„Стратфор”: Украјина је амерички одговор Русији за Сирију

Да ће криза у Украјини и захлађење односа Истока и Запада бити плодно тле које ће различити „експерти” искористити за мешетарење и богаћење видело се од самог почетка сукоба. Као последњи у низу на терен је истрчао Џорџ Фридман, први човек приватне обавештајне компаније „Стратфор”, који је у интервјуу за московски „Комерсант” изнео неколико експлозивних тврдњи од којих је највише одјекнула оцена да је украјинска криза у ствари амерички одговор на руску позицију у Сирији.

„Тамо (у Сирији) Руси су показали Американцима да су у стању да утичу на догађаје на Блиском истоку. САД и без Руса у том региону већ имају много проблема… Америка је то схватила као руски покушај да им науди. Догађаји у Украјини требало би да се разматрају у том контексту”, истакао је Фридман.

На питање новинара да ли то значи да види Украјину као освету за Сирију, он каже да баш не може да тврди да је руско укључивање у сиријски сукоб било узрок украјинске кризе, али да између ових догађаја постоји узрочно-последична веза.

Фридман сматра да прави циљ САД у погледу Украјине не одступа од традиције америчке спољне политике чији је, каже, главни циљ у Европи да се не дозволи концентрација превише моћи у рукама било које земље.

„За САД је најопаснији потенцијални савез између Русије и Немачке. Ако би до њега дошло, то би значило удруживање немачке технологије и капитала са руским природним и људским ресурсима.”

Шеф „Стратфора” помиње и Србију. По његовој интерпретацији, Србија је заједно са Ираном и Ираком у групи земаља које Американци виде као друштва која имају потенцијал да постану регионални хегемони, што Вашингтон покушава да спречи.

Фридман даље одбацује спекулације да се иза америчких санкција Русији крије истинска намера за смену власти у Кремљу. „Санкције демонстрирају моћ САД. Главни њихов циљ је било ограничавање простора за маневар руских власти.”

Новинаре „Комерсанта” је занимало да чују шта он мисли о смеру руско-америчких односа после председничких избора у САД. Фридман одговара како се „у Русији погрешно америчка политика везује за лик једног човека. У Америци је председник само једна од институција, није суверен”.

Ко год да се после Барака Обаме усели у Белу кућу мораће да се носи са проблемом џихадиста Исламске државе који прете америчкој безбедности.

У случају Русије ситуација је јасна: „Ниједан амерички председник не може себи да дозволи да седи скрштених руку ако Русија буде постајала утицајнија. Руско понашање на Блиском истоку и као на пример случај пружања азила Едварду Сноудену схваћени су као потези против америчких интереса.”

Ни од евентуалног приближавања Русије и Кине, сматра, не треба имати превелика очекивања нити би Москва требало да очекује поклоне од Пекинга. Према Фридмановом мишљењу, ни споразум о испоруци гаса Кини неће довести до оздрављења руске економије.

Премда неки делови његове анализе звуче сасвим сувисло, немогуће је занемарити чињеницу да је пре скоро три године захваљујући открићима „Викиликса” репутација Џорџа Фридмана и организације којом руководи – малтене уништена.

Након што је светлост дана угледала интерна преписка запослених у „Стратфору”, јавност је из прве руке упозната са аматеризмом и импровизацијом у раду ове „приватне ЦИА”, како су волели о себи да размишљају. Показало се да су „анализе” које су правили често биле грађене на полуистинама и гласинама, а неретко су их „експерти” домаштавали до мере када би и сами у њих поверовали.

Ни после „Викиликсове” освете „Стратфору”, чија је мета често био и сам Џулијан Асанж, нико међутим није сумњао да ће се Фридман и после таквог ударца дочекати на ноге. У том светлу опширан иступ у руским медијима са доста спекулација и непоткрепљених информација не може а да не зазвучи као – самопрепоручивање.

Тагови: Украјина