Скот Ритер: Како сам покушао да спречим америчку инвазију на Ирак 2003. и зашто нисам успео

У ауторском тексту за „РТ Интернешенел“, Скот Ритер износи своја искуства као главни инспектор за оружје при УН у Ираку и покушаје да докаже да војна интервенција САД нема основа

Скот Ритер је пензионисани обавештајац америчког маринског корпуса, војни аналитичар и аутор многих књига. Ритер је, такође, служио као инспектор за спровођење ИНФ Споразума у Совјетском савезу, био је члан штаба генерала Шварцкопфа током Заливског рата, а од 1991. до 1998. био је главни инспектор за оружје при УН у Ираку.

Он је постао познат непосредно пре инвазије на Ирак 2003. године, када је јавно оспорио став Вашингтона, рекавши да Садам Хусеин нема оружје за масовно уништење. У новом ауторском тексту за „РТ Интернешенел“, Ритер је описао своја искуства у функцији инспектора за оружје у Ираку, али и неуспели покушај да спречи америчку инвазију на ту блискоисточну земљу, тврдећи да су разлози председника Џорџа Буша за војну интервенцију били неосновани. Испод можете прочитати превод Ритеровог текста (изјаве и ставови аутора не поклапају се нужно са ставовима редакције „РТ Балкан“).

Скот Ритер: Како сам покушао да спречим америчку инвазију на Ирак 2003. године и зашто нисам успео

Испуњавајући своју свечану, уставом утврђену обавезу, 43. председник Сједињених Држава Џорџ Буш је 28. јануара 2003. ступио на говорницу у одајама Конгреса САД и обратио се америчком народу.

„Господинe Председничке Представничког дома“, почео је он, „Потпредседниче Чејни, чланови Конгреса, уважени грађани и суграђани, сваке године, у складу са законом и обичајима, састајемо се овде да размотримо стање у Унији. Ове године“, интонирао је Буш озбиљним гласом, „ми се окупљамо у овој одаји, потпуно свесни одлучујућих дана који су пред нама.“

„Одлучујући дани“ о којима је Буш говорио односили су се на одлуку да нападне Ирак, коју је он већ донео, кршећи међународно право, зарад смене ирачког лидера Садама Хусеина са власти.

Промена режима била је темељ политике САД према Ираку још откако је Бушов отац, Џорџ Х. В. Буш (председник САД од 1989. до 1993.) упоредио Садама Хусеина са Адолфом Хитлером и захтевао суђење попут оног у Нирнбергу због инвазије на Кувајт.

„Оличење Хитлера“, рекао је Буш старији окупљенима на републиканској акцији прикупљања средстава у Даласу у Тексасу. „Али запамтите: када се завршио Хитлеров рат, догодило се Нирнбершко суђење.“

Амерички политичари, посебно председници који желе да уведу своју земљу у рат, не могу једноставно да се одаље од таквих изјава.

Сходно томе, чак и након што је у фебруару 1991. протерао ирачку војску из Кувајта, Буш старији није могао бити миран докле год је Садам Хусеин на власти – блискоисточни еквивалент Адолфа Хитлера морао је да оде.

Администрација Буша старијег увела је санкције Ираку, уз подршку УН, које су осмишљене да угуше економију нације и подстакну промену режима изнутра.

Те санкције односиле су се на обавезу Ирака да уклони све оружје за масовно уништење, укључујући ракете дугог домета и програме хемијског, биолошког и нуклеарног оружја. Све док инспектори УН за оружје не потврде да је Ирак разоружан, санкције ће остати на снази.

Али, како је Бушов државни секретар Џејмс Бејкер јасно рекао, те санкције неће бити укинуте све док Садам Хусеин не буде уклоњен са власти. „Нисмо заинтересовани“, рекао је Бејкер 20. маја 1991, „да видимо попуштање санкција све док је Садам Хусеин на власти“.

Упркос санкцијама, Садам Хусеин је надживео администрацију Буша старијег.

Бушов наследник, Бил Клинтон, наставио је политику санкционисања Ирака, уз даље инспекције оружја од стране УН, како би поткопао Садама Хусеина. Клинтонова администрација је у јуну 1996. године искористила процес инспекције оружја УН-а као параван за државни удар против Садама.

Покушај је пропао, али се политика није променила. Клинтон је 1998. године потписао Закон о ослобођењу Ирака, чиме је промена режима у Ираку постала део званичне политике Сједињених Држава.

Садам је надживео и Клинтонову администрацију. Али, када је реч о спровођењу америчких планова за смену режима у Ираку, испоставило се да је заиста „трећа срећа“ – Садамова судбина је била запечаћена када је син Буша Старијег, Џорџ В. Буш, изабран за председника САД 2001.

Иако Клинтон није успео да смени Садама Хусеина са власти, он јесте успео да неутралише покушаје инспеткора УН у надгледању разоружања Ирака, дозволивши САД да наставе са тврдњама да Ирак не поштује обавезе разоружавања, и стога оправдава наставак економских санкција.

Ту ствари постају личне.

Од 1991. до 1998. служио сам као један од виших инспектора УН за оружје у Ираку, где сам надгледао ирачко разоружавање. Мој тим инспектора је ЦИА покушала да искористи у јуну 1996. како би покренула пуч против Садама, а континуирано мешање САД у рад мог тима инспектора довело је до тога да поднесем оставку у УН у августу 1998. године.

Неколико месеци након мог одласка, Клинтонова администрација је наредила инспекторима УН за оружје да напусте Ирак, пре него што је започела бомбардовање у оквиру операције „Пустињска лисица“.

„Већина објеката бомбардованих у операцији ‘Пустињска лисица’ није имала никакве везе са производњом оружја“, написао сам у својој књизи „Каубојска правда“, објављеној 2003. године.

„Деведесет седам ‘стратешких’ циљева је погођено током седамдесетдвочасовне кампање; осамдесет шест имало је везе искључиво са безбедношћу Садама Хусеина – палате, касарне, безбедносне инсталације, школе за обавештајце и штабови. Сваки од тих објеката, без изузетака, претходно су испитали инспектори Специјалне комисије УН (УНСКОМ) (већину тих инспекција водио сам ја), а за активности које су се у њима одвијале било је потврђено да немају везе са мисијом УНСКОМ-а.“

Закључио сам да је „сврха операције ‘Пустињска лисица’ била јасна свима који су били упознати са тим локацијама: мета је био Садам Хусеин, а не ирачко оружје за масовно уништење.“ Након бомбардовања, Ирачани су заувек избацили инспекторе УН.

То је, наравно, био циљ САД од почетка.

Са новом администрацијом на власти, САД су покушавале да искористе неизвесност у вези са статусом ирачког програма оружја за масовно уништење као оправдање за инвазију на Ирак код америчког народа и света, како би уклониле Садама Хусеина са власти једном за свагда.

До јесени 2002. било је јасно да смо држава која иде у рат.

Схватио сам то лично и одлучио да предузмем мере како бих то спречио.

Отишао сам у Конгрес и покушао да натерам комисије за обавештајне послове и спољне односе Сената да спроведу искрена саслушања о случају Ирака. Одбили су. Једини начин да се спречи инвазија био је да се инспектори врате у Ирак како би могли да покажу да та земља не представља претњу која изискује рат, али су Ирачани постављали толико предуслова да се то једноставно није могло догодити.

Затим сам одлучио да интервенишем као приватно лице.

Састао сам се са Тариком Азизом, Садамовим саветником и бившим министром спољних послова, у Јужној Африци, и рекао му да морам јавно да разговарам са ирачком Народном скупштином, а да моје речи не буду цензурисане. То је био једини начин да се инспекторима дозволи повратак.

Азиз је прво рекао да сам луд, али је после дводневне расправе пристао.

Обратио сам се пред ирачком Народном скупштином. Само због тога су ме људи оптуживали за издају, иако се током обраћања нисам ни мало суздржавао при осуди Ирака и сматрао их одговорним за злочине које су починили. Упозорио сам их да им прети инвазија и да им је једино решење да дозволе повратак инспектора.

Након емитовања мог обраћања, ирачка влада је морала да се суочи са мном.

Састао сам се са потпредседником, министром спољних послова, министром нафте и председниковим саветником за науку. Пет дана касније, убедили су Садама Хусеина да безусловно дозволи повратак инспектора за оружје у Ирак. То сматрам за један од својих највећих животних успеха.

Нажалост, није уродио плодом. Инспектори УН се јесу вратили, али су њихов рад на сваком кораку подривале САД, које су покушавале да оспоре њихове налазе.

Те кобне вечери 28. јануара 2003. године, председник је наступио да заврши мисију – да аргументује рат на основу претње коју представља Ирак и његово непронађено оружје за масовно уништење.

Тај дискурс није био нов. Покушавао сам да разоткријем такву врсту аргумената још откако су САД наредиле инспекторима УН за оружје да напусте Ирак у децембру 1998.

У јуну 2000. године, по налогу сенатора и битног члана одбора Сената за спољне послове Џона Керија, своје ставове сам изнео у писаној форми, објавивши дугачак чланак у часопису „Армс контрол тудеј“, који је потом дат на читање сваком члану Конгреса.

Године 2001. снимио сам документарни филм, „Међу динама“, како бих допрео до америчке јавности са истином о ирачком оружју за масовно уништење, статусу њиховог разоружавања и неадекватности америчких разлога за рат.

Са друге стране је био председник САД, који је искористио своју уставну обавезу о обавештавању Конгреса да објави разлог за рат изграђен на лажима.

„Пре скоро три месеца“, говорио је Буш, „Савет безбедности Уједињених нација дао је Садаму Хусеину последњу шансу да се разоружа (напомена аутора: ово је након што сам помогао при убеђивању Ирака да дозволи безусловни повратак инспекторима УН). Уместо тога, та земља је показала потпуни презир према Уједињеним нацијама и према мишљењу света.“

Буш је рекао да Ирак није успео да сарађује са инспекторима УН за оружје, додавши да је „на Ираку било да покаже где тачно крије своје забрањено оружје, да то оружје покаже свету и да га, према упутствима, уништи. Ништа слично се није догодило.“

Власти у Ираку су саопштиле да немају више оружја за масовно уништење и да, сходно томе, нису у стању да било коме покажу где се то непостојеће оружје крије.

Уз пуну сарадњу ирачке владе, инспектори УН-а за оружје такође су раскринкали обавештајне податке САД о наводној несарадњи Ирака. САД су деловале на принципима декларације Џејмса Бејкера из маја 1991, где се налаже да санкције неће бити укинуте док Садам Хусеин не буде уклоњен са власти.

Председник је изложио појединачне тврдње о неоткривеним биолошким агенсима попут антракса и ботулин-токсина. Он је изнео сличне тврдње о сарину, иперитима и нервним агенсима.

„Међународна агенција за атомску енергију потврдила је 1990-их да је Садам Хусеин имао напредан програм за развој нуклеарног оружја, да је развијао нуклеарно оружје и да је радио на пет различитих метода обогаћивања уранијума за бомбе“, говорио је председник.

То је била истина – био сам један од инспектора у центру праћења ирачког програма за нуклеарно оружје.

Међутим, онда је председник изрекао речи које ће због своје ноторности ући у историју: „Британска влада је сазнала да је Садам Хусеин недавно тражио значајне количине уранијума из Африке.“

Директор ЦИА Џорџ Тенет касније је био приморан да призна пред Конгресом да „те речи никада нису смеле да се нађу у председниковом говору.“

Како је Тенет касније указао, иако је тврдња о постојању информација британске обавештајне службе била тачна, ни сама ЦИА није била убеђена у веродостојност тог извештаја. „То није било у складу са степеном проверености информација који би председнички говори требало да захтевају“, рекао је Тенет и додао да је „ЦИА требало да се постара да то буде уклоњено.“

Чињеница је да је читава аргументација председника Буша о Ираку била лаж, а ЦИА је помогла председнику да ту лаж обдани.

Једина сврха те лажи била је да страхом убеди Конгрес и амерички народ да је Ирак, а посебно његов вођа Садам Хусеин, претња која изискује рат.

„Из године у годину“, говорио је Буш, „Садам Хусеин је трошио је огромне суме, преузимао велике ризике да створи и задржи оружје за масовно уништење. Али зашто? Једино могуће објашњење“, рекао је Буш у одговору на сопствено питање, „једина могућа намена коју би могао да има за то оружје јесте да доминира, застраши или нападне.

„Са нуклеарним оружјем или целим арсеналом хемијског и биолошког оружја, Садам Хусеин би могао да обнови своје освајачке амбиције на Блиском истоку и изазове смртоносни хаос у том региону“.

„Конгрес и амерички народ морају препознати још једну претњу. Докази обавештајних извора, тајни разговори и изјаве људи који су сада у притвору откривају да Садам Хусеин помаже и штити терористе, укључујући чланове Ал Каиде. Тајно, не оставивши траг, могао би да допреми једно од својих скривених оружја терористима или да им помогне да развију своје.

„Пре 11. септембра, многи у свету су веровали да се Садам Хусеин може обуздати. Али хемијски агенси, смртоносни вируси и мрачне терористичке мреже није лако обуздати.

„Замислите тих 19 отмичара са другим оружјем и другим плановима, које је овога пута наоружао Садам Хусеин. Било би потребно да само једна бочица, један канистер, један сандук доспе у ову земљу и да изазове ужас какав никада нисмо видели.

„Учинићемо све што је у нашој моћи да тај дан никада не дође.“

Председник је тада прешао на суштину свог излагања о Ираку.

„Сједињене Државе ће затражити од Савета безбедности УН да се састане 5. фебруара (2003) како би размотрили чињенице о сталном пркосу Ирака свету. Државни секретар (Колин) Пауел ће представити информације и податке обавештајаца о ирачким нелегалним програмима наоружања, покушајима да се то оружје сакрије од инспектора и везама са терористичким групама.“

Погледом упереним у камеру, председник се директно обратио америчком народу. „Консултоваћемо се“, рекао је он, „али немојте имати сумње: ако се Садам Хусеин не разоружа у потпуности зарад безбедности нашег народа и мира у свету, ми ћемо повести коалицију која ће га разоружати.“

Зурио сам у екран док ми се превртао стомак. Председников говор чиниле су лажи. Лажи.

Потрошио сам сву своју енергију у узалудним покушајима да те лажи разоткријем, безуспешно. Моја земља била је на ивици рата оправданог речима за које сам знао да су лаж и више ништа нисам могао да учиним како бих тај рат спречио.