СОЛЖЕЊИЦИНОВА ХАРВАРДСКА БЕСЕДА: Запад се с висока односи према остатку света

Постоје изнесене речи, које надилазе време у којима су изговорене и непосредну публику којој су упућене. На пример, говор Достојевског приликом октривања споменика Пушкину. Или Черчилово обраћање у Фултону, које је обележило почетак Хладног рата. Наравно, ту спада и Цицеронова беседа против Каталине, када је изговорена нашироко позната фраза: „О времена, о обичаји“. Несумњиво да је списак утицајних обраћања веома дуг. Нећемо погрешити ако у њега унесемо и беседу Александра Солжењицина у Харварду, јуна 1978. године. Тада је он од писца постао проповедник, који је раскринкао све мане Западног друштва у духу пророка Јеремије.

Американци и данас проучавају његов говор, често извлаче из њега цитате, а делове уче напамет. Не сви Американци, разуме се, већ они који се занимају повезаношћу историје са савременошћу, или они који се баве политичким наукама. Велики број тдврдњи, које је тада изнео Солжењицин, не само да нису постале неактуалне, већ су попут старог вина, сазреле и добиле ново дубље значење. Поред тога, многи проблеми, на које је Солжењицин указао, нису се односили на тадашње руско друштво. Међутим, данас се наша реалност у толикој мери изменила, да су све ране Запада и нама постале јасне. Ми смо заражени новим болестима, које су се пробиле кроз срушену баријеру, која нас је некада делила. Зато не смемо бити гори од америчких историчара и политиколога. Хајде да видимо шта нам Солжењицин поручује из далеке 1978. године.

Он је започео свој говор с чињеницом, да се Запад с висока односи према остатку света и да му стога мањка разумевања. Запад је одавно уверен да «сви делови наше планете треба да се развијају с циљем да достигну ниво западног система, који теоретски представља највиши ступањ развоја». «Све државе се оцењују на основу тога колико су напредовале на том путу». Онај који је остварио мали напредак, по свему судећи, је или варварин, или га «спутавају зли диктатори». Ту се дају приметити неизговорене тврдње, које постају јасне из контекста савремене политике. Варвари треба да буду просвећени, зарад њихове користи, а зле владаре треба рушити, помоћу извоза демократије. Такав закључак се намеће сам по себи, ако имамо у виду западни осећај супериорности и једностраности. Све је то производ западног неразумевања других цивилизација. Груба је грешка помислити да ми можемо бити објашњени, искључиво помоћу западних мера.

Даље, Солжењицин анализира живот у западним демократијама, са своје тачке гледишта. Он буквално поручује: ви нас не разумете. Не разумете ни наше успоне, ни наше падове. Нисте нас разумели ни у царско доба, а понављате своје грешке и у својетском периоду. Зато ми вас добро разумемо. Јасну су нам ваши успеси, али и порази. Пошто он није дошао да хвали, већ да лечи, његова прва лекција је «пад храбрости». «Цело западно друштво је изгубило храброст». Он ту не мисли на сваког појединца, има мноштво храбрих војника, спортиста, ватрогасаца и других. Солжењицин циља на само друштво у коме види малаксалост, вишак комфора, потпуну опуштеност. Храбрости, под таквим условима, не може бити. Исти је случај био са Римом, који је одбацио строгост републиканске епохе и упао у империјалну декаденцију и надобудност. Због тога је Путин и постао најприметнији политичар данашњице. Он поседује све мужевне квалитете: стрпљивост, моћ анализе, прецизност у изражавању, преимућство ума над осећањима и још много тога, што га издваја од осталих европских политичара.

У другом делу свог говора, Солжењицин истиче два стуба западне цивилизације на којима све почива. То су: слобода и закон. Човек је слободан од рођења. То пише у свим основним декларацијама. Људи теже ка благостању, а у томе им помаже строго поштовање закона. То је душа Запада у две речи. Слобода и закон. Слобода је, по могућству, безгранична, а легализам је, по правилу, беспоговоран. Мало је оних, који примећују да су слобода и легализам у сукобу. Солжењицин, скоро као апостол Павле, указује на ограниченост закона и представља својим слушаоцима неопходност благодати. Њима недостаје благодат, недостаје им «Реч о Закону и Благодати». «Сав живот сам провео под комунизмом и рећи ћу вам: ужасно је оно друштво у коме уопште нема правних мерила. Али, друштво у коме нема других мерила, осим правних, такође није достојно човека», каже Солжењицин. На том месту се у стенограмском запису по први пут среће реч «аплауз». «Право је одвише хладно и формално, да би могло благодатно да утиче на друштво. Када је цео живот прожет правним односима, ствара се атмосфера душевне осредњости». Недаће, које очекују човечанство, неће бити решене легализмом, тврди аутор.

То је још и Константин Леонтјев приметио тврдећи да се Европљанин, са његовим просечним и свеопштим идеалима, који се тичу само овоземаљског, а не вечности, претворио у оруђе опште деструкције. Носилац идеологије Новог доба, меље сву разноликост и сложеност света. То и јесте царство осредњости. Притом цар медиокритета без прекида позива на слободу и једнакост. Више ту нема места ни за братство, јер то је већ нешто повезано са породицом, са крвним сродством. А ништа крвно нам више не треба, као и ништа породично. Потребни су нам слобода и једнакост у веома уском значењу. У складу са тим, говорник упозорава: «Заштита права личности је доведена до такве крајности, да друштво остаје без заштите (опет аплауз)… од разних личности, тако да је на Западу дошло време да се штите не само права људи, већ и њихове обавезе (аплауз)».

Да ли брбљивци, којима су пуна уста права, често помињу обавезе? Тешко. Па ипак, права и обавезе су повезане, оне су потребне једна другој, попут десне и леве руке. Борба за права без спомињања фундаменталних обавеза, доводи до тога да ће «друштво остати незаштићено од провалије људске грешности, на пример доћи ће до злоупотребе слободе у сврху моралног насиља над омладином, као што су порнографија, преступништво или хулиганско понашање». Солжењицин је у другим говорима причао о «слободи» која допушта да читав град буде облепљен непријатним рекламама, о «слободи» џабалебароша да живе на рачун друштва, о «слободи» државе да руши сувереност других међународних субјеката, уместо да се позабави сопственом економијом. Помињао је он на десетине врста тих «слобода». Али то су друге беседе, док се у овој Солжењицин осмелио да говори о греху.

Извор неисцељених болести западне цивилизације, по речима Апостола, он види у погрешној хуманистичкој претпоставци да је «човек, газда овога света, који у себи нема зла, већ сви пороци произилазе из погрешних друштвених система, који треба да буду исправљени». «Чудно је да, иако су на Западу створени најбољи материјални услови за живот, тамо бележимо вишу стопу криминалитета, него што је то случај са Совјетским Савезом, у којем царују сиромаштво и безакоње (о сиромаштву и безакоњу је могуће дискутовати – А.Т.)». То је сасвим хришћански поглед на унутрашњу природу човека и како је она нарушена првобитним грехом.

Полице совјетских новинарница 1978. године, биле су испуњене листовима «Известија» (на српском Новости) и «Правда» (на српском истина), а народ се шалио да у «Известији» нема ни трунке истине, а да у «Правди» нема никаквих новости. У исто време Запад се гордо хвалио слободом медија и њеним нечувеним утицајем. Моћ новинара се простирала све до Вотергејта и смене председника! Упркос томе, Солжењицин спокојно одбацује ту свету краву, тврдећи чак да је њено млеко отровно. Где је, пита он, одговорност новинара пред читаоцима или према историји? Када изврћу чињенице, преувеличавају или умањују значај неког догађаја, када скроз промаше у својим прогнозама, кају ли се? Не, јер би их то лишило профита. Новине су пуне гласина, произвољних претпоставки, скандалозних тврдњи, које никада не могу бити оповргнуте, али које остају у сећању маса. То је тачна оцена, све до недавног «гафа» са проценама да ће Хилари победити. Ту нисте видели ниједно извињење, ниједну оставку. Пискарала су огуглала на критику, до те мере да их ни за шта више није стид. Очигледно је да од тога не болује само Америка. И ми смо са том болешћу на «ти».

Медији праве од терориста злогласне славне личности (о Бин Ладену и Исламској држави се прича, као и о нашим разбојницима и терористима 90-их), откривају државне и војне тајне, мешају се у приватни живот познатих (примера је безброј). Свуда безобразлук, површност и брзоплетост. По мишљењу Солжењицина, сва психичка обољења 20. века отеловљује штампа. Дубинско значење је апсолутно неприхватљиво, медијима су потребне само сензације. Они пласирају лажну девизу «сви имају право да знају све». То гесло је лажно, јер постоји и више право «не знати», не прљати своју душу сплеткама, празним причама и бесмислицама. Чак и та извикана слобода медија је пролазна. Нема ту више никакве конкуренције, мас-медији делују готово једнообразно и уиграно.

То ја препричавам мисли Солжењицина онако како их лично доживљавам. И не знам шта ви мислите, али мени се чини да је он дошао до самог корена проблема.

«Без било какве цензуре на Западу се спроводи подробни одабир мисли, које се деле на оне које су у моди и оне које нису. Мисли, за које се верује да су незанимљиве, немају доступ ни штампи, ни књигама, па чак ни универзитетима, иако не постоје никакве формалне забране. Ви сте слободни само правно, али сте робови трендова». Покушајте да оборите ту тезу. Или си у тренду, или не. Ако којим случајем ниси «ин», осетићеш се као да си у пустињи, усред тог царства слободе, без икога ко би могао да чује твоје мишљење.

Ако је овде све тако лоше, а зашто се Ви лепо не вратите у црвену Русију, господине Солжењицин? Или нам Ви као идеал предлажете социјализам? Таква питања су била неизбежна и логична. Писац је одговарао, да социјализам као модел, ни у којем случају, не предлаже и не пропагира. Али да и западни модел не би предложио свом народу. Ствар је у потрази за правим путем, а не у одабиру између већ постојећих, то је суштина.

Процес мишљења на Западу је бинаран – плус или минус, добро или лоше. Али поред тога, има још и горе и боље. Одговоре треба тражити, а не бирати (то треба упоредити са тестовима, који покушавају да оцене знање, а заиста убијају умне способности). Солжењицин говори да Запад више није на челу човечанства. И као доказ тога видљиви су одређени симптоми. На пример, «пропаст уметности или одсуство великих државника». Све је то јасно и обичном посматрачу, погледајте само фотографије са самита светских лидера. Шта нам је чинити? У духу старозаветних пророка, Солжењицин позива Запад да се смири са датом ситуацијом, као што је Достојевски позивао «гордог човека» да се скруши, у свом говору посвећеном Пушкину. Запад, који је навикао да слуша професионалне анализе, пре него прорицања, наћулио је уши и утихнуо.

Наш писац их је подсетио да «у 20. веку западне демократије нису самостално победиле ни у једном великом војном сукобу (очито да неће победити ни у рату против Исламске државе, за чије стварање су одговорни – А.Т.), већ су се сваки пут ограђивале од противника уз помоћ свог континенталног савезника, чије вредности нису прихватале». Ово је драгоцена мисао: два рата, који су названи светским, нису били светски. То су били сукоби унутар западне цивилизације, ратови самоуништења! Светски ратови, наставља Солжењицин, тек предстоје, када Индокина и остали блокови уђу у жестоки конфликт. То ће бити рат, какав још нисмо видели. Ништа добро не очекује Запад у тим сукобима. Зашто је некадашњи хришћански свет слободе (или боље рећи борбе за исту), науке и уметности, толико ослабио? Зашто најбољи људи Запада, који се моле и мисле својом главом, хорски најављују да је крај њихове цивилизације близу? Наш писац, како би нашао одговоре на та питања, а у складу са нашим цивилизацијиским традицијама, полази од корена проблема, од историје.

Он говори о антропоцентризму, о томе како је у центар света смештен човек, уместо изгнаног Бога. То и јесте дефиниција хуманизма. Нека је, каже Солжењицин, Средњи век и био суров век, пун потешкоћа. Али свест, коју је изродио хуманизам «не признаје да човек има виши циљ од овоземљаског благостања. Такво размишљање је у темељ западне цивилизације уградило опасну тежњу ка обожавању човека и култу материјалних потреба». Све што је духовно остало је ван те формуле. «Тада су и биле остављене рупе, кроз које данас слободно пролази зло». Гола слобода не решава проблеме човечанства, већ само ствара нове. Солжењицин је имао храбрости да подсети да се идеја слободе родила у хришћанском, а не у неком другом друштву. И та идеја подразумева, пре свега, одговорност, а не попустљивост. Није било појмљиво, не пре 200 година, него пре 50, да «човек може добити необуздану слободу, просто за задовољење својих страсти». Али од тада је Запад успешно са себе збацио бреме одговорности и никаква научна достигнућа и напредак неће моћи да искупе «то морално ништавило, у које је упао 20. век, а што нико није могао да претпостави да ће се збити, посматрајући свет из 19. века».

Филозофски хуманизам је претеча комунизма. Маркс је 1844. године говорио да је «комунизам натурализовани хуманизам». Бог напоље! Човека у центар! Ето, и родио се хуманизам. И Запад и црвени Исток су били повезани, јер су и једни и други били хуманисти. Једино што су први заступали идеју приватног власништва, а други су били против. Једни су били за умерени разврат у оквиру закона, а други – или за разврат без ограничења, или за строги, али безбожни аскетизам. Ти системи су слични као браћа, сви то виде, али не разумеју сви шта је посреди. Свет је био подељен, а обе полутке су боловале од исте болести. Ми смо, каже беседник, деца просветитељства, јарког, фантастичног и безбожничког. И сада смо пожњели, шта само посејали. Ми немамо будућност, ако продужимо да живимо у тој трулој парадигми овоземаљског задовољства и разуздане слободе.

После свега, можемо додати и мисли Светог Николаја Охридског и Жичког, који је рекао да се папа узгордио и обожио себе рекавши: «Ја сам на земљи уместо Бога. Ја сам Његов Намесник». Скривено значење тих речи је било: «Ја и јесам Бог!». Лутер је устао против тога и рекао: «Ниси ти Бог“, али је додао: «Ми смо сви богови». Затим је почела баханалија лажних богова и борба за превласт, а све се завршило Ничеовим криком: «Нема Бога! Он је мртав. Сви смо га убили!». Даље следи крај историје. Крај историје, која је била испуњена ратовима и метежима, пожарима и харањима. Ако не уследи покајање. Мало је вероватно масовно и искрено покајање на истрошеном и изнуреном Западу. Стога цео свет гледа на Исток. Не будистички, или неки други, већ на хришћански, на Русију. Свет чека зору са Истока.

«Ако већ није на прагу пропасти, онда је свет дошао до прекретнице историје, једнаке оној која је водила од Средњег века ка Ренесанси и од нас се очекује да имамо духовног жара, да се уздигнемо до новог хоризонта, до нове равни живота, где неће, као у Средњем веку, бити одбачена наша телесна природа, али што је још важније, где неће, као у Ново доба, бити згажена наша духовност». Даље остаје само Амин и аплаузи.

Речено у Харварду, године 1978. од рођења Исуса Христа.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић

Тагови: Пушкин, Черчил