Стаљин, човек од челика

У западној историографији понавља се стално иста и досадна шема: увек је на челу Русије „зли цар“, који се може звати Стаљин, Иван Грозни, или Путин, окружен једнако злим и обавезно пијаним силницима – бездушним иследницима НКВД-а, суровим опричницима или похлепним олигарсима

Драгош Калајић је понекад познаницима препричавао следећу анегдоту. Пролазећи зими Црвеним тргом у Москви, угледао је прелепу Рускињу, „девојку одевену у сиве дроњке мушког капута“. Пред собом је имала празну картонску кутију, на којој су почивали „једнолисни примерци `Радничке Русије`, са фотографијом Јосифа Висарионовича Стаљина преко целе странице“ и златне значке са његовим ликом. Девојка је судила по спољашности и закључила да је Калајић странац, западњак. Пркосно је добацила непознатом: „I like Stalin!“.

Калајић, кога је дубоко гануо њен беспомоћни пркос, одговорио је девојци: „Ја тоже љубљу тавариш Стаљин!“

Потом је Калајић на ревер свог црног вечерњег одела заденуо значку са ликом Стаљина и платио „највећом новчаницом коју је пронашао у новчанику“. За Драгоша Калајића, био је то „само скромни прилог покрету за рехабилитацију Стаљина, који је разорену руску државу успео да обнови, изјаловивши све науме њених душмана.“

Све се то дешавало у време „перестројке“ Михаила Горбачова, када је Стаљин жестоко оспораван и када су „систематски“ разоткривани његови злочини – они који су се стварно догодили и они који никад нису. Стаљину су приписивана разна злодела, између осталог и да је намерно изазвао катастрофалну глад у Совјетском Савезу 1932-33 (у Украјини познату као „Голодомор“), или су га оптуживали за „велику чистку“ током које су из Комунистичке партије и војске „очишћени“ кадрови оптужени за тероризам и издају. Стаљин је оптуживан и за злогласни „Гулаг“, у коме је поморио милионе људи, за депортовање националних мањина, масакр у Катињској шуми или због потписивања пакта о ненападању са Немачком, због чега је „уследила совјетска инвазија на Пољску.“

Хрушчовљев „тајни реферат“

Само у „Гулагу“ је, наводно, погубљено 20 милиона људи. Одакле овај податак? Потврђују ли га пописи становништва или детаљна научна истраживања? Податак о „20 милиона погубљених“ први пут се појавио у роману „Архипелаг Гулаг“ руског дисидентског писца Александра Солжењицина и од тада се, методом преписивања без било какве провере, понавља као доказана научна чињеница. Ако ништа друго, изношење оваквих непроверених „чињеница“ указује на потребу објективног и непристрасног истраживања личности која сигурно, ма шта о њему мислили, спада у ред најзначајнијих у руској или чак светској историји 20. века.

Савремена гледишта на Стаљина у Руској Федерацији се и даље разликују. Ипак, малобројни га данас сматрају за крволочног тиранина, други, бројнији, за изванредног и способног вођу.

Након његове смрти, Стаљин и његов режим су били довођени у питање и осуђивани у више наврата. Може се рећи да се сви следећи совјетски и руски лидери дефинишу управо својим односом према Стаљину.

Стаљинов наследник Никита Хрушчов је 1956. године осудио Стаљиново наслеђе и започео процес „дестаљинизације Совјетског Савеза.“ Хрушчов је то најпре учинио у „тајном реферату“, у коме је „раскринкао култ личности“, на 20. Конгресу Комунистичке партије Совјетског Савеза, који је остао затворен за јавност. Овим рефератом, према многим мишљењима, започиње дуготрајни процес који ће се окончати разбијањем СССР-а.

На Западу су погледи на Стаљина малтене једнодушни: Стаљин је, према готово неподељеном мишљењу, патолошки злочинац, масовни убица и параноични садиста. Тако га Би-Би-Си, у карактеристичном маниру, назива „једним од највећих тирана у историји, који је за три деценије убио већину својих најближих другова и истребио најбоље војсковође и највеће умове земље.“

Једна историјска истина остаје непобитна: да није било брзе индустријализације Совјетског Савеза и да је Русијом владао слаб и колебљив владар, исход Великог Отаџбинског рата био би сигурно другачији. Шта би се десило да се тада на челу земље налазио Горбачов? Управо је Совјетски Савез под влашћу Стаљина зауставио нацистички Трећи рајх. Због тога је и бесмислено и опасно свако изједначавање Стаљина и Хитлера, или „изједначавање два тоталитаризма“, како је то учинио Европски парламент 2019.

Заиста, како примећује руски писац Захар Прилепин: „Мржња према Стаљину пропорционална је само његовим делима.“

Први у класи

Не чекајући на суд историчара, Стаљина је у Русији рехабилитовао руски народ. У анкети спроведеној 2017, на питање ко су најважнији људи у историји света, Руси су на прво место ставили Стаљина – чак и „испред Пушкина, Лењина, Петра Великог, Гагарина, Толстоја, или Владимира Путина.“

Будући совјетски државник и револуционар Јосиф Стаљин рођен је у Грузији, у сиромашној породици, у граду Гори, 18. децембра 1878. Као један од најбољих ђака и „први у класи“ са 14 година је добио стипендију, што му је омогућило да упише Богословију у Тифлису. Из Богословије је избачен због свог политичког ангажовања, а убрзо потом постаје „професионални револуционар“. У јануару 1912. постаје члан Централног комитета Лењинове Бољшевичке партије. Остатак је добро познат, почев од 1924, када постаје генерални секретар партије, што је функција на којој ће остати све до смрти 1953. Године 1913. узео је име Стаљин, што на руском значи „човек од челика“.

У правој поплави литературе о Стаљину, која последњих година захвата Русију, издвојићемо један наслов из 2022, књигу „Генералисимус“ Владимира Карпова.

Треба одмах рећи да Карпов није никакав стаљиниста. Године 1941. је осуђен због антистаљинистичких изјава и упућен у Сибир. Са робије потом одлази на фронт, одакле се враћа као „Херој Совјетског Савеза“.

Карпов је, како пише Слободан Рељић, и „вансеријски талентован писац документарне прозе“, који се за собом оставио 12 књига, између осталог и тротомно дело о маршалу Жукову. „Вештина с којом Карпов користи документе – одлуке, прогласе, закључке, резолуције али и дневнике, белешке, сведочења, па и интервјуе… – чине текст читљивим, готово као криминални роман.“

„Погрешна“ и „исправна“ историја

Ова књига осветљава личност Стаљина на другачији начин. Она није писана с намером да се Стаљину „врати ореол комунистичког свеца“. Напротив, књига Карпова на документаран начин пружа слику о Стаљину као великом државнику, свакако највећем којег је дала Русија током 20. века. Наравно, Карповљев Стаљин има и своје мане. Једна од њих је осветољубивост: „У Корсун-Шевченковској операцији, почетком 1944, он ће се као врховни командант тако љубоморно светити маршалу Жукову да ће у свим извештајима и одавању признања изостављати Први украјински фронт, који је иначе чинио половину учесника.“

Стаљин и Жуков су се свађали, али и мирили. Стаљинови наследници након његове смрти показаће се као много доследнији „стаљинисти“: „У шестотомној Великој историји отаџбинског рата, која је изашла 1961, као ни у делу о Стаљинградској бици, на 73 стране, нигде се не спомиње Стаљин.“

Документарност ове књиге је на нивоу најбољих документарних прича Би-Би-Сија, закључује Рељић, само што је „њено гледиште руско.“

Уопште, у западној верзији историографије о Стаљину или другим снажним руским владарима понавља се стално иста шема. Увек је на челу Русије „зли цар“, који се може звати Стаљин, Иван Грозни или Путин, окружен једнако злим и обавезно пијаним силницима – бездушним иследницима НКВД-а, суровим опричницима или похлепним олигарсима. То је прастара и већ увелико експлоатисана тема русофобије. Другим речима, руска историја је увек „погрешна“, западна је једино „исправна“.

Стаљине, рошава ругобо, брката кујо

Слабо познате Стаљинове стране осветљава и писмо које је он упутио учитељу свог сина Василија, Мартишину, у коме можемо прочитати: „Василиј је размажен момак осредњих способности, незналица која није увек правична, која воли да уцењује слабе `руководиоце`. Он је често дрипац слабе, тачније – неорганизоване воље. Срећан сам што се у Вама нашао макар један наставник достојан поштовања који се према Василију односи као према свима и од клипана захтева да се потчини школском режиму.“

Стаљинов син је, за разлику од деце данашњих политичара, похађао сасвим „обичну“ совјетску школу.

Други Стаљинов син Јаков погинуо је у немачком заробљеништву. Када су Немци понудили да га размене за фелдмаршала Фон Паулуса, заробљеног у Стаљинградској бици, Стаљин је понуду одбио речима да се „поручник не мења за маршала.“

Руски писац Захар Прилепин написао је 2013. „Писмо (руског либерала) Стаљину“, које почиње речима у којима је тешко не препознати отровну иронију према „либералима“ и „дежурним антистаљинистима“:

„Mи смо се настанили у твом социјализму. Ми смо разделили земљу коју си ти створио. Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао, а добијени новац пренели преко границе и саградили себи палате… Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава.“

„Ти си очувао живот нашем роду. Да тебе није било, наше дедове и прадедове подавили би у гасним коморама, брижљиво распоређеним од Бреста до Владивостока, а наше питање било би коначно решено. Не желимо да теби будемо захвални за свој живот и живот свог рода, брката кујо! Али потајно ми знамо: да тебе није било – не би било нас.“

Иначе, Стаљин је био и талентован песник, један од најбољих песника у Грузији на почетку 20. века, а песме „друга Стаљина“ преведене на српски, уз стихове славног научника Ломоносова, могу се наћи у избору из новије руске поезије под насловом „У светли дан“, који је приредио Владимир Коларић.