Док амерички медији брује о „руском мешању“, Кина методично шири мрежу свог утицаја, пише лист „Спектејтор“. Како је наведено у тексту, представници америчке политичке елите пропуштају да увиде ову озбиљну и вишестрану претњу из правца Пекинга, иако управо одатле долази стварна опасност.
У већини случајева важност саопштења о руском уплитању у председничке изборе у САД је преувеличана, пише новинар Роџер Кимбол у свом тексту.
„Заборавите на Русију — за САД стварну претњу представља Кина“, наводи аутор.
С причом о завери Русије и Доналда Трампа повезана су и два иронична момента, указује аутор. Као прво, у овом тренутку је позната само једна завера с Москвом, у коју је, како се испоставило, умешан изборни штаб Хилари Клинтон, а не Доналда Трампа.
Управо су њен тим и Национални комитет Демократске партије тајно платили за фамозни „Стилов досије“, збирку прљавих сплетки које је прикупио бивши британски шпијун Кристофер Стил од гомиле „неименованих извора, блиских Кремљу“.
За ову истрагу био је задужен ФБИ, који ју је искористио да би добио тајне судске дозволе да прати људе који су били у Трамповом тиму. Другим речима, предизборни штаб Клинтонове посредно је склопио заверу с руским изворима — у почетку да би утицао на изборе, а затим, када је то пропало, да би дискредитовао опонента демократа.
Други иронични моменат, напомиње аутор, јесте у томе што, док медији брује о Русима, Кина методично шири своју мрежу утицаја и власти.
Велики вештачки архипелаг који је Кина изградила у Јужном кинеском мору, опремљен разним наоружањем, јесте покушај Кине да прошири своје територијалне претензије и да себи обезбеди хегемонију у том делу света.
Нема ни дана без вести о војним и технолошким успесима Кине. Један познати сајт посвећен технологијама недавно је упозорио да је владавина Кине у сфери војних технологија већ гарантована.
Кина је, уз то, постала експерт за коришћење „меке моћи“. На америчким универзитетима су се појавили институти Конфуција — културни центри које спонзорише кинеска влада, наводи аутор.
„Они нису само потенцијална стецишта шпијуна него и полуге кинеске владе, усмерене на то да промовишу политику кинеске власти“, сматра аутор.
Роџер Кимбол у закључку наводи: „Политички коректна елита у Америци вришти поводом руског мешања. У међувремену, изнад хоризонта њихове свести формира се озбиљна, вишестрана претња. Када ли ће се већ једном пробудити“?