СВЕТОЗАР ПОШТИЋ: Темељ на којем су изграђене САД се заљуљао

Светозар Поштић ради као ванредни професор на Филолошком факултету Вилњуског универзитета у Литванији, где, осим предмета из књижевности и језика, већ седам година предаје Историју америчке културе. Целокупно више образовање стекао је у САД, где је 2008. докторирао компаративну књижевност на Универзитету Јужне Каролине. Осим три књиге прозе, научних радова из књижевности, културе и етнолингвистике, као и низа есеја у домаћим и страним штампаним и интернет публикацијама, аутор је четири дела у издању „Академске књиге“ из Новог Сада: Бахтин и хришћанство (2012), Апологија земаљског живота – Монтењ и заокрет к себи (2016), Кратка историја америчке културе, делом успомене (2019) и Суноврат руске културе 1917–1922 (2020).

САД су имиграциона земља. Како је то утицало на обликовање америчког идентитета?
– Као што знамо, САД су прво насељене енглеским колонистима у 17. веку, највећим делом протестантским верницима који су желели да нађу место где ће неометано моћи да упражњавају своју веру. Већина социолога сматра да се имигранти прилагођавају постојећој култури и менталитету, па су се, према томе, сви људи који су у Нови свет дошли после тих првих досељеника из Енглеске на неки начин адаптирали присутној колективној психологији. Занимљиви су текстови и књиге које Северну Америку деле на области подељене на основу првих досељеника из Европе. Тако, рецимо, Колин Вудард у својој књизи Америчке нације (American Nations, 2011) цео континент дели на 11 културних територија, од којих ћу навести само четири можда најутицајније. „Јенкији“ насељавају простор Нове Енглеске и Великих језера, где су први бели насељеници били енглески пуританци који су се осећали Богом изабрани да шире свој поглед на опште добро. Затим имамо „Средње земље“ (Midlands), област одмах јужно од ње, која се шири на велики део Средњег запада, и првобитно је насељена квејкерима и немачким протестантским сектама, какви су Амиши. Они су вредни, уредни и супротстављени ратовању. „Апалачка“ култура (Greater Appalachian) првобитно је настањена Шкотима који су скоро читав век пре доласка у Америку у Ирској водили верске ратове. Они су углавном неуредни, културно заостали и ратоборни. „Дубоки југ“ (Deep South) је насељен енглеским робовласницима с Кариба, који су по природи расисти и чија је религија више индивидуална.

Ко се, од свих овде поменутих, наметнуо као „обликотворац“ америчког погледа на свет?
– По овом кратком приказу културних области у САД „Јенкији“ су барем неке од својих особина највише успели да наметну осталим становницима, јер Американци у начелу имају комплекс више вредности и сматрају себе достојним наметања своје културе другим нацијама. Међутим, данашња велика политичка и друштвена подела у САД корене вуче и од менталних својстава првих имиграната, па сад видимо да Јенкији и припадници „Леве обале“ (Left coast), који су им слични, највише гласају за Демократску странку, док је за Трампа гласао готово цео Средњи запад. Ту разлику у култури између Југа и Севера добро сам осетио кад сам се из Јужне Каролине преселио у Чикаго, где је менталитет био много либералнији и људи су били далеко отворенији.

Овде се мора још истаћи да се амерички идентитет у последњих неколико деценија – под утицајем огромне имиграције из земаља Трећег света, нарочито из Латинске Америке, као и социјалног инжењеринга спровођеног од стране медија и образовних институција, који су скоро сви у поседу или под пресудним утицајем тзв. „Газда дискурса“, како их назива Израел Шамир – све више мења. Сада смо сведоци покушаја рушења идеолошке и културне доминације белих Европљана да би се створила једна маса становника без јасног идентитета, којом би се лакше манипулисало.

Шта је тај чувени амерички сан?
– Амерички сан је, илустративно приказано, велика кућа с двориштем, лепа жена или успешан муж, двоје кола, двоје и по деце, пас и мачка. Мало озбиљнија дефиниција га описује као национални идеал у коме слобода омогућава просперитет, успех и подизање на друштвеној лествици остварено напорним радом у друштву без много препрека. Под „успехом“ се подразумева искључиво материјални успех, тј. богаћење, па је суштина америчког сна прилика за појединца или породицу да оствари благостање, ако већ не богатство. Због све веће економске кризе очигледно је да амерички сан сад постаје све недоступнији за већину грађана САД.

Шта су америчке вредности? Какав им је темељ, а какав је кров који се, по свему судећи, све више нахерује?
– Што се тиче америчких вредности, њих нарочито воле да спомињу председнички кандидати у својим кампањама, и често сам се питао шта то у ствари највише представља, да ли „слободу“ и „демократију“, о којој амерички политичари и новинари воле да говоре, нарочито када бомбардују друге земље или у њима организују „обојене револуције“, или материјално стање које стоји иза све реторике, празних флоскула и еуфемизама. Онда сам у једном уџбенику америчке културе нашао побројане све америчке вредности, и оне су ми се свиделе, јер мислим да добро описују амерички идеал и менталитет, а подложне су и различитим тумачењима. Дакле, по том опису, постоји шест америчких вредности, од којих су три идеали, а остали њихови парови или „цена“ која мора да се плати за њихово остварење. Тако да имамо индивидуалну слободу која мора да се „плати“ независношћу од других, равноправне могућности (equal opportunity), чија је цена такмичење, и материјално богатство, чије се стицање остварује напорним радом. Према овим вредностима видимо и која је била основна мотивација скоро свих исељеника из Европе, па и целог света, када су одлучили да срећу окушају у Новом свету. Пре свега, то је могућност да се побегне од прикованости за исти друштвени статус, који је, рецимо, Европљанима из нижих друштвених слојева припадао. Један човек из сељачке или радничке породице, захваљујући својој амбицији, интелигенцији и способности могао се обогатити, и чак, у изузетним случајевима, стећи и племићку титулу, али биле су потребне генерације да би његов потомак стекао друштвени статус раван једном представнику старог племства. Исто важи и за представника верске секте или етничке мањине у некој католичкој земљи, на пример, који ће, и поред интелектуалних способности и евентуалног богатства, увек, као и његова деца, бити посматран с великом дозом предрасуда. У Америци нема тога, ако се човек обогати или барем стекне толико да својој деци омогући добро образовање и равноправну полазну тачку, све што ће се код његове деце вредновати јесте материјални, па према томе и друштвени статус. Наравно, било је много и оних који су у домовини извршили неки злочин, или доживели неку трагедију, па су одлучили да измисле „новог себе“ у Америци.

Плаћа ли се цена америчког успеха?
– У САД преовлађује менталитет да је уз позитиван однос према успеху у животу све могуће, и многи га на силу себи намећу, па због тога понашање многих Американаца делује извештачено. Наравно, све ове „цене“ које треба платити за идеале доносе и негативне последице: независност доноси отуђење, такмичарски дух доводи до зависти, корупције и окрутности, а ствара и култ младости, па се амерички пензионери осећају безвреднима, а видимо да и напоран рад више није довољан свима да себи обезбеде благостање. Захтеви за добру „кредитну историју“ и срамота од заостајања од већине (што Американци кажу, to keep up with the Joneses) приморава Американце да куће, па и аутомобиле и друге уређаје купују на кредит чак и кад то могу и без кредита да приуште, па због тога постају робови банака и доживотне отплате дугова.

Трагична судбина домородаца, који су, од Колумба, бахато проглашени за „Индијанце“, слика је свега што се десило онима који су Америку насељавали пре баштиника „америчког сна“. Шта се, данас и овде, збива с њима?
– Историјска, као и садашња, судбина америчких староседелаца је уистину трагична. Због похлепе за земљом, сировинама, златом и драгим камењима, белци су их током 18. и 19. века потискивали, истребљивали и наметали им своју културу, која је Индијанцима била потпуно страна. Због њиховог колективизма и неговања традиције, који су се косили изразитом индивидуализму и оријентисаности ка садашњости и будућности досељеника, сматрани су „лудима“ или „децом“ којима је потребан старатељ, и често су називани „дивљацима“. Белци су их намерно заражавали богињама, рецимо, тако да је много њих умрло од њима до тада непознатих бацила, истребљивали су бизоне да урођеници не би имали чиме да се хране, у шта да се облаче и чиме да праве своје шаторе, и тако су од њих стварали зависнике које су хранили и одевали, и онда их постепено премештали на неплодне и камените територије назване резерватима.

Зар је могуће да резервати и даље постоје?
– Многобројни амерички староседеоци још увек живе у тим резерватима, али они, наравно, више не воде традиционални начин живота. Тек од почетка 90-их година прошлог века, кад је у јавности почела да се намеће политичка коректност, они су почели да се поносе својим пореклом. Раније у књигама и филмовима увек приказивани као дивљи и заостали, и у најбољу руку сликани као племенити стоици, одједном су постали предмет пажње, и то највише из два разлога: први је Њу ејџ покрет, глад за оностраним и индијанска духовност, а други заштита животне средине, коју су домороци неговали не посматрајући природу као своју својину, попут белаца, већ као даровану на привремено коришћење.

На велику жалост, велики део староседелаца, пошто прима финансијску помоћ од државе, сада ништа не ради, и алкохолизам и наркоманија је код њих веома присутна. Само 22 посто их данас живи у резерватима, остали су помешани с америчким становништвом. Пошто је на њиховој територији, за разлику од већине држава, дозвољено коцкање, многи живе и од казина и кладионица.

Амерички религиозни плурализам још је једна од ваших тема. Од квекера, преко мормона, до харизматика, дух секте је обликовао америчку духовност. Шта то значи за културно обзорје САД?
– Сфера вере и религије у САД не разликује се од осталих сфера живота у тој земљи; и у њој влада огромна разноликост. Због непостојања доминантне религије и недовољног познавања правоверја, Американци су прилично подложни утицајима разних харизматичних проповедника, којих има много. Скоро свима њима је заједнички протестантски начин размишљања, а то значи да је човеку за духовни преображај довољна само вера у Исуса и схватање Библије разумом. У Америци постоје бројне „цркве“ и секте које своје порекло воде од придавања највећег значења само једном делу Светог писма, као што, рецимо, харизматици обраћају пажњу само на силазак „светог духа“ (намерно малим словима) на вернике. И кад се „поново роде“ (што је исто преузето из разговора Никодима с Исусом у Јеванђељу од Јована), они сматрају да су већ „спасени“, и да не треба више да пазе и „страже“, како Христос упозорава. Неке одлике протестантске културе присутне су и у свакодневном животу. Склоност, рецимо, да се пријатељима не откривају емоције, нарочито оне негативне, а да се пред камерама у „ток шоуима“ износи сав лични „прљав веш“ може се приписати недостатку исповести у протестантским црквама. Пошто сви људи, иако то код себе затрпавају, имају одређену количину религиозности и гриже савести приликом вршења морално неоправданих поступака, та религиозност све више поприма облик већ поменуте политичке коректности, барем међу већински либералним становништвом, које личне слабости покушава да надокнади лицемерном бригом за друштво и опште добро, које они тумаче на основу свог специфичног погледа на свет.

Како су се сложили демократски наратив и империјална пракса? Шта се може оружјем, а шта Холивудом?
– „Демократија“ и империјализам у америчкој свести иду руку подруку. При томе треба рећи да већина Американаца појма нема шта се у свету догађа. Када погледамо који су сајтови тамо, али и скоро свуда у свету, најпопуларнији, видимо да већина људи прате смешне видео-снимке, поп музику, површне и тенденциозно обликоване вести, спорт и приватни живот познатих људи. Популарност порнографије је такође у сталном порасту. Занимљиво је и то да Американци, за разлику од Европљана, још увек скоро пет сати у просеку гледају телевизију, јер су најпопуларније емисије веома важан део популарне културе која највише утиче на формирање јавног мњења и колективне свести.
Видимо и да Холивуд у великој мери најављује империјалну праксу. Када су одједном „лоши момци“ у филмовима махом Арапи, на пример, знамо да се припрема рат против муслиманског света. Руси сада поново стичу ту озлоглашену улогу, након дуже паузе после Хладног рата. Заливски рат 1991. била је прва америчка агресија која је директно преношена на америчкој телевизија, што је тада више личило на видео-игрицу него на стварност, и због тога просечан Американац, а бојим се и припадници осталих култура, оружане сукобе све више посматра као део виртуелног света којем је стално изложен и на који не може и не жели да утиче.

Култ породице и култ изобиља – шта је с породицом, а шта с изобиљем у Америци после Трампа, а под Бајденовом влашћу? Да ли се, како рече мудри Француз, одмах прешло из варварства у декаденцију, или је јувенилно варварство постало сенилно?
– Породица се већ неколико деценија успешно разграђује пропагандом хомосексуализма, агресивног феминизма и порнографизацијом друштва. Скоро 30 посто Американаца живе сами. САД су представљале индустријску силу пре него што је одлучено да се све фабрике постепено пребаце у Кину, тако да се сад у Америци све мање производи, осим услуга које се не могу извозити у друге земље. Трамп се руководио политиком економског национализма, али је „пандемија“ покварила његове планове за економски опоравак земље. Не разумем на који начин банкари успевају да одржавају финансије које немају подршку неке стварне вредности, али вероватно нам предстоји велики крах, који ће и на остатак света имати погубни утицај, и то ће сад сигурно бити олакшано доласком Бајдена на место председника. Председници не доносе и не спроводе најважније одлуке у Америци, али могу, као Трамп, да их делимично коче. Због намерног, чини се, урушавања економије и међурасног пујдања, ипак сам уверен да ти исти банкари и не рачунају више озбиљно на САД, које су можда већ одслужиле своју улогу. Видимо да су они већину свог капитала одавно пребацили у земљу чије је становништво много послушније, а то је Кина.

Америка је саздана на тековинама просветитељства, а просветитељство, као и комунизам, није успешно остварено у пракси, па се вероватно и та епизода у историји човечанства приближава свом завршетку.

Образовање, уметност, филозофија… Америка је, ипак, земља која мисли, која има своју арому, која се не предаје. Волели смо Америку, и волимо је, макар ону имагинарну. Шта остаде од наших снова, од Луја Армстронга који нам свира трубу на ухо душе, од Спрингстинове „Борн ин ди Ју Ес Еј, мама“?
– Америка је, као млада земља у коју су се досељавали људи који су с великим ентузијазмом желели нешто у животу да остваре и да мењају свет око себе, дуго носила, и поред свих негативних процеса, велику позитивну енергију. Током читавог 20. века она је представљала, највише, рекао бих, захваљујући Холивуду, али и музици, науци, технологији и „напредној“ мисли, инспирацију за остатак света. Ако би САД сутра нестале, људи у осталом делу наше планете сигурно би осећали носталгију за аутентичним појавама америчке културе, као што су афро-америчка музика, slapstick комедија, НБА кошарка, вестерн, поп-арт, и уопште за том идејом да је могуће створити земљу благостања и остварења свих снова. Сећам се кад сам одлазио у Америку да завршим последњи разред гимназије, осећао сам се као да улазим у холивудски филм. Наравно да то није испало ни приближно исто, али та имагинарна Америка у истој мери чини ту земљу оним што стварно јесте. Субјективни однос према неком предмету или појави, како је још Кант лепо показао, увек је пресудан. Велики део светског становништва не подноси САД због њиховог империјализма и колонијализма, али њихова култура је за поједине људе током протеклих сто и више година представљала идеал и извор великог надахнућа, а за многе и спас од омражених.

Недавно сте објавили и књигу о бољшевичкој револуцији и њеним последицама по Русију. Русија је, у нашим умовима, нека противтежа Америци. Технологија је, писао је Хајдегер, била путеводитељ и америчке и совјетске стварности. Шта је, у Русији, остало после бољшевичког огледа са „скоком из царства нужности у царство слободе“? Може ли Русија отворити нове путеве „постхуманом“ човечанству? Или је, у духу, и Русија Америка, мравињаци које потапају воде што су однеле Атлантиду?
– Када се пре три деценије срушио Совјетски Савез, многи су с великим оптимизмом гледали на будућност, али је онда дошао хаос и мрак 1990-их, када је стереотип руског мушкарца постао бандит, а жене проститутка. Прва деценија владе Владимира Путина донела је нову наду у економски и културни опоравак, али и та нада, под утицајем разних политичких и друштвених околности, постепено јењава. Духовност је у Русији доживела велики процват крајем прошлог века, али и то надахнуће се већ увелико смањује. Да би Русија постала потпуно самостална и пре свега културно снажна, већина становника би требало да верује у њену јединствену мисију на земљи и супериорност њихове културе, али то није тако. Као и у Србији, и у Русији за велики део тзв. интелектуалне „елите“ идеал представља духовно посрнули Запад, и они мрзе своју земљу, њену материјалну и културну заосталост, јавашлук, недисциплину. Морало би, чудом Божјим, нешто радикално да се промени, па да се тај процес пропадања заустави и преокрене. Али Русија се током своје историје неколико пута дизала из пепела, па не треба ни сад губити наду да се то може остварити. Верујем у руског човека.