Шта се заиста крије иза промене руске нуклеарне доктрине?

Док се западни лидери у јавности праве да их није брига што је Русија планира да промени своју нуклеарну доктрину, али је реалност знатно другачија, пише руски политиколог Василиј Кашин.

Предлог измене руске нуклеарне доктрине одавно је најављен, а према речима руског председника Владимира Путина, о њему се разговара већ неколико неколико месеци, а вероватно и дуже.

Катализатор је, наравно, било проширење листе западног оружја које Украјина користи, као и проширење њених војних операција против Русије. Очигледно, на основу тих искустава, руско руководство је одлучило да усаврши своје доктринарне документе и измени их како би могли да одговоре на све претње које су се раније сматране безначајним, а које су сада избиле у први план.

Пошто је реч о дугом процесу, стручњаци из различитих земаља већ неко време расправљају о могућем развоју ситуације. Међу нашим пријатељима постоји разумевање да ће се руска политика нуклеарног одвраћања изменити у садашњим условима без преседана. Не треба очекивати никакве изливе радости, али неће бити ни значајнијих негативних последица, указује Кашин.

Запад има добро развијене моделе за одговор на било какве руске акције у нуклеарној сфери. Званично, они њихови званичници тврде да их то ни на који начин неће погодити, као и да не намеравају да узимају у обзир руска упозорења. Али у пракси знамо да изјава на председничком нивоу увек има последице, често врло снажне.

Кашин подсећа да се током сукоба у Украјини разговарало о прилично радикалним опцијама, укључујући стварање зоне забрањеног лета, распоређивање НАТО трупа, стационирање борбених авиона који би могли да делују изнад украјинског тла и још много тога. Али ништа од тога се није догодило управо зато што је руска страна јасно артикулисала како би на то одговорила – и та упозорења су дала резултате.

Следећи кораци Русије могу бити додатне вежбе или напуштање неких раније прихваћених ограничења – на пример, о складиштењу тактичког нуклеарног оружја и његовој концентрацији у централним складишним базама.

У неком тренутку су, претпостављам, могуће и нуклеарне пробе, иако је било изјава да их нећемо извести пре Американаца, указује Кашин, додајући да како се Вашингтон буде кретао ка даљој ескалацији, та самонаметнута ограничавања могу постати ирелевантна.

Американци су одувек сматрали нормалним да на известан начин покушавају да „поделе“ билатералне односе са Русијом на више делова: с једне стране, званично су себи поставили циљ да нанесу стратешки пораз Русији, док с друге стране желе да разговарају о питањима контроле наоружања.

Москва је прошле године већ одбила могућност таквог дијалога, а изјаве руских званичника јасно су ставиле до знања да је разговор немогућ без суштинске промене у природи америчко-руских односа.

У исто време, Американце је то одувек занимало само зато што су тек у раној фази модернизације својих нуклеарних снага и било би потребно много година и новца да се оне изједначе са нуклеарним снагама Русије. Они би желели да Русији и Кини наметну споразуме који би ограничили њихове капацитете за развој.

А онда, када би већ успоставили производњу и размештање нових стратешких нуклеарних система, они би одустали од свих ограничења, као што су то већ много пута чинили са другим споразумима.

Такво америчко лукавство више неће моћи да прође, закључује Кашин.