограничен. Украјинске снаге суочиле су се са логистичким изазовима и тешким отпором руских појачања. Такође, до јесени су руски контранапади преполовили територијалне добитке Украјине, пише „Профил.ру“.

Један значајан аспект Курске офанзиве био је њен утицај на украјинске ресурсе. Операција је захтевала распоређивање елитних бригада, које су биле преко потребне на другим фронтовима, највише око Покровска.

И тако док је офанзива привремено подигла морал и изменила медијске наративе, на крају је скренула пажњу и људство са кључних и важнијих битака у Донбасу и Запорожју.

За Русију, упад у Курску област је истакао рањивост дуж њених пограничних зона. Као одговор, Москва је убрзала напоре да ојача ове области, распоређујући додатне трупе и конструишући одбрамбене структуре. Операција је такође истакла потребу Русије да задржи стратешку дубину и флексибилност у својим војним плановима
Јесен и зима – руска фабрика јуриша

Након победе у Авдејевки, руске снаге су усвојиле флексибилнији приступ, вршећи притисак на фронту како би идентификовале слабе тачке и искоришћавале их прецизним нападима. То је довело до стабилних добитака, са шест градова и 12 урбаних насеља ослобођених до краја 2024.

Руска војска се све више ослањала на навођене бомбе, беспилотне летелице и мале, мобилне јуришне јединице да би методично демонтирала украјинску одбрану. До краја године темпо руског напретка се убрзао на нивое који нису виђени од почетка 2022, напомиње руски лист.

Врхунац овог приступа била је операција око Курахова, која је обухватала површину од 1.200 квадратних километара. Руска офанзивна дејства су исцрпила украјинске ресурсе, стварајући истовремене кризе на више фронтова – од Покровска до Купјанска и даље.

Ова вишеструка стратегија искористила је логистичку и несташицу људства у Украјини, приморавајући Кијев да донесе тешке изборе о томе где да распореди своје све мање и ограничене ресурсе.

Употреба прецизно вођене муниције, укључујући велике авио-бомбе и хиперсоничне ракете, играла је значајну улогу у овим операцијама. Руске снаге су систематски гађале украјинске командне центре, складишта муниције и места груписања трупа, нарушавајући њихову способност за успостављање координисане одбране.

У међувремену, интеграција дронова за извиђачке и ударне мисије омогућила је Москви да одржи притисак на више фронтова истовремено. До краја године, руске снаге су успоставиле јасан темпо напредовања.

Комбинација тактичких иновација, супериорне артиљерије и ефикасне употребе беспилотних летелица омогућила је стабилне територијалне добитке. Међутим, овај интензитет операција је такође значајно оптеретио руску логистику и људство, постављајући питања о одрживости садашњег приступа.
2024 – година исцрпљености и замаха

До краја 2024. године, украјинске оружане снаге су се суочиле са најгором ситуацијом од почетка СВО. Са озбиљним недостатком оружја и људства, растућим дезертерством и опадањем морала, борили су се да се супротставе све бржем напредовању Русије.

Изгледа да је руска стратегија исцрпљивања уродила плодом, са сталним територијалним добицима и методичним приступом исцрпљивању.

Према тврдњама „Профил.ру“ у 2025. години кључно питање биће да ли је руска војска способна да одржи овај интензитет искључиво са „добровољачким експедиционим снагама“. Уколико то не буде случај, Кремљ ће можда морати да размотри још једну (ограничену) мобилизацију – како за потребе фронта, тако и за потребе код куће.

Истовремено, Запад може инсистирати на прекиду ватре, али Москва је јасно ставила до знања да неће прихватити ништа осим споразума којим ће се поштовати унапред изнесени услови.

За сада, руска стратегија остаје јасна – наставак вршења притиска што ће пре или касније, довести до урушавање одбране Украјине. Да ли ће овај приступ довести до одлучујуће победе или дуготрајног застоја зависиће од способности обе стране да се прилагоде и издрже у суочавању са све већим изазовима.