СРЂА ТРИФКОВИЋ: Трампа чека судбина Никсона или Кенедија

Председнички из­бо­ри у САД 2016. го­ди­не, по пи­та­њу спољних по­сло­ва, пред­ста­вља­ли су су­дар две по­лар­не су­прот­но­сти. После пораза Хилари Клинтон, шокантног за амерички двостраначки естаблишмент, из­гле­да­ло је да До­налд Трамп – милијардер, али од стране владајуће елите презрени политички аут­сај­дер – има при­ли­ку да окре­не но­ви лист. Његов сло­ган „Аме­ри­ка на пр­вом ме­сту“ ни­је био поклич хе­ге­мо­ни­сте, већ од­раз спо­зна­је да тре­ба од­ба­ци­ти гло­бал­ну империју и вратити се тран­сак­ци­о­ној ди­пло­ма­ти­ји у ци­љу трезвене заштите аме­рич­ке без­бед­но­сти и проспе­ри­те­та у хоб­сов­ском све­ту.

Трампово пред­из­бор­но од­ри­ца­ње од те­жње за гло­бал­ном доми­на­ци­јом и став да се свет не мо­же об­ли­ко­ва­ти пре­ма вред­но­стима аме­рич­ке елит­е – ни­кад ни­је би­ло при­хва­тљи­во кон­тро­ло­ри­ма ме­дија и think–tank номен­кла­ту­ре. Сви де­ло­ви оба­ве­штај­ног, од­брам­бе­ног и вој­но-ин­ду­стриј­ског кон­гло­ме­ра­та – укратко, дубока држава САД – од са­мог по­чет­ка су пружали тврди от­по­р Трам­по­вом по­ку­ша­ју да преиспита дефиниције „ин­те­ре­са“ и „прет­њи“. По­себ­но им је сме­та­ло што се дрзнуо да дир­не у три све­те кра­ве кон­сен­зу­са аме­рич­ке ели­те: (1) у неспу­та­ну ими­гра­ци­ју, (2) трет­ман Ру­си­је као заклетог не­при­ја­те­ља САД, и (3) царинама неоптерећену, глобализујућу „сло­бод­ну тр­го­ви­ну“.

ХИСТЕРИЧНА МОЧВАРА

По­сто­ја­ње и де­ло­ва­ње ду­бо­ке др­жа­ве САД ни­је плод те­о­ри­је завере. У америчкој прак­си и не­ма по­тре­бе за за­ве­ром, јер сви ње­ни припадници функ­ци­о­ни­шу по спон­та­ној ма­три­ци за­јед­нич­ког система вред­но­сти и заједничких ин­те­ре­са. У по­на­ша­њу и од­но­си­ма из­ме­ђу врхова оба­ве­штај­них струк­ту­ра, аналитичких институција, чи­нов­нич­ког апа­ра­та и ме­ди­ја вазда је при­сут­на за­ве­ре­нич­ка спремност на кр­ше­ње за­ко­на. Она је била очи­глед­на и 2016. у покушају кључних функционера FBI Џејмса Комија и Питера Строка да илегалним манипулацијама истражног поступка главне федералне безбедносне агенције обезбеде победу Хилари Клинтон. Уче­сни­ци у том про­це­су, наравно, гаје дубоки пре­зир пре­ма де­мо­крат­ским ин­сти­ту­ци­ја­ма. Да цитирамо гђу Клин­тон, они посебно презиру мо­ро­не ко­ји су гла­сали за Трам­па и који на­ста­њу­ју „зе­мљу пре­ле­та“ (flyoverco­un­try) из­ме­ђу две оке­ан­ске оба­ле САД, дуж ко­јих пак жи­ви сав при­сто­јан, ли­бе­рал­но-ко­смо­по­лит­ски свет.

Опе­ра­тив­ци аме­рич­ке ду­бо­ке др­жа­ве би­ли су про­тив Трам­па a priori. Његове критике на рачун отуђене елите, које је поновио чак и приликом инаугурације; ње­го­ва критика мултилатералних споразума и еко­ном­ског гло­ба­ли­зма у целини; а пре свега његово одбацивање глобално-империјалне матрице и изричито при­хва­та­ње спољнополитичког ре­а­ли­зма то­ком кам­па­ње, би­ло је у су­прот­но­сти са њи­хо­вим убе­ђе­њи­ма и ин­те­ре­си­ма естаблишмента, из­ра­же­ним у мо­ћи и нов­цу. Они уистину пред­ста­вља­ју „ва­шинг­тон­ску мо­чва­ру“ чи­је исуши­ва­ње је Трамп у мно­го на­вра­та на­ја­вио то­ком пред­из­бор­не кам­па­ње.

Та је мочвара добила је колективни напад хистерије после Трамповог састанка са руским председником Владимиром Путином у Хелсинкију 16. јула – а поготову након што је на конференцији за новинаре која је уследила одбио да подржи наводне налазе америчке обавештајне заједнице о руском мешању у изборни процес 2016. Истог часа на видело су избиле латентне поделе међу републиканцима, где је страначки врх вазда био ненаклоњен Трампу. „Председник је пропустио шансу да Русију директно оптужи за мешање и да упути строго упозорење око будућих избора“, вајкао се сенатор Линдзи Грејем, „што ће Русија сматрати као знак слабости“.

Републикански сенатор Џеф Флејк рекао је да су Трампове изјаве „срамотне“: „Никад не бих помислио да ћу видети нашег председника да стоји поред руског председника и да криви и САД за руску агресију“. Председник Представничког дома Пол Рајан, такође републиканац, поручио је Трампу да мора да има у виду да „Русија није наш савезник“: „Нема моралног изједначења између САД и Русије, која остаје непријатељски настројена према нашим најосновнијим вредностима и идеалима. САД морају да се усредсреде на то да Русија буде одговорна за то што чини и да окончају њене подле нападе на нашу демократију“, и додао да „нема двоумљења“ да се Москва мешала у изборе 2016.

Републикански сенатор Џон Мекејн, који никада није видео рат који му се не би допао, рекао је да је Трамп направио „свестан избор да брани тиранина“ и да је остварио „један од најсрамнијих наступа једног америчког председника у мом сећању“. Сенатор Боб Коркер из Тенесија рекао је да Трамп чини да САД изгледају као слабић. Демократе су наравно отишле корак даље. Даћемо тек један узорак: њихов конгресмен Џими Гомез је рекао да Трамп наставља да продаје САД Путину и Русији, а не бранити интересе САД је по њему на граници издаје.

Најутицајнији оперативци дубоке државе нису заостајали у реторици. Бивши шеф Централне обавештајне агенције (CIA) Џон Бренан, који се на том положају налазио од 2013. до 2017, оценио је да је понашање Трампа у Хелсинкију било „ништа мање од акта издаје“: „Не само да су Трампове речи биле имбецилне, него је и он сам потпуно у Путиновим рукама. Републиканци-патриоте, где сте?“ Да се подсетимо: већ 16. де­цем­бра 2016. го­ди­не, после Трампове победе али пре његове инаугурације, Оба­мин иза­бра­ник Џон Бре­нан из­нео је тврд­њу – не­пот­кре­пље­ну до­ка­зи­ма, али медијски пре­зен­то­ва­ну као не­сум­њи­ву – да је Кремљ сај­бер-операци­ја­ма ак­тив­но ути­цао на аме­рич­ке из­бо­ре. Од тада је по­ста­ло савршено ја­сно да је аме­рич­ка тзв. обавештај­на за­јед­ни­ца скроз под кон­тро­лом опе­ра­ти­ва­ца ду­о­пол­ног еста­бли­шмен­та.

У истом тону – попут Бренанове оптужбе за велеиздају (са јасном импликацијом да је потребан импичмент да би се издајник у Белој кући обуздао) – биле су срочене запенушене изјаве безбројних аналитичара и медијских коментатора, уводничара водећих дневних листова (Њујорк тајмса и Вашингтон поста пре свега) и водитеља главних ТВ канала, попут Андерсона Купера. Ово је савршено предвидиво, јер кор­по­ра­тив­ну ме­диј­ску машину у САД поседују припадници исте елит­не кла­се којa контролише и токове новца, чланове Конгреса и војно-индустријски комплекс.

Од тре­нут­ка ка­да је ушао у кампању, Трамп се су­о­чио са екстрем­ним не­при­ја­тељ­ством кор­по­ра­тив­них ме­ди­ја. Оно је у протеклих десет дана од састанка у Хелсинкију попримило патолошке размере. Сада у разголићеној форми видимо како делује спрега кључ­них ком­по­нен­ти не­фор­мал­не вла­де у сен­ци. Су­прот­но Трам­по­вим намерама, не обазирући се на изборну вољу грађана, они су решени да наметну своју агенду. Ак­тив­на сабота­жа из­вр­шне вла­сти од стра­не би­ро­крат­ског апа­ра­та представља­ додатну прет­њу Трам­по­вом опстанку: као што се видело на примеру истражитеља FBI Питера Строка, фе­де­рал­на бирократи­ја пред­ста­вља мо­но­лит­ни ба­сти­он ли­бе­рал­ног естаблишмен­та.

ТРАМПА ЧЕКА СУДБИНА НИКСОНА ИЛИ КЕНЕДИЈА

То­ком пред­из­бор­не кам­па­ње 2016, чак 95 одсто до­на­ци­ја чиновника за­по­сле­них у четрнаест фе­де­рал­них аген­ци­ја при­па­ло је кампањи Хи­ла­ри Клин­тон. Ли­дер де­мо­кра­та у Пред­став­нич­ком до­му Нен­си Пе­ло­си већ је по­чет­ком фе­бру­а­ра 2017. по­ме­ну­ла мо­гућ­ност Трам­по­вог импичмента. Да би ту мо­гућ­ност др­жа­ли као трај­ни адут, у бескрај се наставља мучна инквизиција спе­ци­јал­ног ис­тра­жи­те­ља Ро­бер­та Мјуле­ра о на­вод­ним ве­за­ма Трампо­ве кам­па­ње са Ру­си­ма. То што по­сле прет­ход­не дуге ис­тра­ге ни FBI ни конгресне ис­тра­жне ко­ми­си­је ни­су на­шле ни­ка­кав до­каз о уме­ша­но­сти Ру­са са­мо „до­ка­зу­је“ ко­ли­ко су Ру­си пре­пре­де­ни и опа­сни, али Мјулер тражи начина да Трампу дође главе другим средствима (пореске и финансијске нерегуларности чланова његовог тима, на пример).

Не­ма до­ка­за да је ма ко из Трам­по­вог ти­ма ика­да био уме­шан у ма какве иле­гал­не ра­бо­те, али се у Ва­шинг­то­ну пу­ко из­ра­жа­ва­ње сум­ње у на­ра­тив тре­ти­ра као до­каз да је скеп­тик – по де­фи­ни­ци­ји – или Пу­ти­нов пла­ће­ник и издајник, или на­ив­на бу­да­ла, а можда још понајгоре: трамповац. После недавне посете америчкој престоници могу само да констатујем да ат­мос­фе­ром па­ра­но­ид­не хи­сте­ри­је – која данас влада у Вашингтону – ни­је ни­ка­да мо­гао да се по­хва­ли по­кој­ни се­на­тор Џо Ма­кар­ти, иницијатор „лова на вештице“ 1950-их. Међутим, Феликс Ђер­жин­ски и Андреј Ви­шин­ски би та­квим стањем би­ли не­сум­њи­во по­но­сни.

Фикција постаје оперативна стварност, оптужбе постају доказ кривице. Лудило је колективно, а саучесници верују да су морално супериорни јер поседују вишу истину. Ни­чим до­ка­за­но ру­ско ха­ко­ва­ње сервера Де­мо­крат­ског национал­ног ко­ми­те­та и Подестиног лаптопа је мистерија, али не и скан­дал. Пра­ви скан­дал на дру­гој је стра­ни: питање ко све уну­тар вла­де САД и око ње ак­тив­но ра­ди на по­ку­ша­ји­ма дис­кре­ди­то­ва­ња и политич­ке ли­кви­да­ци­је пред­сед­ни­ка САД? Они су истин­ски но­си­о­ци суб­вер­зи­је и раз­град­ње де­мо­крат­ских ин­сти­ту­ци­ја.

Што се конкретно Ру­си­је ти­че, већ на кра­ју Трам­по­вог пр­вог ме­се­ца на вла­сти па­ра­но­ид­не од­ли­ке јав­ног дис­кур­са о свим ру­ским пи­та­њи­ма уве­ли­ко су ухва­ти­ле ко­ре­на. Кор­по­ра­тив­на ме­диј­ска маши­на и ње­ни спон­зо­ри сада су еска­ли­ра­ли ан­ти­ру­ску мр­жњу и страх. Ни­шта слич­но ни­је ви­ђе­но ни у нај­мрач­ни­јим да­ни­ма Хлад­ног ра­та. Иде­о­ло­шка и емо­ци­о­нал­на ру­со­фо­би­ја ли­бе­ра­ла са­вр­ше­но се спо­ји­ла са ге­о­по­ли­тич­ки усло­вље­ним не­при­ја­тељ­ством пре­ма Ру­си­ји опе­ра­ти­ва­ца ду­бо­ке др­жа­ве у оба­ве­штај­ном и на­ци­о­нал­но-без­бед­но­сном апа­ра­ту и кон­гре­сном ду­о­по­лу. Плод те не­све­те али­јан­се је један над­ре­а­ли­стич­ки на­ра­тив до­сто­јан Ге­бел­са. Он у мо­но­лит­ну це­ли­ну спаја на­вод­но ни­чим не­и­за­зва­ну „ру­ску агре­си­ју“ у Укра­ји­ни, Пу­ти­но­ве агре­сив­не на­ме­ре пре­ма су­се­ди­ма дуж оба­ла Бал­ти­ка, ратне зло­чи­не у Си­ри­ји, под­сти­ца­ње по­ли­тич­ке де­ста­би­ли­за­ци­је у За­пад­ној Евро­пи и на Балкану, гру­бо ме­ша­ње у аме­рич­ки „де­мо­крат­ски про­цес“ и бру­тал­ну ре­пре­си­ју – укљу­чу­ју­ћи уби­ства опозици­о­на­ра – код ку­ће.

Ис­кон­стру­и­са­на је са­вр­ше­но фик­тив­на ру­ска „прет­ња“ ко­ја сваки покушај Трам­по­вог дијалога са Мо­сквом проглашава за слабост, капитулацију и издају. На сцени је запенушени фронт тврдог од­ба­ци­ва­ња сваког де­тан­та, са­вез ле­вог и де­сног ру­со­фоб­ног та­бо­ра, кон­зер­ва­тив­ног и ли­бе­рал­ног. Притом је у да­на­шњем Ва­шинг­то­ну про­цес кре­и­ра­ња спољ­не по­ли­ти­ке по­стао ди­фу­зан више не­го ика­да у до­са­да­шњој исто­ри­ји на­ци­је. При­ме­ра ра­ди, ју­ла 2017. го­ди­не Кон­грес је усво­јио за­кон о но­вим санк­ци­ја­ма Ру­си­ји и ти­ме огра­ни­чио Трам­пов ауто­ри­тет да их са­мо­стал­но уки­не. Ово је учи­ње­но упр­кос при­мед­ба­ма Бе­ле ку­ће да би тај за­кон угро­зио спо­соб­ност из­вр­шне вла­сти да во­ди спољ­ну по­ли­ти­ку сход­но устав­ним овла­шће­њи­ма.

У кључ­ном пи­та­њу од­но­са са Ру­си­јом, пред­сед­ни­ку је та­ко ус­кра­ће­на мо­гућ­ност да де­лу­је као ра­ционал­ни до­но­си­лац од­лу­ка. Ње­го­ве ру­ке су прак­тич­но ве­за­не. Ни­шта ма­њи пре­се­дан пред­ста­вља си­стем­ска не­ус­кла­ђе­ност – ко­ја се по­вре­ме­но гра­ни­чи са отво­ре­ном ши­зо­фре­ни­јом – а ко­ја вла­да у Трам­по­вом ти­му. Ње­го­ва ам­ба­са­дор­ка у Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма Ни­ки Хеј­ли отво­ре­но му про­тив­ре­чи­, из­ја­вљу­ју­ћи нпр. „Не мо­же­мо ве­ро­ва­ти Ру­си­ји и ни­ка­да не би тре­ба­ло да ве­ру­је­мо Ру­си­ји!“ Та­ко фра­пант­на не­ус­кла­ђе­ност ста­во­ва у гор­њим еше­ло­ни­ма из­вр­шне вла­сти САД бу­квал­но је без пре­се­да­на.

До­ма­ћа огра­ни­че­ња у во­ђе­њу спољ­не по­ли­ти­ке увек су при­сут­на у већој или мањој мери. У Ва­шинг­то­ну она су после самита у Хелсинкију по­ста­ла екс­трем­на, без преседана у савременој историји међународних односа. „Трај­на др­жа­ва“ САД вазда је одбацивала легитимност Трамповог избора и покушавала да му на­ме­тне свој про­грам – бо­ље ре­че­но, кон­ти­ну­и­тет по­сто­је­ћег про­гра­ма. Сада следи активни покушај промене режима. Прво ћемо бити сведоци квазиправног пуча по рецептури скидања са власти Ричарда Никсона из лета 1974, при чему је специјални истражитељ Роберт Мјулер (дубокодржавни оперативац првог реда) кључни играч.

Ако тај сценарио не успе, за очекивати је да ће бити примењен план Б, већ виђен у Даласу 22. новембра 1963.