Преговори о буџету ЕУ који су управо у току, пише ова румунска политичарка француског порекла, „често се погрешно представљају као сукоб између источних и централних Европљана који кукају за више новца, и шкртих северњака који инсистирају да њихова великодушност има лимите“, при чему „богатије земље себе представљају као милосрдне душе… Међутим, када се погледа шира слика, испоставља се нешто сасвим другачије. Велики део богатства у Европи иде из сиромашнијих земаља ка богатима – а не у обрнутом смеру“.

Одлив мозгова и капитала

Клотилда Арман своју тезу, с једне стране, доказује одливом мозгова. Румунија је, наводи, између 2009. и 2015. године остала без половине својих доктора, а како образовање само једног доктора румунску државу кошта око 100 хиљада евра, „овај егзодус представља де факто трансфер богатства – и то велики“.

Подаци Светске банке, иначе, показују и да је скоро 20 одсто високообразованих, с тенденцијом даљег повећања тог броја, већ напустило Румунију, Бугарску и Хрватску, а једно истраживање објављено пре три године у магазину „Сајенс“ показало је и да је проширење Европске уније на исток само додатно убрзало овај процес одлива мозгова.

А истовремено иде и процес одлива капитала у истом смеру.

„Профити западноевропских компанија у Централној и Источној Европи надалеко премашују износе који су из јавних фондова пребачени Истоку,“ напомиње Клотилда Арман, указујући на истраживање прослављеног француског економисте Томаса Пикетија који је, још пре две године у „Монду“, указао на запрепашћујуће бројке: „Између 2010. и 2016, годишњи одлив профита износио је 4,7 одсто БДП-а Пољске, 7,2 одсто БДП-а Мађарске, 7,6 одсто БДП-а Чешке и 4,2 одсто у случају Словачке, за толико умањујући национални доходак ових земаља.“

А истовремено је, указао је даље Пикети, свака од ових земаља из ЕУ фондова у најбољем случају добијала упола мање средстава, што ће рећи да су од интеграције са Западом, када се подвуче црта, оне имале више штете него користи.

Економска колонизација

И то не само економске штете. Јер, признаје чак и портал „Блумберг“ који је приватном бизнису нарочито наклоњен, „западни капитал колонизовао је Источну Европу“, она је „у де факто статусу економске колоније богатијег Запада“, и због прекомерне зависности од страних инвеститора, уз „губитак контроле над својом економском будућношћу“ источне чланице Европске уније остале су и без доброг дела „политичке контроле“ над сопственим земљама.

Шта нам о процесу европских интеграција, и о пројекту Европске уније уопште, говоре сви ови подаци? Да ли је морало да буде баш овако? И да ли постоји алтернатива?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали новинар и социолог Слободан Рељић и аналитичар Бранко Павловић.

„Заиста је јеретичка чињеница да се неко уопште усудио да отворено проговори о овим питањима, после четврт века гајења сагласности са пљачком која је све време у току“, коментарише Слободан Рељић, напомињући да „управо у експлоатацији и лежи основни разлог освајања простора у Централној и Источној Европи. Таква мотивација, уосталом, представља историјску константу, а сада се експлоатација одвија у виду изношења профита из земаља које су усрећене доласком страних инвеститора.“

БДП и задуживање

За доказивање ове чињенице заслужан је економиста Томас Пикети, а његова појава „изузетно је значајна зато што се по први пут појавио неко етаблиран у западним круговима ко је спровео опсежно истраживање и документовао оно што се догађа, тако да његови налази не могу да буду одбачени као, рецимо, кинеска пропаганда, већ су, напротив, необориви“, каже Бранко Павловић и објашњава да је „кроз процес приватизације државама у транзицији одузето све што је профитабилно на домаћем тржишту – попут пивара, млекара, кондиторске индустрије… – а затим су за једини спас проглашене стране директне инвестиције које треба привући разноразним погодностима, попут сразмерно ниских зарада, а на концу свега долази и до одлива мозгова. Донације које одлазе у супротном смеру ни изблиза не могу да надокнаде сву ту штету, већ и зато што су истраживања Уједињених нација показала да се 80 одсто тих донација, кроз различите консултантске услуге, на пример, заправо враћа у развијене земље из којих су и упућене.“

Бројке које илуструју ефекте процеса транзиције у двама државама које се сматрају успешним примерима примене западних економских рецепата показују да је БДП Пољске, са 65 милијарди долара 1991, до 2017. порастао на чак 524 милијарде; у случају Мађарске, БДП је порастао са 35 на 139 милијарди. Упоредо с тим растом, међутим, дошло је и до раста дугова – дуг по становнику је, од 1995. до 2018, са 1.765 долара скочио на 7.485 долара у случају Пољске, и са 3.780 на 11.276 долара у мађарском случају – што упућује на закључак да забележене стопе раста нису засноване на реалним основама већ, у многоме, управо на задуживању.

А притом, указује Слободан Рељић, чувени економиста и нобеловац Џозеф Штиглиц „доказао је да БДП даје лажну слику о економском стању једног друштва, јер, чак се и задуживање књижи као раст БДП-а, и што се више задужујете, он све више расте…“

Ниске зараде и високи порези

О проблемима економског модела заснованог скоро искључиво на привлачењу страних инвеститора пише и портал „Блумберг“, који објашњава да стране инвеститоре привлаче релативно ниске зараде локалног становништва – разумљиво, то им увећава профит – а истовремено, „у својој трци да постану конкурентне дестинације за стране инвестиције, већина источноевропских земаља не оптерећује корпорације високим порезима. Због тога странци на крају много мање доприносе развоју источноевропских друштава и инфраструктуре него својих матичних земаља. Уместо тога, локалне популације, које већ зарађују мање због својих релативно ниских примања која и привлаче стране инвеститоре, кроз потрошачке таксе (ПДВ) доприносе више него становништво богатијих земаља.“

Подаци ОЕЦД-а ово и потврђују – просечне пореске стопе у земљама у транзицији више су него у развијеним земљама као што су Немачка, Француска…

А притом, напомиње Бранко Павловић, „стална је претња страног капитала да ће да побегне из земље и оде на друге, привлачније дестинације. А како сте у међувремену остали без домаће индустрије, финансијски ефекат бега капитала био би катастрофалан. Што значи да сте принуђени да све време чините уступке и дајете подстицаје страним инвеститорима, из простог разлога што сте сами себе довели до прекомерне зависности од њих.“

Пљачкашка цивилизација

„Оно што је сигурно јесте да са њима не можете да се договорите да раде нешто што је на њихову штету“, каже Слободан Рељић. „То је у самој природи капитализма – Торстен Веблен, чувени амерички економиста и социолог, овај феномен назвао је ‘пљачкашком цивилизацијом’. Па, зар ико може да помисли да је нека страна банка дошла да би развијала неко Краљево?!“

Управо зато, Бранко Павловић изражава уверење да све ове скривене последице евроинтеграција не представљају грешку у систему који нам је обећавао демократију, слободе и људска права, већ је „систем апсолутно пројектован да произведе овакве резултате. Како би правници рекли, то је учињено с предумишљајем. Грешку – у односу на самог себе – направио је зато што је претерао. А он мора да претера, јер му је природа таква да нема унутрашњу кочницу.“

„Наша пак грешка састоји се у поверењу које смо имали у њихове пропагандне поруке о добрим намерама“, додаје Слободан Рељић, и указује да ће „прва фаза у нашем оздрављењу наступити тек када схватимо да смо опљачкани, и да ћемо стално бити пљачкани док не кажемо – доста. И да престанемо да стране инвестиције доживљавамо као Божји поклон и милосрђе Запада, уместо као колонијални однос какав он и јесте.“

„Појава Кине, као државе која располаже огромним средствима, а њени кредити притом нису политички условљени, наговештава долазак другачијег времена и промена у досадашњем начину функционисања система, што најављује и шансу за излазак из ове омче која нам је свима наметнута. И то је шанса коју не смемо да пропустимо,“ закључује Бранко Павловић.