СОПСТВЕНА ИСТОРИЈА КАО КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА: Зашто је Мило обријао Његоша

Не иште Ђукановићева душа НАТО, већ престоно место на Цетињу. Све остало је колатерална штета. Па, нажалост, и сопствена историја.

„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“, стих је владике Петра Петровића Његоша који је вековима био животна максима већине горштака са подручја данашње Црне Горе. Глад, свако зло и све врсте мука кад-тад прођу, али часно држање и нељудско понашање остају као вечни белег.

Међутим, у Црној Гори последњу деценију и више дувају неки чудни ветрови, па су очито у заборав однели НАТО агресију на Савезну Републику Југославију, у којој је била и Црна Гора. Тако је одлучио главаш, а у Црној Гори је главаш вазда био онај који и ведри и облачи.

НАТО лого уместо српских оцила

И данашњи, још важећи, главаш Мило Ђукановић помиње векове.

„Црна Гора ће се, након вјекова проведених у тумарању, наћи тамо гдје јој је мјесто и у друштву којем припада“, прозбори Ђукановић на некој свечаности у Подгорици. И таман кад частан становник приморја и брда помисли да му је коначно дошло у памет, па је решио да оде у Београд и измири се са браћом, Мило настави: „Свега десетак дана нас дијели од пуне верификације, колико год се то некоме не свиђало или се томе противио, јер је Црној Гори мјесто у НАТО-у“.

Дакле, они векови и тумарање нису Ђукановићевих 27 година на власти —које су добром делу тамошњих грађана деловали као вечност, већ главаш уистину мисли да је Црна Гора тумарала вековима, да је томе дошао крај и да је светло на крају тунела бриселско заседање 2. децембра. После тога ће, храбри себе и уверава друге Ђукановић, сваки Црногорац на капу у облику равног цилиндра уместо некадашњих српских оцила и садашњег државног грба, ставити лого НАТО-а. Па кад крене животни ратлук и благостање. Паре ће да падају са неба, као кад отиснете стотине камења са врха Дурмитора. Има само да трупти.

Идеологије су да се троше

Годинама после осамостаљења, у Црној Гори се повећао број оних који су за чланство ове државе у НАТО-у, али тај број свакако није онолики коликим га тамошњи провладини медији и агенције представљају. Јер, колико год били јаки северноатлантски ветрови, отупи то док дође до Ловћена, па је немогуће да они који су уместо млека одрастали на Његошу тако брзо забораве и његове речи и 78 дана бомбардовања.

Али, чак и то усмерење државе у НАТО није толико спорно. Наравно, ако је оно жеља грађана, а не владајуће врхушке. Неупоредиво је спорније што Ђукановић очито не жели политички да умре и што у тој немилосрдној борби за сопствену главу не бира средства. Ништа му није свето, у најбуквалнијем смислу. Стотину ће променити идеологија, да учини што му фотеља иште.

„Очи зборе што им душа иште“, такође је стих владике Његоша који, чини се, хируршки прецизно осликава политичку доктрину Мила Ђукановића. Не иште њему душа НАТО, већ престоно место на Цетињу. Све остало је колатерална штета, да се послужимо НАТО речником, кад причамо већ о њима. И право да вам речемо, није нам толико жао ако НАТО и испадне колатерална штета, али за историјом Црне Горе и те како јесте.

Наиме, ово што Ђукановић управо ради је неупоредиво више од шамара сопственој историји. То је томахавк посред чела те историје. Да, баш тако, никако не претерујемо. Притом, Ђукановић то тако лаконски ради, као да је историја опушак од цигарете, па бациш и згазиш ногом.

Није историја опушак

Окретање врха ципеле по том филтеру је гажење по црногорским вековима уз цвилење свих главаша, владика, витезова и грађана од средњовековне кнежевине Дукље, Зете, преко династије Петровић Његош, Берлинског конгреса и признања независности, два велика и доста мањих ратова, па све до три пољупца у образ са Јенсом Столтенбергом.

Ако их буде три. И ако пољубаца уопште буде. Па ако буде и пријема у НАТО.

То је пљување и по стиховима химне „Онамо, ′намо“, које је написао Кнез Никола. „Онамо, онамо… да виђу Призрен!// та то је моје — дома ћу доћ!“, нису само стихови већ и историја коју Ђукановић скрнави и изнова је пише читаву деценију. А сад га је баш прећерао, да дуље прећерати не може. „Векови тумарања“ у његовој изведби не представљају ништа друго до бријање Његоша. И то на суво.

Колико само пре неколико недеља, Ђукановић је у Словенији на питање новинара зашто му протестанти на митинзима у Црној Гори скандирају „Мило, лопове“, одговорио да је то због тога што не могу да му скандирају „Мило, заговорниче НАТО-а“. Дакле, ухватио човек и не пушта. Па и по цену да испадне смешан. НАТО му је постао мантра.

Авај. „Самообмана је убитачна и за људе и за народе“, да закључимо Његошем, којим смо и почели. Ваљало би да исто учини и Црна Гора, пошто она, за разлику од Ђукановића, није пролазна.

Тагови: Мило Ђукановић, НАТО, Црна Гора