Шта ће се десити ако Русија победи Америку?

Вашингтон је од Кијева удаљен готово осам хиљада километара, а то је даљина која Американцима даје осећај спокоја, утисак да не учествују у сукобу и да су у миру.

Међутим, администрација председника Џозефа Бајдена, коју подржава већина вашингтонске спољнополитичке елите, води посреднички рат против Русије у Украјини, пише „Американ конзерватив“.

У америчкој престоници тешко је пронаћи поуздане информације о сукобу, а Вашингтон је у „балону“ у којем нико не сумња да ће Кијев однети коначну победу. Међутим, чини се да украјинска офанзива, коју Запад свесрдно подржава, није прошла толико успешно колико су се надали савезници Украјине. Кијев је изгубио велики број војника и оружја, са малим територијалним напретком. Шта ако се десило незамисливо (за Запад), да је Кијев, а не Москва, ближи поразу?

Амерички политичари више од годину дана за сукоб криве једног човека – председника Русије Владимира Путина, и кажу да је искључиво он одговоран за сукоб на који га „ништа није приморало“.

Међутим, како наводи „Американ конзерватив“, Запад је створио услове за рат. Америка и Европа истичу се у помоћи Украјини и „хуманитарним акцијама“, али исто тако упорно беже од одговорности за своје поступке. То, међутим, није ништа ново.

Пре три деценије некадашња америчка државна секретарка Медлин Обрајт, говорећи у име Запада о смрти пола милионе деце у Ираку, рекла је да „они“, што значи „америчко арогантно вођство“ треба да одлуче да ли су изгубљени људски животи били вредни.

Украјинска трагедија нимало се не разликује, наводи „Американ конзерватив“.

„Насупрот невероватној пропаганди савезника кијевског режима, рат нема никакве везе са аутократијом, демократијом или агресијом. САД и Запад рутински, чак и са ентузијазмом, подржавају убилачке диктатуре када им то одговара. На пример, савезници настављају да наоружавају Саудијску монархију, једну од најтиранскијих држава на свету, и поткрепљују њен ужасан рат против Јемена, који је однео много више живота цивила него сукоб у Украјини. За западне званичнике, продаја оружја вреднија је од арапских живота.“

Међутим, администрација Џозефа Бајдена није прва која повлачи овакве потезе. Бивши председник САД Роналд Реган подржао је тадашњег председника Ирака Садама Хусеина након што је напао Иран. Том приликом страдало је стотине хиљада људи. Хусеин је, након тога поверовао да ће га САД подржати и у нападу на Кувајт. Добро су познате и америчке деструктивне интервенције, као што је катастрофални рат у Ираку.

Јасно је да се америчка подршка Кијеву више тиче геополитике него жртава. Већина вашингтонских званичника „неслужбено“ верује да би САД требало да доминирају сваком другом нацијом, укључујући Русију. Управо због тога многи председници САД игнорисали су обавезе према Москви, да неће даље ширити НАТО.

Исти онај НАТО који је напао Југославију, Авганистан и Либију. Иако Украјина, за сада, није званична чланица Алијансе, друге државе НАТО-а шаљу јој огромне количине наоружања и учествују у обуци војника. Страх председника Русије Владимира Путина да ће на крају уследити распоређивање трупа и пројектила није био неразуман, наводи „Американ конзерватив“.

Запад своје амбиције доследно ставља испред мира. Савезници Кијева одбили су да спрече чланство Украјине у НАТО-у, иако би тај потез могао да доведе до споразума којим би се спречила непријатељства.

Европљани, укључујући бившу немачку канцеларку Ангелу Меркел, како подсећају, признали су да су споразуми из Минска превара, са циљем да се Кијеву купи време. Почетком прошле године Америка и њени савезници су очигледно лобирали у влади председника Украјине Владимира Зеленског против прихватања неутралности ради окончања сукоба.

У месецима за нама, притисак на Русију, са циљем њеног уништења постао је све јачи: промена режима, демократизација, конфискација, суђења за ратне злочине, разоружање, чак и распарчавање. Озбиљно форсирање такве политике осигурало би наставак сукоба, али и потенцијалну ескалацију. Јасно је да Русија неће склопити мир под таквим условима, већ би се, уколико буде угрожена, одупирала још јаче, ослањајући се чак и на нуклеарно оружје ако то буде потребно.

Запад очигледно мисли да би пораз Русије изнедрио „либералну, хуману и покорну владу спремну да жртвује све по налогу Вашингтона“, али историја их демантује.

Међутим, све ове спекулације биће неважне уколико кијевска влада прва „пукне“. О стварном току сукоба се, нажалост, мало зна, јер су чак и главни западни медији постали ватрени заговорници Кијева, покорно преносећи званични наратив из Вашингтона. Украјинска офанзива доста је слабија и спорија него што је Запад очекивао, али већина званичника и даље гаји оптимизам. Ипак, неколико „нескладних гласова одбацује тријумфалне визије протеривања руских снага из Донбаса и са Крима“.

„Американ конзерватив“ пише да је Москва очигледно погрешила на почетку сукоба, али да је учила из својих грешака. Русија је изградила застрашујућа утврђења, и Украјинци до сада нису успели да их достигну, а камоли да продру у главне одбрамбене линије. Упркос санкцијама, Путинова влада има предност у материјалу и производњи, посебно муниције.

Неки Западни анлитичари и медији зато су морали да смање очекивања када је у питању дуго најављивана офанзива. Још у фебруару је Бајденова администрација признала да би украјински напад могао да буде „доста испод првобитних циљева Кијева“.

Значајни губици у људству и материјалу сигурно ће успорити кијевски режим, али чини се да америчке и европске владе не желе или не могу да надокнаде изгубљену војну опрему. Велике количине оружја послате у Украјину су уништене, а бројне европске нације буне се против слања оружја Кијеву. Американци и даље саосећају са Кијевом, али ће њихово стрпљење бити на тесту у наредним месецима.

Начелник генералштаба украјинске војске генерал Валериј Залужни недавно је изнео изузетно песимистичан став и критиковао западне земље зато што не шаљу довољно наоружања довољно брзо, укључујући и борбене авионе америчке производње Ф-16.

Залужни се пожалио и на мањак артиљеријске муниције, тврдећи да би Украјина требало да испаљује барем онолико хитаца колико то чини Русија, али да је у стварности тај број десетоструко мањи због ограничених ресурса. Због тога он „бесни“ када чује коментаре да контраофанзива напредује спорије него што је планирано, наводи „Вашингтон пост“.

Он је рекао да је питање које га свакодневно мучи то „када ће Запад послати неопходно оружје, пре свега Ф-16 и муницију“, као и како од њега очекују „да заврши посао“ без тога.

Француски „Монд“ уочио је да Украјина не може тако лако да надокнади ни губитак великог броја обученог особља.

„Чини се да је прошло време када су канцеларије за регрутацију војске биле преплављене захтевима цивила спремних да узму оружје у руке. Упркос бекству неких мушкараца, Русија има значајну предност када је у питању број војника, чему је допринео и велики одлив становништва из Украјине“, наводи француски лист.

„Американ конзерватив“ поставља питање – „шта ће се догодити ако офанзива Кијева не доведе до одлучујућег украјинског продора и руског колапса?

„Иако не изгледа да је Москва близу победе, као што упорно тврде неки аналитичари, изгледа да је јача него што кажу савезници“, додаје поменути медиј.

Бајденова администрација упорна је у тврдњама да само Кијев може да одлучи када ће се сукоб завршити. Влада Зеленског, коју подржава (или је присиљена да то уради) велика већина становништва Украјине, жели да поврати изгубљену територију. Међутим, чини се да жеље Украјине надмашују њихове могућности.

„Драматичан украјински напредак или убедљива пацифичка руска политичка промена и даље су могући, али изгледају све мање вероватни.“

Америка мора да мисли и о интересима сопственог народа, јер је конфликт отвореног типа са све већим заплетима, против нуклеарне силе, лош избор за Американце. Бајденова администрација би морала да започне озбиљне разговоре са Москвом о окончању сукоба и изградњи стабилне безбедносне структуре.

„Реалан споразум значи да Украјина неће добити територију коју је изгубила 2014, а чак ни током прошле године. Дискретни разговори су можда већ почели, што би могло да објасни најновије тврдокорне декларације Кијева. Ситуација подсећа на америчке преговоре о окончању Корејског рата. Јужнокорејска влада, која није могла да се бори сама, ипак је настојала да осујети споразум и задржи Вашингтон у рату“, додаје „Американ конзерватив“.

Украјинска влада можда неће пристати на уступке, чак ни под притиском, али би онда требало да схвати да ће остати сама. На крају крајева, Вашингтон прво мора да заштити свој народ, а то може да постигне уколико оконча опсани сукоб са Русијом.

Савезници Кијева деле кривицу за сукоб у Украјини, с обзиром да су непромишљено игнорисали безбедносне интересе и упозорења Москве – Вашингтон сада мора да преузме вођство у потрази за миром.