„Руска Украјина“ обухвата територије које никада нису биле део Украјине, историјско подручје северно од Црног мора, познато и као Новорусија, које је освојила од Татара и Турака још Катарина Велика; Слободна Украјина, или слобода — регион који је био део руске државе од 1503., Донбас, укључујући неке територије које су раније припадале Донској губернији (региону), као и Крим. Занимљиво је да резултати свих украјинских избора, као и анкета јавног мнења (на пример о уласку Украјине у НАТО) непогрешиво репродукују линију коју је Орест Субтелни повукао на мапи Украјине, потврђујући његову идеју о подели украјинског друштва у два табора.

Украјина као држава настала је одмах после Октобарске револуције, а проширио ју је на данашње територије Јосиф Стаљин 1939. и 1945. године.

Након распада Совјетског Савеза 1991. године, украјинско друштво остало је двојезично, а људи су течно говорили оба језика. Три групе са јаким идентитетом коегзистирале су у Украјини до 2014. године. Од тог тренутка сукоб се заоштрава и може се видети чак и у језику — људи из различитих региона се међусобно називају погрдним именима. „Рагул“ (фармер, сељак), „западњак“ — становник Западне Украјине и „москаљ“, „комуниака“ или „колорад“ (због боје Георгијевске траке, која симболизује победу Русије у Великом отаџбинском рату) — онај који живи у југоисточним регионима.

Прва од три групе, људи који говоре украјински језик, често се називају и Галицијци, по историјској пољској области Галиција, коју је Стаљин 1939. године припојио Совјетском Савезу. Они углавном живе на западним и централним територијама Украјине. Њихов етнички наратив је врло јасан — Русе сматрају својим непријатељима, а главна икона им је нацистички сарадник Другог светског рата Стјепан Бандера. Главни град им је Лавов.

Галицијски мото одувек гласи овако: „Ако се не слажете с нама, још увек има времена —спакујте кофере и укрцајте се на следећи воз за Русију“. Они промовишу идеју да Украјина као нација нема никакве везе са Русијом и Русима (који су, кажу они, потомци Татара). То потврђује њихов избор националних хероја који су увек били против Русије. Хетман Иван Мазепа стао је на страну шведског краља Карла током рата између Русије и Шведске. Симон Петљура био је председник Украјинске народне републике током кратког периода украјинског суверенитета 1918-1921, за време бољшевичке револуције. Стјепан Бандера је основао је и водио организацију украјинских нациста од двадесетих до педесетих година прошлог века…

Украјинци који говоре руски („руски Украјинци“) и живе у средини, у централном и југоисточном делу Украјине, никада нису сматрали Русе странцима или непријатељима. Они су увек били између политичких Руса и радикалних Украјинаца, црпећи део свог идентитета из оба табора, али истовремено чинећи нешто аутентично. Њихов однос према Русији и руској култури био је кључно питање од почетка сукоба 2014. године.

Трећу групу која живи у Украјини чине етнички Руси. Они су повезани са Украјинцима из друге групе руским језиком и историјским наративом — обе ове групе свесне су своје заједничке историје, као и последњег рата у коме су се бориле на правој страни штитиле Совјетски Савез од фашистичке немачке и њених сателита..

Западни („галицијски“) Украјинци, иако су се борили на супротној страни, имају нешто другачије гледиште — и они своју прошлост сматрају херојском. Тврде да се њихови преци нису борили за Трећи рајх, већ за независну Украјину, чак и ако су били део Украјинске побуњеничке војске (УПА) која је учествовала у холокаусту и, између осталог, помагала и у убијању Јевреја.

Ове групе имају различите погледе на историју, различите језике и различите политичке ставове. То се најбоље видело у такозваној „Наранџастој револуцији“ 2013-14, када су „прозападне“ и „проукрајинске“ снаге свргле Виктора Јануковича, наводно „проруског“ председника (упркос његовим вишегодишњим покушајима да одведе земљу у ЕУ).

Линија разграничења у Донбасу 2014. године поделила је две војске, два политичка режима, два погледа на свет, као и људе. Пријатељи, комшије и чланови породице нашли су се на различитим странама барикада.

Украјинско руководство данас види развој земље само у директној конфронтацији са Русијом, у поништавању руског језика и културе, рушењу историјских споменика посвећених истакнутим личностима Русије. То је довело до насиља усмереног и против непожељних проруски настројених Украјинаца, од којих су многи већ названи „пета колона“. Зато није чудно што они траже заштиту од Русије.

Почетком деведесетих, непосредно након распада Совјетског Савеза, украјински естаблишмент предложио је два модела за земљу: галицијски (националистички) модел и источноукраjински модел. Ово последње предвиђало је формирање мултиконфесионалне, мултинационалне, мултикултурне државе у којој је нација доживљавана као грађански ентитет.

Супротно томе, радикални приступ заснован је на етничком принципу националне градње, који су најчешће подржавали украјински говорници из западних региона. После 2014. године, они који су подржавали галицијску концепцију показали су се активнијим и утицајнијим у политичким процесима, иако је Владимир Зеленски кад је изабран подржавао источноукрајинску концепцију, а кад је ступио на дужност покушао је да нађе компромис са галицијском групацијом, али је након неког времена постао њен саставни део, не само да је наставио политику украјинизације, већ је кренуо у потпуно уклањање „проруских“ политичких снага.

Данас кад се воде борбе на територији ове земље, и кад је мало вероватно да ће она остати у Стаљиновим границама, постављају се само два питања — да ли ће постати „Субтелна линија“ постати права граница, при чему је спорно једино где ће пресећи тај средњи део, или ћемо добити три нове државе.