„Свети рат“: Химна отпора нацистима настала за једну ноћ, у Кремљу пуштана сваки дан после звона

Прича о чувеној песми руског песника Василија Лебедева-Кумача која је постала симбол одбране отаџбине и отпора фашизму.

Да за велика дела није потребно ништа осим инспирације, и да су уметници често могли да наслуте ток рата, показују стихови руске патриотске песме „Свети рат“, која је постала својеврсна химна Совјетског савеза.

Нацистичка Немачка 22. јуна 1941. године покренула је Операцију Барбароса – инвазију на Совјетски Савез којом је прекинут Хитлеров и Стаљинов договор о ненападању и покренута највећа акција у дотадашњој историји ратовања.

Највећа земља света поднела је највећу жртву победи над нацизмом и царствовању слободе. Весником великог страдања, али и херојства совјетског народа послужила је сада већ чувена песма руског песника Василија Лебедева-Кумача која је постала симбол одбране отаџбине и отпора фашизму.

Настала свега за једну ноћ, између 22. и 23. јуна, одмах после првих напада на СССР, „света песма“ раширила се земљом, наговештавајући велики рат.

„Устај, велика земљо,
 Устај у смртни бој
 Са мрачном фашистичком војском,
 Са проклетом хордом!“, гласили су први стихови песме.

Свега два дана након што је написана, песму су објавиле новине „Известија“ и „Црвена Звезда“.

Њен потенцијал препознао је и композитор Александар Александров, тадашњи руководилац ансамбла Црвене армије, који се нашао под снажним утиском након читања да је одмах сео за клавир и сутрадан рекао свом колективу: „Учићемо нову песму – ‘Свети рат'“.

Како није било времена за штампање, он је кредом брзо исписао текст ове песме и ноте које је саставио, док су музичари брже-боље исписивали исто то у своје свеске. Још један дан одвојио је за пробу, да би већ увече и свечано, на „Белоруској железничкој станици“ у Москви, неки од првих совјетских бораца били испраћени на фронт под тактовима нове химне.

„Нека бес племенити
 Прокључа попут таласа!
 Води се народни рат,
 Свети рат!“, запевао је ансамбл.

На прве звуке песме, како су то касније описали они који су се нашли на том месту, стихови су обузели војнике, који као да су знали да чекају да их воз одведe у битку њихових живота. Уследила је тишина. Цела сала је утихнула. Војници су устали и, као да су чули химну, мирно стајали.

„Не смеју црна крила
 Над отаџбином летети,
 Поља њена пространа
 Не сме непријатељ да гази!

 Пружићемо отпор нападачима
 Свакаквих ватрених идеја
 Насилницима, отимачима
 Мучитељима људи!“, певали су музичари.

Али, чим је песма завршена, војници су затражили да је чују поново. А потом и још једном. И онда још једном. Пет пута заредом тај дан марш се орио железничком станицом!

Ипак, све до средине октобра исте године, када су Немци заузели Калугу и још неке друге градове, песма, која је првих дана рата предсказивала велике битке, постала је део свакодневице. Совјетско руководство сматрало је да песма говори о тешким биткама, надајући се да до њих, заправо, и неће доћи. Међутим, када је већ постало јасно да се ради о великом, „смртном боју“, као што то каже и песма, власти су промениле тактику. Свако јутро, након откуцаја звона у Кремљу, на радију је пуштана песма „Свети рат“.

Како је рат одмицао, песма је постала још популарнија, а неретко се могла чути и на фронту, и то посебно током одбрамбених акција. Чувени маршал Георгиј Жуков рекао је за њу да је то „бесмртна песма“, а уметник Владимир Висоцки волео је да каже да му је и омиљена.

Песма је данас један од симбола руске борбе против нациста и незаобилазни део сваке Параде поводом Дана победе 9. маја.