Предстојећа зима даће одговор на многа политичка, али и егзистенцијална питања, јер у овом тренутку Европа нема решења за квадратуру круга енергетског снадбевања уколико у међувремену не направи одређене компромисе о питању санкција Русији и начина како да се извуче из канџи америчког диктата.

Каже ово историчар и публициста Срђа Трифковић, анализирајући актуелне геополитичке игре Истока и Запада у вези са Украјином и упозорењем како је над Европом велика економска и финансијска олуја.

– Иако је западна медијска машина способна да обликује јавно мњење, што је заиста и био случај од 24. фебруара па до данас, са изразитим русофобним дискурсом, све веће економске недаће терају обичне људе да се чешу по глави и питају каква их то будућност чека те да ли је пиштољ потегнут на Русију, а цев окренута ка Европској унији – каже Трифковић.

Како коментаришете, условно речено, политички повратак Хенрија Кисинџера, који је у последње време изнео неколико занимљивих предлога како би се сукоб у Украјини могао окончати?
– Кисинџер никада није ни силазио са глобалне политичке сцене. Пре неколико месеци објавио је књигу у којој је дао портрете личности с којима је он сарађивао током своје каријере. То обухвата период од времена када је радио као саветник за безбедност у мандату председника Ричарда Никсона, па до државног секретара. Колико ми је познато, он је и у време короне написао два веома значајна текста о последицама по процес глобализације и поремећеним ланцима снабдевања. Значи, иако је Кисенџер на прагу стоте године, веома је активан, посебно преко своје агенције која се бави геополитичким анализама. Кисинџер је јавност посебно заталасао на скупу у Давосу, који је окупио сву западну елиту, где је поручио како ће бити потребе да се с Русијом, пре или касније, направи некакав споразум који ће подразумевати и одређене територијалне “жртве” од стране Украјине.

Да ли је он том приликом мислио на Крим и Донбас?
– Да. Он сматра како је то неминовно, јер амбиције одређених западних јастребова да поразе Русију – нису реалне. Након тога, 12. јуна, британски медији објавили су интервју са Нилом Фергусоном, познатим шкотским историчарем и аутором књиге о овом америчком политичару. И он је упозорио на опасност да би изразито русофобна стратегија западних земаља на крају Русију могла гурнути у наручје Кини, земљи која у ствари представља најозбиљнијег ривала Западу. Ово је теза коју и ја заступам. Сматрам да ће након ове ратне баладе највећи добитник бити Си Ђипинг.

Стиче се утисак како су све очигледније и европске пукотине у наративу о Украјини, посебно у Немачкој?
– Те пукотине се појављују у изјавама појединих функционера, али оне још нису добиле карактер општеприхваћеног западног наратива. Од тога одудара изјава главног саветника немачког канцелара Олафа Шолца, који је уочи Самита ЕУ рекао како је од питања снабдевања Украјине оружјем, много битније како ће Европа да усклади своје односе са Русијом када све буде завршено. Он је очигледно то рекао у духу претходних изјава Кисинџера, наводећи како је Русија део система безбедности Европе, ако не и пресудни фактор за његово очување. Један такав став посебно је изражен у Француској и Италији. Не заборавимо да је Марин ле Пен, која је добила подршку око 40 одсто грађана, одбила да се прикључи тој русофобној политици.

А када је у питању Италија?
– У Италији се све чешће и гласније може чути да ће процес разградње индустријских капацитета због раста цена енергената, у блиској будућности имати несагледиве последице. Стога радници и послодавци све отвореније траже да влада промени своју досадашњу спољну политику. Не заборавимо да је премијер Марио Драги марионета мултинационалних сила које можемо назвати “давоским политбироом”. Драги ће пре или касије платити политичку цену своје покорности. Да резимирам, ми још не видимо једну свестрано формулисану контраполитичку акцију европских земаља ка повратку свог суверенитета. Али, мислим да тај потенцијал постоји и да ће са предстојећом зимом самоубилачке одлуке европских влада о пресецању прилива руских енергената имати велике негативне последице по животе обичних људи.

Из Брисела је пре неколико дана поручено како ће свако неувођење санкција убудуће сматрати злочином.
– Дивно, ја сам им захвалан на томе, јер то само показује до које мере су захваћени једним обликом реторичког лудила, које је продукт идеолошке заслепљености. То лудило надмашује и оно из времена владавине Стаљина. Треба их упитати да ли је неувођење санкција Америци и њиховим савезницима због ратова широм света такође злочин. За те бриселске марионете, очигледно, није. То значи да су они – расисти. То треба отворено рећи, јер су они опседнути идеологијом тобожњег антирасизма. За њих је прихватљиво куповати нафту из Саудијске Арабије, која је својом војном интервенцијом у Јемену проузроковала смрт више од 250.000 цивила. Да ли је неко из Брисела реаговао на то? Није! Значи, Запад различито вреднује украјинске и арапске животе.

Како је дошло до тога да Саудијска Арабија, некадашњи политички и војни партнер Америке, окрене леђа Вашингтону? Из Ријада су истакли како нису више спремни да испуњавају њихове захтеве?
– Не бих рекао да је дошло до потпуног окретања леђа. Спољна политика Ријада је доста непредвидива због неуротичног понашања тамошњег принца, који је означен кривцем за смрт новинара Кашогија. Мислим да се у конкретном случају ради о геостратешком позиционирању и тврђењу пазара, него о коначном раскиду. Америчке сугестије како би требало ограничити цене руске нафте која се превози танкерима Саудијци одбијају јер би то значило да би нека трећа страна уређивала цене између потрошача и произвођача. Земље ОПЕК-а то неће дозволити.

Да ли БРИКС постаје све озбиљнији економски противник Г7, а поготово уколико му се прикључи Иран?
– Ради се о веома великом глобалном ривалитету, али БРИКС још не може парирати земљама Г7, посебно због несугласица Кине и Индије, али и због тога што Бразил и даље има дубоке везе са Америком. Због тих проблема и БРИКС неће моћи у будућности парирати Западу, али је глобално гледајући добро што постоји један такав пандан “седморци”.

Извор Глас Српске