Тежина Ердогановог „не“: Да ли пријем Финске и Шведске у НАТО постаје немогућа мисија

Када Турска која контролише јужно крило Алијансе, са армијом другој по снази у НАТО, каже „не“ пријему Финске и Шведске у чланство, то не доводи у питање само нарушавање консензуса већ и кредибилитета ове институције.

Децидан став који је Реџеп Тајип Ердоган изнео по питању пријема Шведске и Финске у НАТО, као и аргументи које је понудио а тичу се националних и државних интереса Турске, отворио је питање не само даљих планова везаних за проширење Алијансе већ и њене реалне моћи.

„Знате како се Грчка понаша у Алијанси према Турској. Другу грешку Турска не жели да прави. Скандинавске земље су расадник тероризма, имају обичај да се ‘гостољубиво односе’ према терористима, да их пуштају у парламент. Због тога за сада не можемо позитивно да гледамо на то“, рекао је Ердоган“

Одлучна да штити своје интересе

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић оцењује да су разлози које Ердоган наводи важни и неоспорни, али и не први који су опречни у односу на НАТО. Он подсећа на чињеницу да Турска није увела санкције Русији и да је упркос противљењу НАТО купила системе ПВО С-400. Став Турске по питању проширења НАТО несумњиво се, каже, ослања на руске интересе.

Анализирајући разлоге којим је Ердоган образложио свој став, Миливојевић каже да је неоспорно да постоји велика разлика у третману курдског питања између Турске и држава које хоће да уђу у НАТО- Шведске и Финске.

„Ове земље сматрају да су људска права Курда у Турској угрожена и са тих позиција наступају већ дуго времена. Оне одржавају неку врсту односа са курдском дијаспором а према оном што каже Ердгоган изгледа да су Курди укључени и у политички систем преко политичких партија у тим државама што Турска напросто сматра важним разлогом и сметњом у билатералним односима са тим државама. Мислим да је Турска одлучна да те интересе штити на овај начин“.

На линији затегнутих односа

Друга ствар коју је Ердоган изнео као разлог свог противљења пријему Фиснке и Шведске у НАТО су односи са Грчком где он каже да односи, и поред чињенице да су обе државе пуноправне чланице НАТО, нису побољшани већ су напротив у кризи.

У светлу реченог Миливојевић подсећа на последњи сусрет два лидера, Ергодана и грчког премијера Киријакоса Мицотакиса који је, каже, био на линији затегнутих односа.

„То су две државе, чланице војног савеза које су између себе често ратовале, а и сада постоје несагласности око границе. Сведоци смо да у последње време Турска оспорава границу са Грчком везано за нека острва“.

Унутрашња димензија Ердогановог става

Будући да је Ердоган у предизборним кампањама, изнети ставови су, по мишљењу Миливојевића, њему врло важни за очување јединства на унутрашњем плану, посебно што се битка и са Курдима води чак и ван територија Турске – на просторима Ирака и Сирије.

„Мислим да је то важна унутрашња димензија и његове позиције и позиције странке и власти, и да ће због тога истрајати у својим одлукама“.

Турску је немогуће игнорисати

На питање да ли је с обзиром да је по статуту за пријем нових чланица у НАТО потребна сагласност свих држава чланица те да изостанак једног гласа овакву одлуку чини немогућом, стављена тачка на жеље до јуче војно неутралних скандинавских земаља, Миливојевић каже да остаје простор за проналажење разних механизама или форсирања одлука које се можда косе са статутарним одредбама.

„Позната је чињеница да у случајевима када постоји консензус као правило код гласања, разне државе користе право вета или несагласности, због својих интереса. Типичан пример је Бугарска која спречава Северну Македонију да отвори приступне преговоре са ЕУ. То исто може да се одрази и у НАТО при чему је Турска регионална сила са већом тежином него што је то Хрватска или нека друга чланица НАТО. Турски став је немогуће игнорисати“.

Утисак лошег функционисања

Међутим, додаје, уколико су водеће земље у НАТО процениле да је то њима стратешки важно, као у овом конкретном глобалном контексту, покушаће да изнађу неку формулу.
О томе како би се опречан став Турске могао одразити на унутрашње јединство НАТО, али и на углед до којег држи Алијанса, Миливојевић каже да Ердоганово противљење може да доведе у питање кредибилитет унутрашње политике у НАТО која треба да делује јединствено и на висини неспорне кохезије пошто се ради о војним питањима.

„Став и одбијање Турске ствара утисак лошег функционисања и проблема у унутрашњим односима у НАТО. Можете у политичким стварима да имате опречне ставове, али када су у питању војне ствари то мора перфектно да функционише тако да ће турски став имати одређену тежину што се види и из најаве Стејт департмента на нивоу помоћнице државног секретара Карен Донфрид која најављује да ће са Турском озбиљно разговара на ту тему.“

Америка није спремна на уступке

То што ће, како је најављено, Америка учинити озбиљан напор да се несагласје превазиђе у корист пријема ове две нове државе чланице, по Миливојевићу, не значи и спремност на уступке Турској.

„Турској ни до сада нису нудили никакве уступке везано за став према Русији и за набавку С 400, већ Америка у овом тренутку фаворизује односе са Грчком која је у сфери њеног посебног интереса, наглашено сада у гасној кризи, затим због Александрополиса, а и зашто је православна земља која има тежину у односима везано за Русију. Нема уступака, поготово не постоје ти уступци који би могли да надоместе став Турске у односу на курдско питање.“

„Руско-турски односи су веома важни за Русију као и то да се тај тренд односа одржи. Било шта што доводи у питање ситуацију у НАТО на политичко- војном плану у негативном смислу сигурно да одговара интересима Русије у овом тренутку,“ истиче Миливојевић.