Слободан Самарџија: Две деценије од одласка Јељцина

Период Јељциновог руковођења Русијом био је тежак и компликован. Трансформација евроазијског џина била је по свему драматична

На сутрашњи дан, 31. децембра 1999. Русија је ушла у потпуно нову фазу своје историје. Наступило је доба такозваног путинизма, у којем је највећа држава на свету повратила место на глобалном плану, а период постхладноратовске доминације Запада почео да се приближава крају. И док су се Руси по својим домовима припремали за дочек новог миленијума, електронски медији укључили су се у новогодишње обраћање председника Бориса Јељцина.

Али речи шефа државе биле су све сем уобичајених за овакву прилику: „Драги пријатељи, данас вам шаљем свој последњи новогодишњи поздрав”, почео је Јељцин свој упечатљив говор. „Ово је и последњи пут да вам се обраћам као председник Русије. Одлучио сам да се, на последњи дан одлазећег века, повучем са садашње функције… Размишљао сам о свему дуго и одлука је болна. Молим вас за опроштење што нисам испунио ваше снове, остварио ваша очекивања. Русија у нови миленијум мора да уђе с новим политичарима, новим лицима, новим људима, интелигентним, јаким и енергичним. Ми који смо на власти били дуги низ година морамо да одступимо. Мој животни посао је окончан”, закључио је Јељцин.

Руковођење државом прешло је у руке тадашњег председника владе Владимира Путина.

Тешко је у историји наћи лидера који је био спреман на себе да преузме два тако тешка бремена: поделу (практично – распад) сопствене отаџбине, и корениту трансформацију из дотадашње социјалистичке државно регулисане привреде у привреду слободног тржишта. Али, СССР је управо изгубио хладни рат и дубље потонуће у беду претило је да земљу гурне у потпуни хаос, у оружане сукобе и дефинитивно самоуништење.

Кључни моменат током владавине Бориса Јељцина свакако је био распад совјетске заједнице. Прва земља социјализма исцрпла је своје тадашње могућности, како на економском, тако и на политичком и војном плану. Губитак вере да је могуће нешто поправити био је потпун. Остале државе чланице СССР-а, вођене неким својим визијама, веровале су да би преузимањем одговорности за сопствену судбину барем могле да ублаже заједничку пропаст.

Све поменуто створило је ситуацију у којој је разлаз био једино могуће решење. Али разлаз који не би никога довео у подређену ситуацију и, евентуално, отворио простор за будуће међусобне сукобе. Подсетимо, Совјетски Савез је сачињавало 15 република, у којима је на дан распада, 26. децембра 1991, живело 293.047.571 становник. А, осим руског, као званичне користили су још 14 језика. И управо ту се показала сва Јељцинова вештина као политичара. Наиме, како наводе историчари, СССР се распао, практично, без иједног испаљеног метка. Мирно и уз једнако уважавање свих република.

Период Јељциновог руковођења Русијом био је тежак и компликован. Трансформација евроазијског џина била је по свему драматична. У свега неколико година створена је класа малог броја супербогатих, док је животни стандард 42 милиона Руса пао испод границе преживљавања. Само током 1998. руска рубља изгубила је 70 одсто вредности. Према подацима ММФ-а у периоду од 1990. до 1998. доходак по глави становника пао је читавих 50 процената.

И када је било најтеже Јељцин је показао шта може прави политичар: није западним компанијама препустио ни милиметар руских природних ресурса. Није дозволио светским корпорацијама да се ушанче у тамошњем окружењу и полако за мале паре цеде природна богатства велике земље. Такође, сав војни нуклеарни и ракетни потенцијал, распоређен углавном у Украјини, вратио је у Русију.

У замену за повлачење наоружања Москва је пристала да Крим препусти Украјини. Ипак, црноморско полуострво добило је статус републике, имало је свог председника, устав, сопствени буџет, порески систем, спољну трговину, културну и образовну политику као и право на свој језик. Само је Севастопољ остао руски, као база Црноморске флоте. Нажалост, сва поменута права житеља Крима власт у Кијеву је током година анулирала.

СССР се, фактички, распао још 8. децембра 1991. одлуком Јељцина, Станислава Шушкевича (Белорусија) и Леонида Кучме (Украјина), који су у Беловешкој шуми (Белорусија) потписали споразум о престанку постојања заједничке државе као међународноправног субјекта. Интересантно је да се на потоњем референдуму о независности Украјине већина житеља ове републике изјаснила за останак у заједници с Русијом, док у Белорусији слично изјашњавање никада није спроведено.

Борис Јељцин је преминуо 23. априла 2007.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 30. 12. 2019)