ТИХ ДАНА СЕ ПУТИН МОЛИО БОГУ И ПЛАКАО: Најтежи тренуци најмоћнијег човека на свету

Ко је Владимир Путин? Већ 16 година одговор на то питање траже политичари, новинари, политиколози и многи други. Понуђен нам је у бројним изјавама, чланцима и прилозима, књигама и документарним филмовима.

Први је на то питање јавно покушао да одговори бивши амерички председник Џорџ В. Буш на Брду код Крања, на првом самиту с Владимиром Путином, 16. јуна 2001.

„Погледао сам том човеку у очи, видео сам да је исправан и да му се може веровати, осетио сам његову душу“, изјавио је тада на конференцији за медије.

Због чега људи верују Путину?

Па и страни лидери, међу њима и онај који је за председника САД и изабран баш на рачун спољнополитичког програма који се засниваио на страху од Путина и државе којој је он на челу. Овде ће бити речи о његовим особинама због којих га подржава и верује му огромна већина од 140 милиона становника Русије. Те особине ћемо супротставити с оним његовим карактеристикама којима медији плаше своју публику, а открићемо и неке непознате чињенице о руском председнику.

У једном од бројних документарца о њему појављује се изјава извесне Оксане, коју су анкетирали на улицама неког рускога града:

„Путину верујем јер је поштен и принципијелан, јер је човек. Оно што Владимира Путина увелике дефинише као човека је вера. Наиме, он је веома религиозан. Вери се обраћа и у тешким тренуцима, приватним или националним. Наравно, такав није био у време службе у КГБ, а вери се вратио деведесетих. “Вратио” јер је крштен и одгајен у вери у својој породици.“

Својом вером се не хвали, на питања о њој одговара да не жели о томе да говори, да своју веру задржава за себе. Али онима пажљивима није промакнуло да, за разлику од свог претходника Бориса Јељцина и наследника, па опет претходника Дмитрија Медведева, зна не само да се прекрсти него и да се помоли.

Садашњи патријарх Руске православне цркве Кирил, тад митрополит, изјавио је 2007. године како “то што је Владимир Путин верник ја не само верујем већ и осећам”.

Но до тада се проширила прича о сусрету Јован Павла Другог и руског председника, 5. новембра 2003. у Ватикану.

Медији су приказали снимак дочека госта којег је папа поздравио на руском језику, као и тзв. ватиканску икону Казанске Мајке Божије, најпоштованије иконе у Русији, која је на инсистирање поглавара Римокатоличке цркве стајала иза њега. Касније је иза затворених врата одржана аудијенција с делегацијама, а онда су остале присутне замолили да изађу.

Папа је остао сам с руским лидером, медији су известили како су разговарали у четири ока. У ствари су се највише молили, заједно, клечећи пред иконом. Молили су се на руском језику. Папа је понекад запињао око текста молитве, па му је Владимир Путин помагао.

Ватиканска “Икона Казанске Мајке Божје” у ствари је настала прецртавањем оригиналне иконе, насликане након указања Богородице у Казану 1579, а која је 1904. украдена и спаљена. Преговори о повратку “ватиканске” иконе, која се до 1993. налазила у Фатими, у домовину до историјског сусрета у Ватикану вођени су десет година, али без значајнијих помака.

Није прошло ни пола године од сусрета Путина и Јована Павла Другог, икона је враћена Руској православној цркви.

Кад говоре о Путину, западни медији га често карактеришу као хладног и безосећајног човјека. Медијска стварност није реална стварност и на примеру руског лидера такође можемо потврдити ту тезу. Наиме, он је по природи далеко осетљивији, а тешке тренутке, поготово оне с трагичним епилогом, емоционално врло снажно проживљава.

Његови сарадници схватили су то после трагедије у Беслану у Северној Осетији, где је после тродневне талачке кризе, изазване нападом чеченских терориста 1. септембра 2004. на локалну школу, убијено 314 талаца, од којих су 186 била деца.

На вест о крвопролићу јако се узнемирио, потом и расплакао, дуго су га смиривали, а пре него што је током ноћи отпутовао у Беслан, свратио је у цркву, помолио се и запалио свећу за погинуле. У локалној болници је посетио повређене, а потом се срео са руководством републике, посетио школу бр. 1 те се по повратку у Кремљ обратио нацији.

Затим је отишао у цркву, где је остао готово два дана молећи се.

У филму “Председник”, који је на 15. годишњицу прве Путинове инаугурације емитовала државна РТР телевизија, председник Казахстана Нурсултан Назарбајев присетио се како је руски колега реаговао на вест о грузијском ракетном нападу на Јужну Осетију и Абхазију у октобру 2008., уочи отворења Олимпијских игара у Пекингу.

„Седели смо у хотелу у Пекингу. Зазвонио му је мобилни. Замро је и променио израз лица. Глас му је дрхтао, помислио сам да се нешто лоше догодило некоме из његове породице.“

У истом филму и Путин је признао да су му најтежи тренуци као председнику били баш напад на Беслан и онај на московско позориште на Дубровки.

Вероватно ће на ту листу додати и недавно рушење руског путничког авиона над Синајем од стране ИДИЛ. Тресао му се глас кад је, пошто му је шеф ФСБ јавио да су на пртљагу и деловима олупине авиона пронађени трагови експлозива, блиским сарадницима пред камером наредио је покретање одмазде против Исламске државе.

После је утеху и мир потражио у цркви.

Као политичара медији нам приказују Путина као лидера који пошто-пото жели вратити Русији статус велесиле, па и територијалном експанзијом по сваку цену. При томе га оцртавају као агресивног и неумољивог.

Руси га сматрају одлучним и упорним. Недавно је у Сочију, у свом говору пред члановима међународног политичкога клуба Валдаи, рекао да је као тинејџер на улицама Лењинграда преживео јер се придржавао оне максиме “најважније је ударити први”. У једном интервјуу објаснио је зашто је почео да се бави џудом:

„Као дете сам време после школе проводио у дворишту с пријатељима. Са 5-6 година сви смо били исти, али с 13-14 постали смо различити. Само карактер више није био довољан за очување свог лидерства и почео сам да тражим начине који би ми помогли да сачувам свој положај.“

Премда се џудом више интензивно не бави, радо учествује у његовој јавној промоцији, укључујући борбе, увек истиче важност спорта.

„Веома је важан за формирање карактера, усмереност у достизању постављеног циља, све то даје спорт.“

Ту усмереност његов пријатељ, колега из КГБ и један од најближих сарадника Сергеј Иванов (гласине ће рећи и један од фаворита за будућег наследника) назива тврдоглавошћу.

„Он је врло тврдоглав. Све што замисли оствари, притом улажући огроман труд“, изјавио је у филму “Председник”, дивећи се Путиновом напретку од када је на власти.

„Када то успева, није ми јасно, његов дан је препун обавеза, једино има времена за себе током ноћи“, додао је.

При томе је Иванов мислио на све оно ново што је његов шеф научио, од енглеског језика, преко клизања и играња хокеја, до свирања клавира. Енглески је почео да учи на сопствено инсистирање кад је договорен самит на Брду код Крања.

„Морам тог човека да поздравим на енглеском“, говорио је својим сурадницима.

Не само да је председника Буша поздравио, него је самит Г8 у Санкт Петербургу 2006. отворио на енглеском језику. Председничке обавезе нису му остављале превише времена за дружење с пријатељима, а они с којима је служио у КГБ-у састајали су се сваке седмице и играли хокеј.

Још су и основали своју екипу, „Тигрове“. А он никада није клизао. И свако вече након посла одлазио је с личним тренером на мало клизалиште у Ново Огорјево, подмосковско место у којем живи, и тамо је тренирао.

Прво је учио да стоји на клизаљкама, а затим да клиза, па тек да игра хокеј. Сатима. Данас не само да игра с пријатељима него и учествује на разним добротворним турнирима, ревијама… А свет је шокирао 2010, кад је на једној добротворној вечери изишао на сцену, сео за клавир и запевао “Блубери Хил”.

Наравно, вежбао је свирање и певање приватно, ноћу. Не треба зато чудити што су две особе у његовом окружењу задужене да га буде.

Тагови: Владимир Путин, КГБ, Русија