„То је двадесет први век. То је интернет. Слава је све. Масовна производња обесмислила је традиционални новац… Слава је све јер је традиционални новац подбацио. Слава је све јер је она последња конвертибилна валута на свету“, Џарет Кобек, роман „Ја мрзим Интернет“.

Акција спасавања тајландских дечака из пећине Там Луанг, којима су поплаве затвориле излаз, завршена је. Више од стотину спасилаца учествовало је у сложеној акцији спасавања. Саман Гунан, један од спасилаца, дао је и живот покушавајући да дечацима и њиховом фудбалском тренеру дотури боце са кисеоником.

Међутим, цела акција тајландских власти пала је у сенку чим је милијардер и власник компанија „Спејс икс“ и „Тесла“ Илон Маск најавио да жели да се укључи у акцију спасавања.

Маск је, неколико дана пошто је вест да су дечаци заробљени у пећини, преко Твитера најавио да ће се укључити у акцију, тако што ће послати тим инжењера да помогну у испумпавању воде из пећине. Потом је понудио „специјалне капсуле“ за извлачење дечака у најкраћем року, а на крају је на Твитеру објавио како у базену тестира специјалну мини подморницу којом би извукао дечаке из пећине.

Све Маскове предлоге тајландске власти дискретно су одбиле — мини подморницу назвали су непрактичном, али упорни Маск ју је оставио на Тајланду „за не дај боже“.

Међутим, без обзира што је Маскова месијанска помоћ одбијена, утицај који је остварио на друштвеним мрежама, потпуно је засенио оне који заиста учествују у акцији спасавања дечака.

На друштвеним мрежама испада да је Маск, а не Гунан прави херој, јер Гунан није твитовао сваки секунд свог ангажмана у пећини Там Луанг, имао је паметнија посла — морао је да дотури боце са кисеоником дечацима и њиховом тренеру. Маск је, судећи према енормним количинама дивљења које на њега изливају твитераши са свих меридијана, заправо прави хуманитарац, а не око стотину људи који заиста раде на акцији спасавања деце, који су им дотурали кисеоник, храну, пружали медицинску помоћ. Маск је успео да засени чак и дечаке и њиховог тренера који чаме у шпиљи без излаза, који дрхте над неизвесном судбином и гледају скоро сигурној смрти у очи.

И док је Маск путем друштвених мрежа промовисао своје екстравагантне идеје за спасавање дечака, спасиоци су радили и извлачили их из шпиље. И што је више дечака извлачено напоље, то је Масков ангажман постајао (траги)комичнији — док је најновији „бизнисмен — визионар“ радио на Твитеру, спасиоци су радили свој посао.

Сада, када је спасилачка акција завршена, мистерија је како су спасиоци обавили посао без Маскове помоћи — јер цео свет зна шта би Маск урадио.

Да будемо поштени, један део активиста на друштвеним мрежама, рекли бисмо онај мањи, оптужио је Маска за опортунизам и самопромоцију.

Два друштвена феномена јако су видљива на примеру Масковог ангажмана у акцији спасавања дечака — први се тиче питања шта је нагнало тог бизнисмена да се непозван укључи у акцију; други се тиче утицаја друштвених мрежа.

Одговор на прво питање лежи у цитату из Кобековог романа са почетка текста. Маск припада групи пословних људи, екстравагантних милијардера, попут Марка Цукерберга, Ричарда Брансона, Била Гејтса или Стива Џобса, који су, пошто су зарадили велике новце, осетили порив да постану славни.

Жеђ за славом водио их је формирању посебног имиџа, имиџа доносилаца новог доба, модерних месија који желе да у складу са сопственим схватањима промене свет. Отуда Билу Гејтсу или Стиву Џобсу ореол модерних светаца.

Жеђ за славом, али не оном врстом славе којом су окружени селебритији, већ месијанском, светачком, свепрожимајућом славом, доноси им и профит — што се више понашају као месије, то ће се више „Еплових“ или „Мајкрософтових“ компјутера продати.

Сличан је и случај Илона Маска, најмлађег припадника те дружине. Његови екстравагантни, неки би рекли, визионарски пројекти путовања на Марс или конструисање најбољег електричног аутомобила на свету нису довољни — потребан је моменат у којем Маск постаје спасилац, јер ако спаси 12 дечака заробљених у пећини, постаје спасилац човечанства.

Он је, заправо, то и постао захваљујући замагљивању стварности на друштвеним мрежама, што је манир тог најновијег медија. Јер да је веровати Твитеру, у Америци је на власти Хилари Клинтон, а не Доналд Трамп, у Русији Наваљни, а не Путин, а у Србији Саша Јанковић, а не Александар Вучић.

Активисти на друштвеним мрежама прогласили су, тако, Кримски мост за немогућ пројекат, као и победу над терористима у Сирији, а исто тако су предвиђали глад библијских размера због санкција које су западне земље наметнуле Русији.

Бавећи се тим феноменом, руски новинар Виктор Мараховски објашњава да је „губитничка Русија“, у којој се све распада, активистима на друштвеним мрежама потребна, јер Русија која напредује аутоматски ограничава њихову слободу и одузима им психолошки комфор.

Овакав тренд није својствен само руским активистима и инфлуенсерима, он је карактеристичан за цео свет.

Ако се стварност замагљује на такав начин, онда не треба да чуди да је Илон Маск спасилац тајландских дечака, а не они који су стварно радили на томе. По том принципу Маск је стварни херој драме у пећини Там Луанг и око ње, а не спасиоци, заробљени дечаци, њихов тренер и нажалост покојни Саман Гунан.