Тимур Тмурни: Синови руских генерала гинули заједно са сиротињом

Знате оно: „Ићи ћу у рат онда када буду ишла и генералска дјеца“?

Е, па, у Русији деведесетих такво оправдање није пролазило. За вријеме два руско-чеченска рата синови највиших руских официра су гинули заједно са сиротињом.

Нарочито су били кобни новогодишњи дани 1995. када је руска војска осиромашена, осакаћена и нереформисана након распада СССР-а поновила грешке ЈНА у Вуковару и с тенковским и механизованим јединицама на јуриш упала у Грозни.

Након скупо плаћеног заузимања Грозног кренула се мијењати тактика, али Јељцинова опљачкана транзициона Русија тада није имала снаге да очисти цијелу Чеченију од бројних терориста – бораца за независну Републику Ичкерију и потом за Кавкаски исламски калифат. Упркос томе, описано је много примјера невјероватног јунаштва и пожртвовања руских војника и официра, а о ратничким квалитетима Чечена не треба много писати јер се ради о храбрим, жилавим и издржљивим борцима – рођеним војницима.

Доласком на власт Владимира Путина, реорганизацијом армије и промјеном тактике руска армија је савладала муџахедине, поставила лојалну чеченску власт Ахмеда и, касније, Рамзана Кадирова уз велика улагања у обнову и изградњу разрушене руске републике као и дозволу широких вјерских слобода које чак залазе и у локалне законске оквире.

Противтерористичке операције полицијских јединица и специјалних снага Федералне службе безбједности потрајале су до 2009. и ликвидације већине побуњеничких група и њихових команданата.

Током Првог чеченског рата 1994-1996. погинуло је 55 синова виших официра руске армије од су којих седморица дјеца генерала.

Тада су синове изгубили генерал-пуковник Георгиј Шпак (командант ваздушно-десантних јединица руске армије), генерал-потпуковници Генадиј Аношин (командант 101. мотострељачке бригаде), Вјачеслав Суслов (замјеник начелника Главног штаба копнене војске Руске армије), Константин Пуликовски (замјеник команданта снага Сјеверокавкаског војног округа), Јуриј Шћепин (командант руских снага у Придњестровљу 1992-93), генерал-мајор Генадиј Наљотов и Анатолиј Филипенок. Осми, син генералштабног генерал-потпуковника Виктора Саломатина погинуо је на почетку Другог чеченског рата 1999-2002. Тешко су рањени синови генерал-пуковника Виктора Казанцева (командант здружених руских федералних снага Сјеверног Кавказа), генерал-потпуковника Александра Тартишева, генерал-мајора Вадима Александрова и други.

Иако је било много примјера да су дјецу политичара и важнијих личности склањали од фронта, страдање генералских синова на првој линији фронта је доказ високог моралног кода руског официра васпитаног на темељима славне суворовске, кутузовске, брусиловске и жуковске војничке традиције.

Извор о погибијама генералских синова: Усољцев В, „Привилегија: бити првим на бојном пољу“, Краснаја звјезда, 28.02.2007.