СВЕТЛА САДАШЊОСТ: Чему може да нас научи «електрични пост»?
Фото: pravoslavie.ru
Живимо у тешко време кад се на све стране умножавају муке и тешкоће, и понекад нам се чини да се смисао њиховог превладавања састоји у томе да достигнемо обећано време лаког живота без мука. Често живимо устремљени у «светлу будућност». Али ево шта је занимљиво: у духовном смислу није много важно оно што ће се касније дешавати у свакодневном животу, већ то какви смо ми сами у датим околностима. И смисао превладавања тешкоћа с хришћанске тачке гледишта не састоји се у томе да се од њих избавимо, већ у томе да без обзира на све останемо хришћани. Да будемо заједничари светлости.
Чак и људи далеки од Цркве кажу: «Вероватно Бог заиста чува Крим!» Али као прво, сам наш бескрвни повратак у Русију је већ чудо. Као друго, на Криму је неколико година била суша, ниво воде у вештачким језерима је био катастрофало плитак, али чим је Украјина затворила Дњепарски канал – на Криму су почеле кише и вештачка језера су се напунила у току лета. Обустављена је испорука пшенице – и на Криму је невиђено родило жито. Сад су искључили струју, искључили су грејање, али се баш у том тренутку променило време, неочекивано је дошла закаснела топлота и трајала је недељу дана, тако да смо управо у току првих најтежих дана успели да уштедимо на огреву, а и људи се нису смрзавали…
Али све су то знаци милости Божије и Његове добре воље. Међутим, има и других знакова – поучних. Струја је искључена пред сам пост и за Кримљане је наступио диван и невиђен живот. Као да је Господ с очинском љубављу, благо, али одлучно, одузео нама, неразумној деци, играчке које су нам сметале да одрастемо. Испоставило се да смо сви превише погружени у «електрични сан» с његовим тричаријама које нас ометају да видимо и схватимо нешто што је заиста важно и драгоцено у животу. И сами се од ових играчака нипошто не бисмо одвојили и не бисмо погледали на свет и на себе другачијим, јасним погледом, да нам Господ није помогао.
Неко ће рећи: а шта је са злочином? Зар је Божије дело минирати далеководе, оставити људе без струје… Не, наравно, зло остаје зло. Али се захваљујући премудрости Божијој и зло понекад окреће на добро. Јер шта су желели непоштени «активисти» обузети злобом? Да изазову пометњу међу људима, да их баце у роптање и очајање, да у њима изазову љутњу и озлојеђеност. Али ево шта је чудно – ничега од тога нема или скоро да нема, а захваљујући свим тешкоћама које су наступиле за мноштво људи се открио прави, истински живот који нас је «електрична таштина» спречавала да схватимо и видимо, од које нас је Господ ослободио на неко време, чак и уз помоћ рђавих људи.
На Криму се сад поред све озбиљности ситуације скоро не могу видети намрштена и мрачна лица. Напротив, многи као да су просветлели, дочекују и преживљавају надолазеће тешкоће с душевном бодрошћу, доживљавајући их као повод за обнављање помало заборављеног искуства живог људског општења. Људима као да се отопила душа од ледене безосећајности и чак и ако отопљена земља још увек није гаранција предстојећег изобиља земаљских плодова, сигурно јесте његов први и неопходан услов. И помислили смо да се управо у овом преображају састоји хришћански смисао сваког поста и уздржања. У томе да у сопственом искуству спознамо другачији, виши живот у поређењу са свакодневном греховношћу. Наравно, без свесне вере, без духовне устремљености ово заједничарење није могуће. Али је очигледно и то да чак и нехотично ограничавање греховнх могућности људе наводи на посебно расположење, хтели они то или не. И нека сад и није приметан неки посебан религиозни полет међу људима, ко осим Господа зна њихов скривени живот срца? И ко осим Њега зна какве се сад промене у њему дешавају и каква се открића, а можда и прозрења догађају. И са сигурношћу се може рећи да је овај наш «електрични пост» добра потпора и повод за то.
Чак се може рећи да је оно што се сад дешава на Криму одговор на експанзију идеологију потрошње, разоноде и угађања телу. Позив на уздржање, сабраност и богопознање. Зато што је управо то оно што можемо да супротставимо духу овога света, с његовом индустријом уништавања и гажења духовног човека. Само да чујемо овај позив и да постанемо свесни потребе за «животом достојним Христове радосне вести» (Фил. 1: 27) и да постанемо њени весници и градитељи.
Али можда ће нас неко прекорети за сувишан ригоризам, можда ће нас подсетити на све оне губитке, штете и сузе које је проузроковала озлоглашена блокада. Рећи ће да је сурово називати добром оно што доноси патњу, посебно ако се ради о најслабијим и најнезаштићенијим људима у социјалном смислу: старцима, инвалидима, сирочди, а и о свима онима који су због различитих разлога више од других пострадали од блокаде.
Али и на то имамо шта да одговоримо. Као прво, још једном треба да се сетимо да добро, наравно, није само злодело, већ лепа прилика која се пружа човеку који пати од деловања зла. И ту се заиста ради о духовном животу, зато што се добро које прати зло, али не потиче од њега, састоји у већој могућности испуњавања Христових заповести: да заволимо непријатеље, да се помолимо за оне који су нас увредили, да трпимо без роптања невоље, да испољавамо милосрђе према ближњем… Зато што, без обзира на то чиме да се руководе људи који су нам нанели зло – они чине страшно насиље над својом душом, газе у себи образ и подобије Божије. А људи који тако поступају, сигурно су дубоко несрећни и потребна им је молитва. На ово, а и у другим сличним приликама, људи понекад ватрено одговарају: «Па како могу да заволим гада, како могу да се молим за њега, ако он…» А ево како: заволи душу која пати и можда гине под мучним бременом тешких грехова. Заволи човека који је позван на живот и радост, али који себе својим поступцима осуђује на погибељ и на муку. Пожали га и помоли се да се поправи, да му Господ дарује покајање и доведе га у спознају истине. Јер, то је потребно свима нама који смо се замрсили у страстима и који лутамо у смртној тами. Пожали, помоли се од срца и самом ће ти се Господ смиловати, а више немамо шта да пожелимо.
Ако је реч о односу према нежељеној оскудици, у Божанској благодати учествује онај ко патње и муке трпи без роптањ и смирено, с покајничком свешћу о својој кривици пред Богом и људима. Кривици која се састоји од многих наших малих и великих неправди, сагрешења и падова у грех које смо учинили у току живота. Тако да смо сви у духовном смислу пред лицем правде Божије дужници и осуђени смо да или овде, у земљском животу, претрпимо мале невоље, штету и губитке ради сакрушавања и смиравања нашег срца, или да у вечности спознамо сав ужас због свести о величини и тежини свог дуга који не можемо платити. Али тада ће бити касно да плачемо и тугујемо.
Ако је реч о невиној деци (али не само о деци, већ и о свима онима који пате невино и више од других), опет за нас њихове патње представљају добар повод да испољимо хришћанско милосрђе и љубав. И по својој снази и могућностима уз помоћ Божију треба да будемо узрок, чак и у малом степену, олакшавања њихових мука. А од стране самих људи којима је пружена помоћ (какви смо сви ми, Кримљани, у односу на «копнену» Русију) пружена помоћ представља повод да изразимо захвалност и да се учврстимо у срдачном једномислију са својим сународницима. Зар то није добро?
Ако је пак реч о неизбежном повратку пуновредном «електричном животу» са свим његовим могућим добрима, нипошто не тврдимо да је то зло којег сви треба да се избавимо по сваку цену. Као што не кажемо, на пример, да је мрсна храна које се православци обично уздржавају за време поста, зло. Не, читава ствар је управо у умерености и у стицању навике на уздржавање која је хришћанину неопходна. Свети оци отворено кажу да мир, срећа и здравље нису препрека за хришћански живот (Добротољубље, Т. 2. § 90). Али је несумњиво да је препрека за човека, и то чак убиствена, неразумно погружавање у испразност, убијање времена у доконости и разоноди, греховна неумереност и презасићеност било чиме, а тим пре – необуздано служење страстима и пороцима до самозаборава, чему друге могућности «електричног живота», авај веома помажу.
Једном речју, садашњи «енергетски пост» Крима можда свима нама служи као снажно подсећање на то да је духовни живот за човека немогућ без уздржања, без свесног и стрпљивог подношења туге и напасти, без милосрђа и самилости. А без духовног живота је немогућ и сам људски живот у оној његовој безграничној радости, лепоти и пуноћи, на коју све нас позива Господ.
Свештеник Димитриjе Шишкин
Са руског Марина Тодић
