СПОРАЗУМ КОЈИ НИКО НИЈЕ ПРОЧИТАО: Обама јуриша на „Европску тврђаву“

У последњој прилици да остави трага у америчкој историји као успешан политичар који је провео два мандата у Белој кући, амерички председник Барак Обама, после неуспеха у Ријаду, где је наишао на хладан пријем, ухватио се за сламку спаса у Европи, где покушава да убрза преговоре о Трансатлантском трговинском и инвестиционом споразуму (ТТИП).

Обамина намера је да се преговори о овом контроверзном и тајном документу окончају до зиме, када се и он сели из Беле куће. Међутим, као и на Блиском истоку, ни у Европи му не иде све од руке.

„Ако се преговори не окончају ове године, предстојеће политичке транзиције у САД и Европи могле би да значе да договор неће бити постигнут дуже времена“, рекао је Обама током сусрета са немачком канцеларком Ангелом Меркел, као да је највећи проблем за постизање споразума недостатак времена, а не нешто друго. А управо то „друго“ је највећи проблем.

Споразум који нико није прочитао

Око финалне верзије ТТИП-а већ годинама се воде тајни преговори, а према плану, требало је да буду окончани 2014. Међутим, према речима економисте Хосука Лија Макијаме, они неће бити окончани до 2019. или 2020. Оно што се о споразуму зна јесте да се односи на либерализацију трговине између САД и ЕУ, што чини једну трећину глобалне трговине, а према заговарачима споразума, он би требало да подигне ниво економија, како ЕУ и САД, тако и држава које не потпадају под споразум.

Проблем је, међутим, што нико осим неколицине људи није прочитао споразум у целости. На инсистирање САД, финални предлог споразума не шаље се електронским путем, а писане верзије чувају се у специјалним собама у којима није могуће фотографисање, телефонирање или записивање.
Све информације које јавност има о споразуму долазе као резултат цурења информација или на захтев о доступности информација.

Да ли је страх оправдан?

Иако Обама противљење ТТИП-у покушава да оправда страхом од глобализације, грађани показују оправдани страх да ће их овај споразум, када се о њему већ преговара на недемократски и нејаван начин, лишити одређених бенефиција које су тековина европских „држава благостања“, као што је здравствено осигурање и право на бесплатно школовање. Један од основних циљева ТТИП-а, по свему судећи, јесте отварање европског јавног здравства, школства и снабдевања водом за америчке компаније.

Европска комисија тврдила је да јавно здравство није предмет преговора, али бивши британски министар трговине лорд Ливингстон признао је да се о томе ипак преговара. Сличне бојазни постоје и што се тиче регулисања банкарског сектора, безбедности хране, приватности, губитка посла и демократије.

Као највећу претњу европском друштвеном поретку, критичари ТТИП-а наводе могућност да компаније туже владе због губитка профита, што, у суштини значи да мултинационалне компаније без демократског легитимитета могу да диктирају политику демократски изабраним владама.

Овакве одредбе већ постоје у билатералним трговинским споразумима широм света и води се око 500 спорова у којима су компаније тужиле владе за одштету. Најпознатији пример у ЕУ је тужба шведске енергетске компаније „Ватенфал“, која тужи немачку владу за милијарде долара одштете због немачке одлуке да постепено одустане од употребе нуклеарне енергије, после катастрофе у Фукушими у Јапану.

Закон по коме се од интернет провајдера захтева да надгледају активности људи на мрежама одбачен је 2012. у Европском парламенту, после масовних протеста јавности, а страховања су да ТТИП садржи многе елементе тог закона. Критичари ТТИП-а тврде да се ради о заобилажењу демократског процеса и увођењу диктатуре на мала врата.

Сваки од страхова, у недостатку оригиналног документа ТТИП-а, поткрепљен је примерима који се односе на сличне споразуме који су до сада потписани. Тако су званичници ЕУ, под притиском јавности, морали да признају да ће ступање ТТИП-а на снагу изазвати незапосленост у Европи. Послови ће се из ЕУ преселити у САД, где су радни стандарди и синдикална права нижи. Овај закључак изведен је на основу сличног споразума о слободној трговини између САД, Канаде и Мексика (НАФТА), који је узроковао губитак једног милиона радних места у САД за 12 година.
Обамин проблем је у томе што има мало могућности да за собом остави траг по коме ће га памтити и сада се понаша по принципу „дај шта даш“. Зато и покушава да прогура ТТИП, споразум који ЕУ може само да уведе у још једну дубоку кризу.

Тагови: Барак Обама, Блиски Исток, ЕУ, Ријад, САД