„Шпигл“: Капитализам једе своју децу

Педијатрија у Немачкој налази се на граници пуцања, а родитељи су приморани да сами брину о болесној деци пошто у болницама нема довољно медицинског особља

У прошлости, људи су се плашили да у старости неће добити адекватну медицинску негу. Данас морате да се плашите и када се ваше дете разболи, пошто је здравствени систем пред колапсом, започиње своју колумну за „Шпигл“ новинарка Сабине Ренефанц.

„Прошлог викенда мој осмогодишњи син имао је температуру преко 40,5 степени Целзијуса, дању и ноћу. Кашљао је и тешко дисао. Потајно сам се молила да му не треба доктор, што звучи апсурдно, пошто сам атеиста. Ипак, чинило ми се да је молитва ефикаснија од ослањања на здравствени систем“, пише ова новинарка о свом недавном искуству са немачким болницама.

Она наводи и да се њена ћерка, која је тада имала две године, 2018. заразила вирусом и завршила у болници. Чак и тада је у немачким болницама постојао хроничан недостатак запослених, те су родитељи морали да мењају медицинске сестре, које нису имале довољно времена помогну свим пацијентима.

„То је било пре четири године. Ситуација се од тад драстично погоршала“, наводи Ренефацова.

Медицински центри у великим градовима попут Берлина су потпуно преоптерећени, а у њима се чека и по десет сати. Педијатријској медицини недостају најосновније ствари: кревети, медицинско особље, па чак и антибиотици постају ретки. Педијатри су преоптерећени. Бебе са излечивим болестима морају да се возе у друге делове земље како би биле смештене у болницу. Млади лекари раде у нехуманим условима, често и по 17 сати у смени.

„Систем је преоптерећен, широм земље“, рекао је за „Шпигл“ прошле недеље генерални секретар Немачког интердисциплинарног удружења за интензивну негу и хитну медицину (ДИВИ) Флоријан Хофман.

Портпарол Савезног удружења педијатара Јакоб Маске говорио је о томе да су живот и здравље деце и младих тренутно „прописно угрожени“.

Каква нечувена реченица. Очигледно, услови више наликују некој ратној зони, а не једној од наводно најбогатијих земаља на свету, закључује новинарка.

„Како можеш бити тако луд у Немачкој имаш децу када вам капиталистички систем стално говори да нико не жели децу, јер нису битни ни као потрошачи, ни као радници, ни као гласачи?“, пита Ренефанцова.

На децу се гледа као на приватну ствар, а ако има проблема, о њима треба да се брине онај ко их је направио. Након што су последњих година глумили приватне васпитаче, забављаче, спортске тренере и куваре, родитељи сада морају да преузму и улогу помоћних лекара.

Криза у здравственом систему није од јуче

Проблеми немачке педијатрије очигледни су већ дуже време. Лекари су више пута упозоравали на колапс, а жалбе родитеља који месецима или дуже не могу да нађу педијатра све су бројније. Како је педијатријска медицина могла да падне на овако ниске гране?

На крају крајева, дечје болнице није задесила природна катастрофа, већ је то последица великих политичких грешака. Број кревета у дечјим болницама последњих деценија нагло је опао, а према подацима Савезне радне групе за децу и болнице, између 1993. и 2009. године пао је за петину, на 19.000 кревета. Од тада, број је наставио да опада. Многе дечје болнице праве финансијске губитке јер лечење деце није вредно труда.

„Када 90-годишњак добије нови кук, клиникама се то исплати. Лечење деце је често лош посао“, рекла је директорка дечје болнице „Ауф дер Булт“ у Хановеру Агнес Геневеин.

Лекарске услуге се већ 20 година наплаћују по такозваним паушалним стопама. Почетком деведесетих, сви су сматрали да је држава превише скупа, а „слободно тржиште“ је требало да учини здравствени систем ефикаснијим и бољим. Постојало је готово религиозно, обмањујуће веровање да ће „тржиште“ све регулисати и учинити ствари бољим за све у некој неодређеној будућности.

Али, као и свака религија или систем веровања, било да се зове комунизам или неолиберализам, та будућност се никада није обистинила. Међутим, глобалне болничке групе попут „Хелиоса“ оствариле су фантастичне профите, наводи ауторка.

Болницама профит битнији од здравља

У медицини је сада случај да су скупи третмани који користе савремене технологије бољи од оних за које су потребни људи и време, на пример, да се збрине превремено рођена беба или да се прегледа мало дете које плаче. Док пензионери стално раде скупе тестове на апаратима који им не морају нужно побољшати живот, дечје болнице се затварају. У целој земљи недостаје педијатара.

Недостатак особља је такође резултат одлука које су непријатељски настројене према деци: 2017. године укинут је трогодишњи курс за обуку педијатријских сестра и замењен је општом обуком медицинских сестара, како би се надокнадио недостатак особља у домовима за старе. Специјализација је могућа тек након две године.

Док је педијатријска сестра на трећој години обуке раније могла да помогне, данас оне прво морају да заврше цео процес. Чини се као да се су потребе стараца и деце стално у сукобу, иако би нега и једних и других морала да се унапређује, закључује ауторка.