Шок признање Економиста: Украјина губи рат

Ако Украјина и њени западни савезници желе да победе, прво морају имати довољно храбрости да признају да тренутно губе. У протекле две године Русија и Украјина су водиле веома скуп рат исцрпљивања. То је неодрживо. Када је Владимир Зеленски ове недеље отпутовао у Америку да се састане са председником Бајденом, понео је и свој „план победе“, за који се очекивало да ће садржати нови позив за допремање више оружја и новца. У ствари, Украјини је потребно нешто далеко амбициозније, а то је хитна промена курса.

Показатељ опадања украјинске ратне среће је напредовање Русије на источном делу фронта, посебно око града Покровска. До сада је то било споро и скупо. Недавне процене руских губитака се крећу отприлике око 1.200 убијених и рањених дневно, поврх укупне цифре од пола милиона војника „избачених из строја“ (ове цифре треба третирати као ратну пропаганду; прим. НС). Али и Украјина, са петином људи којима располаже Москва, такође трпи. Њене линије би могле да се уруше пре него што се исцрпе руске ратне снаге.

Такође, Украјина води борбе и ван линије фронта. Наиме, Русија је уништила добар део електроенергетских постројења, па ће се Украјинци ове године суочити са леденом зимом, уз дневне нестанке струје чак до 16 сати. Људи су уморни од рата. Војска се бори да мобилише и обучи довољно трупа да одрже линију, а о повратку територија готово да нема говора. Све је већи јаз између тоталне победе, коју многи Украјинци кажу да желе, и њихове спремности, односно способности да се за њу изборе.
Прихватање реалности

У иностранству, једнако, долази до умора. Десне политичке снаге у Немачкој и Француској тврде да је подршка Украјини чисто губљење новца. С друге стране, Доналд Трамп би могао да постане председник Сједињених Држава. Он је способан за све, али његове речи сугеришу да жели да прода Украјину руском председнику Владимиру Путину.

Ако Зеленски настави да пркоси стварности и инсистира на томе да украјинска војска може вратити сву земљу коју је Русија освојила од 2014. године, он ће отерати од себе досадашње савезнике и додатно поделити украјинско друштво. Без обзира да ли ће Трамп победити у новембру или не, једина нада за задржавање америчке и европске подршке и украјинског јединства је нови приступ који ће почети онда када лидери искрено кажу шта победа подразумева.

Као што је Економист дуго тврдио, Путин није напао Украјину због њене територије, већ да би је спречио да постане просперитетна и Западу наклоњена демократија. Украјински савезници би требало да приволе Зеленског да убеди свој народ како је то и даље најважнија награда у рату. Колико год украјински председник желео да протера руске снаге из целе Украјине, укључујући Крим, он нема ни људе ни оружје да то уради. Какогод, ни он, ни Запад не би требали да признају лажно право Русије на окупиране територије, већ да на поновно уједињење Украјине гледају као на дуготрајну тежњу.

У замену за прихватање ове тешке истине, западни лидери би требало да учине кредибилним најважнији ратни циљ Зеленског, тако што ће осигурати да Украјина има довољно војних капацитета и безбедносне гаранције које су јој потребне. Ако Украјина успе на убедљив начин да ускрати Русији било какву перспективу даљег напредовања на бојном пољу, тиме ће показати да су бескорисне даље велике офанзиве Кремља. Без обзира да ли ће се формални мировни споразум потписати или не, то је једини начин да се обуставе борбе и осигура безбедност на којој ће почивати демократија и просперитет Украјине.

То ће захтевати веће испоруке наоружања, које Зеленски већ тражи. Украјини су потребне ракете дугог домета које могу да погоде војне циљеве дубоко у Русији и снажнија противваздушна одбрана како би заштитила своју инфраструктуру. Оно што је круцијално, Украјина треба да прави и сопствено наоружање. Индустрија оружја у тој земљи данас има поруџбине у вредности од седам милијарди долара, само око трећине свог потенцијалног капацитета. Компаније које се баве оружјем из Америке и неких европских земаља су већ „ускочиле“ на то тржиште, њихов пример би требало да следе и други.

Снабдевање оружјем домаће производње је поузданије и јефтиније од оружја из западних земаља. Такође, оно може бити и иновативније. Украјина има око 250 компанија које се баве производњом беспилотних летелица, а неке од њих су светски лидери – укључујући произвођаче ових „машина“ са веома дугим дометом, које су можда коришћене за недавни удар на огромно складиште оружја у руској Тверској области.
Члансто у НАТО

Други начин да се украјинска одбрана учини кредибилном јесте да председник Бајден позове Украјину у НАТО сада, чак иако је подељена и, највероватније, без формалног примирја. Познато је да је Бајден прилично опрезан у вези са овим. Таква његова политика (позив за чланство, прим прев.), коју би подржали лидери Британије, Француске и Немачке, далеко би превазишла данашње тезе о „неопозивом путу“ ка чланству.

Треба рећи да би овај потез изазвао контроверзе, јер се од чланица НАТО-а очекује да подржавају једни друге у случају напада на једну од њих. Отварајући дебату о овој „гаранцији“ садржаној у члану пет, Бајден би могао јасно да каже да се она неће односити на украјинску територију коју Русија данас контролише (као што је то био случај са Источном Немачком када је Западна Немачка ушла у НАТО 1955. године) и да Украјина не би нужно прихватала стране трупе НАТО-а у мирнодопским условима (као у случају Норвешке 1949. године).

Чланство у НАТО-у са собом носи ризике. Ако Русија поново удари по Украјини, Америка би се могла суочити са страшном дилемом: да подржи Кијев и ризикује рат са нуклеарним непријатељем; или да не интервенише и тако ослаби своје савезе широм света. Међутим, напуштање Украјине би такође ослабило све америчке савезе – што је један од разлога због којих Кина, Иран и Северна Кореја подржавају Русију. Путин је јасан да он правог непријатеља види у Западу. У заблуди је онај ко мисли да ће остављање Украјине да буде поражена донети мир.

Такође, нефункционална Украјина би и сама могла постати опасан сусед. Корупција и национализам су већ у порасту. Ако се Украјинци осете изданим, Путин би могао да радикализује милиције (прекаљене у борби) да се окрену против Запада и НАТО-а. Нешто слично је успео у Донбасу, где је после 2014. године неке Украјинце, који говоре руски, претворио у „партизане“ спремне да ратују против својих сународника.

Предуго се Запад скривао иза тезе да ће Украјина, ако постави јасне циљеве, одлучити које оружје јој треба испоручити. Ипак, треба схватити да Зеленски не може дефинисати победу без познавања нивоа западне подршке. Насупрот томе, горенаведени план делује убедљивије. Чвршће обећање о чланству у НАТО-у помогло би Зеленском да редефинише значење победе; кредибилан ратни циљ би одвратио Русију; НАТО би извукао корист од обновљене украјинске индустрије наоружања.

Ковање новог плана победе тражи много, и од Зеленског, и од западних лидера. Али, ако се одрекну тога, навешће Украјину на пут пораза, што би било много горе.