Свети мученик: На данашњи дан руски цар Николај II се одрекао престола

На данашњи дан, 2. марта 1917. година током фебруарске револуције у Русији, абдицирао је цар Николај II и формирана је привремена влада.

Романови су били вјерни својој земљи и хришћанским традицијама и нијесу хтјели да напусте Русију, мада им је предлагано да послије револуције емигрирају у иностранство. Цар је вјеровао да ће се ситуација у земљи смирити. Историчари кажу да се он молио за Русију чак и кад су бољшевици заузели власт у цијелој земљи.

Када се цар Николај II Романов одрекао пријестола бољшевици су га ставили у кућни притвор у стану у Петербургу, а затим су га у пребацили у Тобољск. Касније, у пролеће 1918. године, бољшевици су царску породицу превезли у Јекатеринбург, гдје су по налогу Лава Троцког и Лењина, били стријељани.

Из царског дневника се види да су се према њима бољшевици односили грубо. Упркос свему, царска породица није губила вјеру у свој народ. Последњи руски цар рођен је 1868. године. Ступио је на пријесто послије смрти свог оца,1894. године. Супруга цара, руска царица Александра Фјодоровна, родила се 1872. године у Дармштату. Николај и Александра вјенчали су се 1894. године. У царској породици рођене су четири кћерке: Олга, Татјана, Марија и Анастасија. Јула 1904. године, царски пар је добио дуго очекиваног сина, наследника руског пријестола, царевића Алексеја. Цар Николај је велику пажњу поклањао потребама Православне цркве.

Даровао је велике прилоге за изградњу нових цркава, па међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Царски пар се одликовао дубоком религиозношћу. Обавезна посјета богослужењима недјељом и празником, као и упражњавање свих постова, били су нераскидиви дио њиховог живота.

Свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог свјетског рата, цар Николај је посматрао као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. На дан 2. марта 1917. године, државна скупштина и издајници из највише војне команде приморали су цара да се одрекне пријестола. Када се одрекао власти, цар се надао да ће они који су жељели да се он удаљи, знати како да рат доведу до побједе и да неће уништити Русију.

Цар није желио да због њега буде проливена макар и једна кап руске крви. Иако је, како се њему чинило, прихватио једино исправно рјешење, цар је преживљаво тешке душевне патње: „ Ако сам ја сметња за срећу Русије и ако ме све друштвене силе које су сада на њеном челу моле да напустим пријесто, ја сам спреман да то учиним, спреман сам не само да се одрекнем царства, него и да свој живот дам за Отаџбину,“ говорио је Цар.

Већина оних који су били свједоци последњег периода у животу царских мученика говори о људима који су страдали али су, и поред тога, без обзира на све друге увреде, водили побожан живот.

У ноћи између 3. и 4. јула 1918. године, извршено је злочиначко убиство царске породице. Поштовање царске породице наставило се током читавог совјетског периода руске историје, упркос суровим прогонима безбожне власти. Свештеници и мирјани узносили су Богу молитве за упокојење убијених страдалника, чланова царске породице.