ТАЈНА БРИТАНСКИХ ГУЛАГА: Откривене бруталне истине о Британском царству

Историчарка са Харварда Каролина Елкинс својим је радом покренула контроверзе око гушења Мау Мау устанка у Кенији, што је поставило базу за судски спор који је промијенио подглед на британску прошлост.

‘Помозите нам тужити британску владу за мучење’ – то је била молба коју је историчарка Каролина Елкинс примила 2008. године. Било је то невјеројатно ризично – и правно и професионално. Невјеројатно, јер је случај на којем су се окупили адвокати за људска права из Лондона, покушао на Британију пребацити одговорност за злочине почињене прије 50 година, прије независности Кеније. Рискантно јер је због истраживања тих злочина историчарка већ доживјела салву увреда и пријетњи, пише Гардијан.

Елкинс је дошла на ‘маргину’ већ 2005. године због књиге која је ‘ексхумирала’ једну од најпрљавијих поглавља британске империјалне историји – сузбијање Мау Мау устанка Кенији. У студији ‘Британски Гулаг’ забиљежила је како су се Британци борили против антиколонијалног устанка затварајући 1,5 милиона Кенијаца у мрежу затворских логора. Била је то прича о систему насиљу с врло високим нивоом заташкавања. Елкинс је замало изгубила посао. За другу књигу требало јој је нешто више.

Када јој је 2008. зазвонио телефон. Звала је адвокатска фирма из Лондона која је преузела случај и припремала тужбе за одштету у име старијих Кенијаца који су били мучени у логорима током Мау Мау устанка. Управо је њено истраживање те тужбе учинило могућима. Адвокат који је покренуо случај желио је да Елкинс буде стручни свједок. Пристала је јер је жељела да се исправи неправда, а она је стајала иза свог рада.

‘Била сам попут пса који има кост. Знала сам да сам у праву’, казала је Елкинс.

Али, оно што није знала је да ће тужба открити тајну – огромну колонијалну архиву која је пола вијека била сакривена. Досјеи и документи биће подсјетник историчарима колико далеко једна влада може ићи да ‘дезинфикује’ своју прошлост.

Мау Мау устанак је била оружана побуна коју је покренуло племе Кикују које је изгубило земљу током британске колонизације. Њихове присталице су организовале нападе на бијеле досељенике и чланове племена који су сарађивали с британском управом. Колонијалне власти су устанак приказивале као дивљаштво, а њихове борце као ‘лица међународног тероризма у 50-има’.

Систем логора

Британци су прогласили ванредно стање у октобру 1952. године и наставили нападати на двије фронте. Водили су ‘шумски рат’ против 20.000 Мау Мау бораца и против 1,5 милиона Кикују цивила за које су мислили да су одани покрету Мау Мау. Та се борба одвијала у систему логора.

Елкинс је уписала докторски студиј историје на Харварду јер је жељела проучавати те логоре. Из првог прегледа службених евиденција могло се закључити да су то била мјеста за рехабилитацију, а не казну. Уз грађански одгој и сатове за обртничка занимања затворенике се требало поучити како да буду добри грађани. Случајеви насиља над заробљеницима били су описани као изолирани догађаји. Кад је Елкинс представила приједлог своје дисертације 1997. године њезина премиса је била ‘успјех британске цивилизацијске мисије у сабирним логорима у Кенији’.

Али, та се теза распала када је ‘копала’ даље. Упознала је бившег колинијалног службеника, Теренса Гавагхана, који је био задужен за рехабилитацију у групи сабирних логора у кенијском Мвеа Плеину. Негирао је било какво насиље без да га је Елкинс уопште ишта о томе питала.

У међувремену, у британским и кенијским архивима Елкинс је је наишла на још нешто чудно. Многи документи који су се односили на сабирне логоре или су нестали или су још увијек били класификовани као повјерљиви и 50 година након рата. Открила је да су Британци спалили документе 1963. године, прије повлачења из Кеније. ‘Очистили’ су невјероватну количину досјеа. Три одјела су имала очуване досјее сваког од пријављених 80.000 затвореника. У најмању руку, у архиву је требало бити око 240.000 досјеа. Елкинс је пронашла само неколико стотина.

Заташкана мучења, силовања и убиства

Ипак, неки важни документи избјегли су чистку. 1998. године, након неколико мјесеци често фрустрирајућих претраживања, открила је свијетло плаву мапу која ће постати окосница њезине књиге, а касније и судске тужбе. Мапа обиљежена печатом ‘тајна’ открила је сситем за сламање духа ‘непокорних’ заробљеника – изолирали су их, мучили и тјерали на тежак физички рад. То се звала ‘техника разблаживања’. Британски колонијални уред ју је подржао, а Елкинс је на крају дознала како је управо Гавагхан развио ту технику и ставио је у пракси.

Касније те године Елкинс је отпутовала на руралне висоравни централне Кеније како би започела разговоре с бившим затвореницима. Неки су мислили да је Британка и испрва су с њом одбили разговарати. Али на крају је стекла њихово повјерење. У више од 300 интервјуа, свједочења за свједочењем о мучењима. Упознала  је људе попут Саломе Маина, која је била оптужена за набавку оружја за покрет Мау Мау. Маина је историчарка испричала како су је припадници Кикују племена који су сарађивали с Британцима тукли док не би изгубила свијест. Након што им нија дала никакве информације силовали су је боцом напуњеном водом и бибером.

Њен је рад на површину избацио приче потиснуте кенијском политиком службене амнестије. Након што се Кенија 1963. године осамосталила њезин први предсједник и премијер Јомо Кенијата, припадник племена Кикују, у више је наврата изјавио да Кенијци морају ‘опростити и заборавити прошлост’. То је помогло у зауздавању мржње између припадника Кикују племена који су се придружили устанку Мау Мау и оних који су се борили на страни Британаца.

Мјесеци истраживања довели су је до сазнања да је у ‘Британски Гулаг’ стигло пуно више људи него 80.000 хиљада о којима су постојали архиви. Израчунала је да их је било између 160.000 и 320.000. Такође је дошла до сазнања да су колонијалне власти протјерале Кикују жене и дјецу у око 800 затворених насеља у дивљини. Та су села била под јаком контролом, ограђена бодљикавом жицом. Била је то још једна врста притвора у којима су припадници племена Кикују трпили присилан рад, болести, глад, мучења, силовања и убиства.

‘Британски гулаг’ изазвао салве бијеса

Након готово 10 година усменог и архивског истраживања Елкинс је открила ‘убилачку кампању елиминације чланова племена Кикују, кампању због које су умрли десеци хиљада, а можда и стотине хиљада људи“.

Књига ‘Британски гулаг’ била је хит, но Елкинс је са својим налазима изазвала салве бијеса јер је била противна тада већ трајном увјерењу како су се Британци успјели повући из својег колонијалног цартсва с више достојанства и људскости у односу на остале бивше колонијалне силе попут Француске или Белгије. Успротивили су јој се чак и неки кенијски историчари, оптужујући Елкинс да је некритички усвојила Мау Мау пропаганду те да су њена истраживања у великој мјери ‘зависила о 50-годишњим сјећањима неколико стараца које занима финанцијска репарација’.

Ипак, неки колеге су је подржали, међу њима и британски историчар Ричард Дрејтон с Краљевског универзита у Лондону. ‘Британски гулаг’ је оцијенио као ‘изванредну књигу чије су посљедице прешле границу Кенији’. То је поставило темеље за преиспитивање британског империјалног насиља, казао је Дрејyтон и захтијевао да научници истраже колонијалну бруталности у подручјима као што су Кипар, Малаја и Аден (сада дио Јемена).

Потресна свједочанства и тајни досјеи на суду у Лондону

6. априла 2011. године расправа о раду Царолине Елкинс ‘преселила’ се на Краљевски суд у Лондону. Нагрнули су новинари, а четверо постаријих тужилаца из руралне Кеније дошли су у срце бившег британског царства тражити правду.

Један од њих, Пауло Нзили, на припремном је рочишту испричао је како је у логору кастриран клијештима. Јане Мутхони Мара свједочила је о силовању с врућом стакленом боцом. Њихова свједочанства потврдила су описано у книзи ‘Британски гулаг’ – системско насиље над затвореницима.

Али, сада је све било другачије него док је Елкинс истраживала за своју књигу. Многи документи су излазили на видјело и британска је штампа ‘загризла’. Почели су откривати нове  доказе и документе о мучењу и злостављању затвореника током устанка Мау Мау.

Британски збаничници 2010. године, под правним притиском, признали да је више од 1.500 досјеа 1963. године превезено из Кеније у Лондон и да су скаривени у складишту високе безбједности које је Министарство иностраних послова дијелило с обавјештајним агенцијама МИ5 и МИ6. То је открило још већу тајну. У том су складишту држани тајни досјеи из чак 37 бивших колонија.

Од тог дана све се брзо одвијало. Авокати који су заступали британску владу тражили су да се Мау Мау случај одбаци. Тврдили су да Британија не може бити одговорна, јер је одговорност за било каква колонијална злостављања пренесена на кенијску владу након осамостаљења. Али, предсједник судског вијећа, Ричард Меккмбе, оцијенио је да постоји много доказа који сугеришу да је било системског мучења затвореника.

Иако би пажљиво ‘чешљање’ нових доказа и домунената трајало годинама, Елкинс је имала око 9 мјесеци. Радила је с  с пет студената на Харварду и пронашла хиљаде записа релевантних за предмет – више доказа о природи и опсегу затвореничком злостављања, више детаља о томе што су званичници знали о томе и нови материјал о бруталној ‘техници разблаживања’, која се користила на ‘тврдим’ притвореницима. Ти би је документи вјеројатно поштедјели дугогодишњег истраживања за ‘Британски гулаг’.

Историјско признање и одштета

На суду у Лондону су пак адвокати британске владе признали да су Кенијци који су поднијели захтјев претрпјели мучења током побуне Мау Мау. Но, устврдили су како је прошло превише времена за поштено суђење. Није било довољно свједока који су преживјели, а докази су били недостатни. У октобру 2012. године судац Меккомбе одбацио је и те тврдње и допустио да се суђење настави. Та је одлука додатно ‘нахранила’ нагађања да ће многа колонијална злостављања стићи земљу која је једном владала четвртином популације на Земљи.

Поражена на суду британска влада је одлучила нагодити се у случају Мау Мау. 6. јуна 2013. је министар иностраних послова Вилијем Хаг прочитао изјаву у парламенту којом је најавио до тада невиђен уговор који ће се компензовати 5.228 Кенијаца који су били мучени и злостављани током побуне. Сваки ће добити око 3.800 фунти.

‘Британска влада признаје да су Кенијци били предмет мучења и других облика злостављања у рукама колонијалне управе. Британија искрено жали што се то догодило’, рекао је Хаг.

Та је изјава обиљежила ‘дубоко прекрајање’ историје. То је било први пут да је Британија признала мучења било гдје у својем бившем царству.

Али, иако су адвокати завршили своју ‘битку’, научници и историчари нису. Иако је данас потпуно јасно да су се злочини и злостављања догодили и даље трају препуцавања око контекста у којем су се догодили и у којој мјери. Иако се стално мијења, историја се не мијења – лако.

Тагови: Британија, Историја, Каролина Елкинс