ШПИГЛ: Историја свијета се захуктава
Фото: РТРС
Ових дана тероризам, покушај државног удара и дубоке поларизације у свијету, вријеме је да се саберемо и пронађемо прави одговор. Интелектуална и морална ароганција нас нигде неће довести, пише Кристијане Хофман у уводнику њемачког Шпигела.
Понекад се чини да се историја свијета захуктава. То је вријеме када прегријана атмосфера несугласице и ратоборности или склоност ка хистерији и конфузији превладавају оно што је описао Томас Ман у роману “Магична планина“ у предвечерје Првог свјетског рата који је означио пад старог свјетског поретка и успостављање новог. То је вријеме епохалних промена, наводи Шпигел.
Посљедња од тих историјских прекретница догодила се прије 25 година након пада комунизма у Источној Европи. Крај хладног рата помјерио је идеолошке координате. Сада, четврт вијека касније, атмосфера се још једном алармантно усијава с Брегзитом, тероризмом, Трампом, покушајем војног удара и чисткама у Турској, нападом у Паризу, Ници, Визбуегу, Минхену, Ансбаху и расним насиљем у САД. Додајте томе и избјеглички талас у Европи , терор Исламске државе, рат у Украјини и тињајућу финансијску кризу.
У почетку се чинило да се сви ти ломови дешавају на периферији западног свијета – у Русији, Украјини и на Блиском истоку. У почетку смо мислили да се ради о сукобу култура, Исламу насупрот Запада и слободи насупрот диктатуре.
Али сада сви ти ломови иду равно кроз центар наших друштава. Стигла нас је критика глобализације и савременог западног живота и чак и демократски уређене државе губе своје унутрашње јединство. Оно што је заједничко прошлонедјељним догађајима је крхкост грађанског мира. Свуда су поларизована и подјељена друштва препуна неуспјелих интеграција. Гласање за Брегзит извело је на површину подјелу у британском друштву.
Америка је рововски подјељена на присталице Трампа и Клинтонове, бијеле и црне. У Европи десничарски популисти су опозиција шампионима демократије. У Француској није успјела интеграција сјеверноафричких имиграната. А у Турској Ердоган продубљује јаз између присталица секуларне демократије и исламске диктатуре.
Кога трба кривити за ситуацију? Делимично, кривица је на нама. Данас Запад плаћа цену за старе грешке и неуспјехе у спољној политици. Пропао је покушај интегрисања Русије у безбједносне структуре или да се преговара да Турска постане дио ЕУ. Дестабилизовао је Блиски исток интервенцијом на том подручју. Такође, плаћа цену илузија из 1990-их. У то вријеме, било је непојмљиво да би заправо требало преиспитати темељну супериорност демократије и слободе, нарочито изнутра. Ми смо побједили и сматрали смо то крајем историје.
Дакле, што нам је чинити? Снага Запада је увек лежала у способности да прихвати критике и да се мијења. Западни економски поредак – капитализам – се показао као дуговјечан због флексибилности и способности прилагођавања. У рату система против социјализма, капитализам је био супериорнији јер је интегрисао социјална питања и трансфопрмисао их у душтвену тржишну економију.
Запад ће морати да поново да развије ту интегришућу снагу. То звучи као изазов. Како, након свега, да демократија интегрише своје непријатеље – Исламисте, популисте и ауторитарце?
Наравно, не можемо жртвовати принципе демократије и владавину права, али наш политички систем мора одговорити на страхове и потребе оних који чезну за ауторитатноошћу: потреба за редом и стабилношћу, чежњом за идентитетом, чистоћом, осећајем припадности неком мјесту, осјећају губљења контроле у ери глобализације.
Настојање да се људи убиједе да вјерују да су побједници глобализације неће помоћи уколико не кореспондира с начином на који перципирају своје животе. То дискредитује демократију и подрива повјерење у политичаре у вријеме када они инсиситрају на отварању граница док људи желе да знају ко је у њиховој земљи.
Да ли ће или не тај западни модел живота поново бити привлачан такође је питање времена. Не можемо да се увучемо у подјеле и не можемо да прихватимо “ми или они“ реторику и да се упуштамо у милитантне вербалне ескалације, попут бившег франсцуског предсједника Никола Саркозија који је прошле недјеље рекао:
“Ми смо у рату, тоталном рату“.
Такође, морамо се морално разоружати. Није од помоћи да се сукобите с критикама и нападима и моралном арогнацијом и да их одбаците као незнање оних који су заостали. Нити ће нам бити од користи да кажемо да смо ми напредни, а они заостали. Демократија мора у себе укључити и своје противнике.
