Страдање Романових: Николај Други, последњи руски цар који је посебно задужио Србе

Дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године je толико огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. Руски цар Николај Други и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Смемо ли икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Тако је зборио Свети Владика Николај Српски о жртви коју је последњи руски цар поднео за Србе и Србију.

На данашњи 1918. године, по директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај Други Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су им остале верне до смрти. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена.

Николај Други Александрович се родио 19. маја 1868. године, као син цара Александра Трећег и царице Марије Фјодоровне. Владао је у тешке дане револуција и побуна. После пораза у рату с Јапаном 1904–1905, избила је револуција.

Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима – али је убијен у кијевској опери 1911.
Први светски рат и заштита Србије

За разлику од неких својих претходника, цар Николај Други је инсистирао на стварању велике и уједињене српске државе. Због тога је био омражен међу аустријским и немачким савременицима који су са Србима имали другачије планове. О његовим србофилским ставовима сведоче и речи министра иностраних послова Сергеја Сазонова, који је у пролеће 1915. године пренео нашим дипломатама речи руског цара:

„Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Да ли је икад ико сумњао да Босна и Херцеговина није српска земља? Зато се рат не може свршити, а да оне не образују целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи у Далмацији, са старим Сплитом.“

Своје пријатељство са Србима Николај Други је показао и након 28. јуна 1914. године. Ултиматум Аустро-угарске је већ био на столу, пропаганда против наше мале краљевине је у Бечу радила пуном паром. Русија се, на лично залагање цара, одлучила да уђе у рат против Аустро-угарске ако дође до напада на Србију. Николај Други је инсистирао на одбрани Србије, иако су га војни саветници опомињали да Русија није спремна и да не може војно да парира Немачкој. Није се обазирао на њихова бројна упозорења да то може да резултира катастрофом, наводи се у књизи „Голгота Христове Русије“ у издању „Светигоре“.

Током рата, Русија је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну и добровољце, али је такође притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Руски цар је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења преко Албаније. Док су наши исцрпљени и промрзли војници стизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви.

У сећању на та дешавања остало је чувено ултимативно писмо које је руски цар упутио савезницима. У писму је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком ако савезници, а пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Енергично и кратко писмо Николаја Другог гласило је:

Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.

Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са Кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, сматрао је да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћерке су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, а њене кћерке су у те дане показале велику пожртвованост.

Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је Цара Николаја Другог да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила.

Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Александар Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне него и живота за добро свог народа, ухапшен је с читавом породицом и привремено смештен у Царско Село.

На дан његовог одрицања од престола, 17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезло) и державу (куглу која означава царску власт).

У заточеништву је начето страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“.

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе, у октобру је извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенски је побегао из Русије, оставивши Романове у комунистичким рукама. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају Другом.

Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу, али када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине.

После Тоболска, где су извесно време били смештени, царска породица је одведена у Јекатиринбург, наводи се у „Светигорином“ издању.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 17. јула стрељана је Царска Породица: Николај Други Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су им остале верне: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитонов.

Стрељање су обавили странци. Јаков Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, немилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски докрајчили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само Цар Николај Други, али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер, оцењује.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска Загранична Црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године, а 19 година касније, 20. августа 2000. године „због схватања тог подвига царске породице“ комисија Московске патријаршије је једногласно одобрила канонизацију.
Монахиње кречом криле фреску Светог Цара од комуниста

Николај Други је, без обзира на осведочену љубав и несебичну помоћ, у Србији био потпуно заборављен.

На 100-ту годишњицу Великог Рата, крајем 2014. у Београду, у знак захвалности, подигнут је споменик цару Николају Другом у центру Београда у Улици краља Милана.

На Новом гробљу у Београду налази споменик „Руској слави“, који је, између осталог, посвећен „цару Николају Другом и двама милионима руских војника страдалих у Великом рату“, и који се сматра једним од првих, ако не и првим спомеником подигнутим цару било где у свету, пише Никола Танасић за „Сербијан тајмс“.

У храму Светог Александра Невског у Београду стоје две табле са посветама – једну на којој пише „Петру Великом, Краљу ослободиоцу“, и другу, на којој пише „Николи Другом, Цару мученику“.

Можда најзанимљивија прича о траговима последњег цара у Србији јесте необични случај са царевом фреском у манастиру Жича. Наиме, у ондашњој Светосавској цркви (саграђена 1935. године под покровитељством владике Николаја), после земљотреса у Краљеву 2010. године, пао је један дрвени зид, иза кога је пронађена фреска Николаја Други, коју је насликао истакнути руски иконописац из беле емиграције барон Николај Мејендорф.

Након доласка комуниста на власт, монахиње су прекриле фреску у страху да би нове власти због ње могле нанети штету цркви, и она је ту остала скоро заборављена све док је није открио земљотрес, након чега је убрзо постала место ходочашћа као „прва икона Светог цара Николаја“ и велика атракција за Русе који посећују Србију, наводи Танасић.