Солжењицин упозорио прије више од 40 година: Морално осиромашење урушиће Запад

Александар Солжењицин

На данашњи дан, 12. фебруара 1974. у Москви ухапшен руски писац Александар Исајевич Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970, чија је литература обиљежена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година послије Другог свјетског рата.

На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица.

Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао 1974, вративши се у отаџбину послије двије деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду – Орден Светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао предсједник Борис Јељцин, рекавши: „Не могу да примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег погубног стања“. Током агресије НАТО-а на Југославију у прољеће 1999. изложио је разорној критици окрутност и лицемерје Сјеверноатлантске алијансе, предвођене САД. Приповијетком „Један дан Ивана Денисовича“ у књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој вјеран у највећем дијелу опуса. Један критичар је примијетио да је он „први разголитио бит и тиме пребио кичму комунизму“, а други да је његов роман – „Архипелаг Гулаг“ објелоданио да је „комунизам спој лажи и насиља над људима: лажи – да се сакрије насиље и насиља – да се одржи лаж“. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД такође је испољио јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала дјела: приповијетка „Матрјонини дани“, романи „У кругу првом“, „Онколошка клиника“, „Август четрнаесте“, „Црвени точак“, „Русија у провалији“, критичка аутобиографија „Борио се шут с рогатим“, драме „Гозба побједника“, „Заробљеници“, „Република рада“, „Свјетлост која је у теби“, публицистичко дјело „Лењин у Цириху“, сценарији „Тенкови знају истину“, „Паразит“.

12. фебруара 1974. године у Москви је ухапшен руски писац Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Наредног дана одузето му је совјетско држављанство и протјеран је из земље. У емиграцији је провео двије деценије.

Говор Александра Солжењицина о расколу западног друштва, који је одржао на Харварду 1978. године, изазвао је море критика у штампи, оповргавајући мишљење о томе да човек на Западу може да каже све што мисли.

Ипак, када се анализира садашња ситуација, тешко је не приметити да је аутор „Архипелага гулаг“ био у праву, пише лист „Американ тинкер“.

У говору под називом „Располућени свет“, посвећеном појави „разних светова“ и оцени западног друштва, Солжењицин је указивао на то да се на једној страни провалије налази прецењена слобода која с незаситом страшћу прикупља материјално благо, а да се у самом центру те једначине налази човек изнад кога нема никакве силе. Резултат тога, према мишљењу писца, постаје „морално сиромаштво“ обузето потрагама за смислом, подсећа шеф Лондонског центра за политичка истраживања Херберт Лондон у тексту за „Американ тинкер“, пренио је Спутњик.

Солжењицин је још седамдесетих година разумео да ће, уколико „Бога потисне хуманизам“, постати могућа свака идеја која човеку може да падне на памет, сматра политиколог. С пута су скренуле чак и цркве и синагоге које данас више времена посвећују социјалним условима него религиозним учењима, уверен је Херберт Лондон.

Ако се на основу данашњих трендова прогнозира будућност, Запад са својим „скривеним релативизмом“ ризикује да изгуби светски утицај, упозорава аутор текста.

„Како друштво које не верује у сопствени смисао и значење може да буде супарник фанатичној култури која тачно зна шта жели да постигне? Постепено пропадање избија из сваке пукотине нашег културног живота. И том пропадању су одани и универзитети. Главе које говоре у ток-шоу програмима понављају једне те исте баналности које смо чули много пута. А истина се разара постмодернистичком вером у то да су најважнија дубока осећања из подсвести.

Сви који су забринути за судбину западне културе треба да погледају у Америку и Запад непристрасно и да се замисле над тим шта ми тамо сада видимо и због чега“, закључује Херберт Лондон.