СРБИН У ВЛАДИВОСТОКУ: Први дан је увек најтежи

Милош Којић је пре годину дана дошао из Србије у Владивосток да настави школовање на Далекоисточном федералном универзитету, где студира железнички саобраћај. Током свог релативно кратког боравка у Русији већ је учествовао у многим занимљивим акцијама, како на нивоу универзитета тако и на нивоу целе земље. Милош има 27 година и добро се сећа првог дана бомбардовања своје земље, као и свог првог дана „на другој страни планете“. Поразговарали смо са њим о науци, култури, успоменама и утисцима, и о сличности руског и српског народа.

Како си доспео у Владивосток?

Нашао сам на интернету сајт агенције „Россотрудничество“ и видео да руска држава даје стипеније страним студентима. На том сајту сам упутио молбу, а затим су представници агенције контактирали са мном и послали ме овамо на студије.

Да ли си од почетка планирао да дођеш овамо?

Хтео сам да одем на руски Далеки Исток. Хтео сам да упознам источне народе који живе у том региону: Бурјате, Кинезе, Корејце и Јапанце.

А зашто си баш хтео у Русију?

Размишљао сам о томе где ћу да наставим студије. А када сам размислио, схватио сам да ћу се најбоље осећати у Русији. Култура Србије и Русије има много заједничког. Може се рећи да је руска душа веома слична српској. И ја се овде осећам као код куће.

Једном сам на Дан Победе посетио „Бесмртни пук“. Тада сам био позван на Црвени трг. Ја и моји пријатељи имали смо посебну пропусницу тако да нас је обезбеђење свуда пуштало. Фактички смо били само неколико метара иза Владимира Путина. То је било веома упечатљиво. Био сам веома радостан када сам видео како се грађани Русије односе према људима који су ратовали за њихову слободу. Било је потресно слушати како ти људи вичу „ура“. То треба осетити, то је тешко описати речима – тај понос који они осећају, ту снагу са којом они вичу „ура“.

Да ли си увек желео да постанеш стручњак за железнички саобраћај?

Не, хтео сам да постанем војни пилот, јер је мој отац то био. Али нисам успео. После бомбардовања Југославије наша армија је била практично уништена. Тада сам одлучио да изаберем нешто друго. Као што слобода може бити на небу, тако може бити и на земљи. Пруга је као пут живота, и она је увек људима давала могућност да живе.

Какви су били твоји први утисци о Владивостоку?

Први дан је био најтежи. Нисам знао језик и нисам ништа могао нормално да кажем. Нисам имао интернет, и иначе нисам ништа имао. Једном речју, било је доста потешкоћа. Прву ноћ сам провео у зони привременог смештаја. То је било доста тешко. Целог живота сам спавао у време када је овде дан, а био сам будан у време када је овде ноћ. И наравно, прве ноћи нисам спавао, само сам размишљао. А када је ујутру грануло сунце схватио сам да ћу овде живети. Бура црних мисли је прошла и већ нисам више био толико тужан.

Тог дана сам поразговарао са таксистом. То је за мене било врло пријатно искуство. Он је много тога испричао о мојој земљи, што ме је веома пријатно изненадило. Питао сам се одакле он толико зна о Србији. То је био врло топао и гостољубив разговор. Испричао ми је шта се овде може радити, а шта не. И са којим људима треба бити опрезан.

Желиш ли да вежеш свој живот за Русију?

Ја сам то већ учинио. Русија и Србија су увек једна другој помагале. А Приморје је једно од најлепших подручја у Русији. И ако човек жели заиста да упозна Русију треба доста да путује. Тако може све да види. Али да би човек упознао Русију треба свој живот томе да посвети.

Како родитељи реагују на то што си толико далеко?

Моји родитељи су веома срећни што сам ја одлучио да овде завршим студије. Ја сам им објаснио зашто сам изабрао управо ово место, зашто баш Владивосток, и зашто тако далеко од Србије. Али сада постоје могућности да разговарамо са ближњима свакога дана иако они не живе близу.

Имамо интернет, имамо много могућности, тако да се човек не осећа као да није код куће. Ја и даље делим са родитељима добро и зло.

Памтиш ли рат у Југославији?

Да. Памтим први дан рата. То се не може заборавити. Баш сам гледао телевизор у тренутку када је објављено да је почео рат. Тада је код нас у гостима био мој кум коме сам то пренео, и буквално делић секунде касније одјекнуле су сирене. То је језива успомена која остаје за цео живот.

Прва ноћ је била најтежа. Мој отац је био војно лице и познавао је војну стратегију. Одвео нас је на обалу Дунава, јер тамо није било стратешки важних циљева за напад из ваздуха. Било је важно да преживимо ту прву ноћ. А затим смо отишли у село и тамо није било много тешко. У то време је најтеже било живети у градовима.

Шта је твоја највећа жеља у животу?

Једна моја жеља се већ остварила, јер живим овде. А још бих желео да се обнове цркве које су срушене за време рата, јер то је наша историја – историја Србије.

ruskarec.ru

Тагови: Владивосток, Милош Којић, Русија, Срби