Када је признао да је Француска у ванредним економским околностима, њен председник Емануел Макрон практично је сам прогнозирао мршаве домете социоекономских мера које су од њега изнудили константни протести покрета „жутих прслука“.

О томе најбоље сведочи Макронова реченица којом је покушао да скине одговорност са свога имена, које демонстранти једино и упорно повезују са оставком.

„У протеклих 18 месеци није било могуће пружити одговор на проблеме који трају последњих 40 година“, поручио је Макрон и тиме свесно, или не, поручио да ни од његових најновијих потеза не треба очекивати спас. Председник богатих, како га називају, и сам припадник најбогатијег друштвеног слоја, практично је уперио прст у правога кривца.

По речима професора Економског факултета у Београду Љубодрага Савића, то је, без сумње, концепт либералног капитализма у свом најсуровијем облику који је за Французе значио довођење у питање социјалних давања и и њиховог традиционалног начина живота кога се тешко одричу. То што је Макрон најавио повећање минималца за 100 евра месечно, почевши од маја идуће године, и обећао укидање пореза на прековремени рад и увођење пореских олакшица за све грађане чија су примања мања од 2.000 евра месечно, Савић сматра козметичким променама.

Оне ће додуше француску касу, по речима министра финансија Оливијеа Дисопта, коштати између осам и десет милијарди евра, много више него „ванредно економско и социјално стање“ које је пре две године прогласио Макронов претходник Франсоа Оланд.

Оландов план за оживљавање француске економије, тежак две милијарде евра, подразумевао је ускраћивање појединих привилегија запосленима за рачун компанија које су субвенционисане како би подигле број запослених. Социјалиста Оланд није са тим успео, а поготово не са намером да додатно опорезује најбогатије.

Савић подсећа да је Оланд увео прогресивни порез на сваку добит крупних капиталиста од преко милион евра, али су најбогатији људи Француске врло брзо одговорили тако што су преселили бизнис у неке друге земље са много повољнијим условима пословања и француски председник је одустао од тога.

Саговорник Спутњика, међутим, указује на специфичност Француске, која има традицију социјално осетљиве државе, али и невероватну солидарност међу самим Французима.

Он напомиње да се у Француској задесио пролетос за време штрајка железничара, мало пре кога је био и штрајк контролора лета и сви су, каже, врло стрпљиво трпели невероватне гужве тешко стижући до одредишта, али нико се због тога није бунио јер су разумели да је то и у њиховом интересу и да се сутра и сами могу наћи у сличној ситуацији.

„Француска је у том смислу нека светла тачка у периоду тешког, суровог либерализма као земља која ипак води рачуна колико толико о свом народу, с једне стране. Са друге стране, она се не развија оним темпом који је потребан да би се могла алиментирати та висока социјална давања. То су крајности које су избиле на видело ових дана. Макрон у обраћању нацији ништа специјално није рекао осим што је поручио народу да га је чуо и разумео. Али мислим да већина људи који су изашли на протесте данас није задовољна тим што је понуђено“, оцена је професора Економског факултета.

Поготово што је то на далеком штапу и односи се на мањи број људи, а утисак је да их је Макрон до сада иритирао својим тврдоглавим ставом да их неће ни у чему послушати, због чега му, каже, сада не верују.

Савић указује да је француски економиста Тома Пикети у свом познатом делу „Капитал у 21. веку“ анализирао 250 година развоја Француске, уз најбитнији закључак да су приходи од ренти и дивиденди расли двоструко брже него приходи од рада. Уз то, продуктивност рада била је двоструко већа него што су расле наднице запослених радника, што говори о томе да су се приходи преливали у руке богатих.

Напомињући да тежину данашње економске ситуације у Француској осликава и чињеница да ће она ове године забележити нулту стопу привредног раста, саговорник Спутњика закључује да је то што је Макрон предложио недовољно и да ће протести „жутих прслука“ бити настављени и то не само у Француској него и у Европи.

„То су козметичке мере које не могу да реше суштински проблем, а он је структурне природе, што значи да је цео капиталистички систем уздрман из темеља, а начела га је светска економска криза 2007. године. Он је преживео једну деценију али у целом свету се љуља јер све мање народа пристаје да функционише на начин како је то скројено по обрасцу суровог либералног капитализма. И то је суштински проблем“, истиче професор Економског факултета.