Питер Шиф, истина је, сличне прогнозе неумитне катастрофе износи већ годинама па оне никако да се остваре, међутим, слично упозорење сад стиже и од банке „Голдман Сакс“ која, преноси „Блумберг“, „одважно упозорава“ да се „долар налази у опасности од губитка свог статуса резервне светске валуте“.

Депресија долара

Механика пада долара, на коју упозорава једна од најмоћнијих банака на свету, своди се на опасност од губитка вредности америчке валуте; ово пак као неизбежна последица учесталих фискалних стимуланса, то јест, упумпавања огромних количина свежег новца у систем како би он преживео шок изазван пандемијом вируса корона. У најкраћем, што је више долара у оптицају, а све их је више, то је мања вредност тог „свемоћног долара“.

Размишљајући о „депресији долара“, и Мухамед Ел-Еријан, један од „100 (водећих) глобалних мислилаца“ у избору магазина „Форин полиси“, предвиђа да ће, после краткорочне користи коју ће пад вредности долара имати за америчке произвођаче, јер ће они тиме постати конкурентнији, дугорочно, овај тренд пада вредности „додатно нагристи глобални статус ове валуте, који је већ ослабљен због америчке политике у последње три године – од трговинског протекционизма и употребе санкција као оружја до заобилажења глобалних стандарда и владавине права“.

Златно уточиште

Па ипак, напомиње Ел-Еријан, „тешко је нешто заменити ничим“ – „једноставно, нема валуте која би могла да преузме улогу долара“ – а како ни статус кво очигледно није одржив на дужи рок, уместо замене једне доминантне валуте другом, „резултат ће бити фрагментисан међународни монетарни систем“.

С друге стране, стратези „Голдман Сакса“ указују на злато јер оно „представља валуту коначног прибежишта, нарочито у условима попут садашњих, где владе обезвређују своје валуте и притом гурају каматне стопе на историјске минимуме“.

А Питер Шиф, на сличан начин предвиђајући да ће злато заузети место долара, опомиње: „Читава економска кула од карата (…) почива на темељу кога чини долар као резервна светска валута. Ако долар изгуби тај статус, онда се темељ крши и читава кула од карата пада.“

Одрицање од хегемоније

Или је пак у интересу саме Америке да долар изгуби статус који има данас? „Време је за одрицање од хегемоније долара“, препоручује магазин „Форин аферс“, уз занимљиво објашњење које је привлачно и зато што је логично. Оно каже да корист од садашње позиције долара имају само финансијске институције и велике банке, а „губитници су произвођачи и радници које они запошљавају“, при чему ће, како амерички удео у светској економији буде наставио да се смањује, овај дисбаланс бити све израженији. „Због тога, наставак хегемоније долара прети да продуби неједнакост, као и политичку поларизацију у Сједињеним Државама“, констатује „Форин аферс“, те стога и предлаже да се САД „добровољно одрекну хегемоније долара, будући да је њена унутрашња економска и политичка цена постала превисока“.

Због чега се све више говори о крају америчког долара као резервне светске валуте? Какве би економске и политичке последице то могло да изазове? И ко ће платити цену наставка хегемоније америчке валуте?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали аналитичар Бранко Павловић и дипломата Зоран Миливојевић.

Нови финансијски поредак

„Снага долара јесте уздрмана, а притисци и удари на америчку валуту су реални“, сматра Бранко Павловић, указујући да је долар и даље привлачан широм света, али, „ако се настави у правцу хладноратовског обрачуна између САД и Кине, садашњи статус долара додатно ће бити уздрман. Јер, ако пуца глобална трговина, глобална валута није потребна. А то значи да ће по природи ствари морати да буду изнађени нови финансијски инструменти за трговину.“

Описујући долар као „полугу америчког утицаја“ и „један од главних елемената идентитета Америке као доминантне суперсиле“, Зоран Миливојевић напомиње да се „налазимо на прагу новог поретка у глобалним односима – неспорно је да се мења онај поредак који је настао падом Берлинског зида, униполарни свет више не постоји а то потврђују и стратешки документи самих Сједињених Држава – и те промене поретка неумитно производе дејство, захватајући све сегменте доминације САД. Укључујући и долар. Зато, и у политичком а не само у економском смислу, супрематија долара сад долази под знак питања. Томе додатно доприноси и светска економска криза која на различите начине на Западу траје још од 2008, и отуда су и логична настојања конкурената САД, почев од Кине и Русије, да се извуку из доминације нечега што није њихово и што им притом чак и не гарантује економски напредак.“

„Кина бежи из долара тако што, уместо у америчке државне обвезнице, улаже новац у велике инфраструктурне пројекте широм света“, објашњава Бранко Павловић. А то нас, надовезује се Зоран Миливојевић, „доводи до питања обима даље потребе за доларом. Јер, ако Кина хоће да вас кредитира, и то у својим јуанима, вама ће бити потребан кинески јуан, а не амерички долар. И ту су понајбоље виде размере пада утицаја Америке и њене валуте.“

Бег од хегемоније

Ипак, додаје Бранко Павловић, „није довољно да Америка изгуби свој економски примат да би и долар аутоматски престао да буде доминантан, јер је процес изласка из доминације једне валуте компликован и не може кратко да траје. А свакако не треба очекивати да се Америка сама одрекне хегемоније долара као што јој предлаже ‘Форин аферс’, јер је реч о друштву које је читаво подређено интересима финансијског капитала, а од садашње позиције долара он има понајвише користи. И зато ће до краја и свим средствима настојати да је очува. С друге стране, међутим, управо то повећава могућност избијања озбиљног политичког и друштвеног лома, будући да социјалне разлике – које изазива подређеност система финансијском капиталу – постају све неподношљивије.“

„Добровољно одустајање Америке од хегемоније своје валуте значило би њен пристанак на свргавање с позиције водеће светске силе, и зато није вероватно“, коментарише Зоран Миливојевић. „Али она на то може да буде натерана. Било сопственим проблемима, а пажњу нарочито привлачи раст њеног унутрашњег дуга, било самом динамиком међународних односа.“

С тим у вези, закључује Бранко Павловић, „отворени рат Америке с Кином, као и са свима осталима који нису спремни да на своју штету трпе америчке интересе, веома ће убрзати процес усаглашавања снаге валуте са снагом привреде. Јуан је у светским оквирима далеко слабији у односу на снагу кинеске привреде, и то није нормално и природно, и мораће да дође до прилагођавања новој реалности. Питање је, само, у којем ће се временском оквиру то догодити, а сукоб који је у току само ће убрзати настојање Кине да изађе из зависности од долара. И не само Кине већ и свих осталих земаља који се налазе на удару једностраних америчких трговинских мера. Управо оне би могле да натерају читав свет да се у једној шок терапији снађе на други начин, и Америци ускрати предности које јој долар данас пружа.“