Сиријска загонетка: Да ли су догађаји увод у велики рат на Блиском истоку?

Припадници групе Хајат Тахрир ел Шам (ХТШ) и такозване Слободне сиријске армије, коју подржавају САД, у суботу су ушли у Дамаск. Сиријска арапска армија се повукла, председник Асад је напустио земљу и добио азил у Русији.

Лидер ХТШ Абу Мохамед ел Џолани, некадашњи командант Ал Каиде, у недељу је прогласио победу у Сирији. Тако сада стоје ствари.

Међутим, догађаји у Сирији имају своју предисторију.

Како наводи бразилски публициста Пепе Ескобар, 18. новембра шеф израелске тајне службе Шин бет састао се са шефовима турских обавештајних служби. Двадесет петог новембра, нови генерални секретар НАТО-а Марк Руте сусрео се са Ердоганом.

А већ 26. новембра, под заставом милиције ХТШ, која је заправо бивши Нусра фронт покренули су муњевит напад на Алеп.

Офанзива је покренута из Идлиба, где су се сакриле десетине хиљада радикалних исламиста.

„Гомила изнајмљених џихадиста укључује десетине плаћеника који су прешли у Турску: Ујгуре, Узбеке, Таџике, Украјинце, па чак и припаднике ИСИС-а“, додаје Ескобар, а портпарол иранског министарства спољних послова Исмаил Багеји потврдио да су офанзиву координирали САД и Израел.

Напад, који је покренут из Идлиба, закључује бразилски аналитичар, део је сложене, међународно повезане операције.
Улога хунте из Кијева

Овај муњевити напад догодио се одмах након што је Израел прихватио примирје са Хезболахом и након што је Нетанјаху оптужио сиријског председника Башара ел Асада да се „игра ватром“ зато што дозвољава транзит савремених иранских пројектила и војне опреме за Хезболах кроз Сирију.

„Непосредно пре прекида ватре са Хезболахом“, наставља Ескобар. „Тел Авив је уништио већину путева између Сирије и Либана, а Нетанјаху је изјавио да је пажња Израела сада усмерена на ‘иранску претњу’ која представља кључ за уништавање нове ‘Осовине отпора’.“

Осим САД, Израела и Ердогана, постоји још један фактор ове „сложене, међународно повезане операције“: то је хунта из Кијева. Неименовани извор из сиријских специјалних служби је за РИА Новости потврдио да су украјински саветници одиграли важну улогу у заузимању Алепа тако што су користили америчке беспилотне летелице и системе за сателитску навигацију и електронско ратовање и што су обучили сиријске сараднике и војне оперативце Туркестанске исламске партије како да их користи.

Као последица тога, наводи Ескобар, комуникације Сиријске арапске армије (САА) биле су потпуно ометене системима за електронско ратовање: „Кијев је склопио директан договор: дронови, у замену за за наоружавање против Русије у прокси рату САД/НАТО у Украјини“.
Улога Турске

Једна од важних последица „мрачне улоге Турске“ у догађаја у Сирији је да је Анкара практично издала своје нове политичке партнере – Русију и Иран.

Како додаје бразилски аналитичар, Турска не може да објасни Глобалном југу како су ову софистицирану операцију могле да изведу САД и Израел без турске подршке.
Осим тога, овом операцијом отворен је нови фронт против Ирана.

Стратегија „завади и владај“, на којој истрајавају Израел и САД, закључује Ескобар, може да потпуно уништи споразум Анкаре и Техерана.

„Султан Ердоган, који је сада партнер БРИКС-а, поново је у центру пажње. Још горе: против две кључне чланице БРИКС-а, и Москва и Техеран сада од Анкаре очекују детаљна објашњења. Не постоји ништа чега се Путин више гнуша од издаје“, тврди Ескобар.

У свему томе нема никакве мистерије: лидер ХТШ Џолани, миљеник је турске обавештајне службе и ради у интересу НАТО-а и Израела.

Уосталом, бивши пуковник израелске војске Мордекај Кедар отворено је признао да Израел подржава „побуњенике“, да „уклоне троугао Хезболах, Иран и Асад“.

„Побуњеници су“, додао је он, „изразили жељу да отворе израелске амбасаде у Дамаску и Бејруту“.

Године 2020, Иран и проиранске снаге напустиле су Сирију, посебно у провинцијама Алеп и Идлиб. Међутим, Башар ел Асад је веровао у споразум са Турском и арапским земљама.

„Све у свему, била је то велика грешка“, закључује Ескобар.
Шта након одласка Асада?

Сирија је фундаментална раскрсница древних „Путева свиле“. Сирија је и кључна земља за руску стратегију према Западној Азији и Африци. Каква ће бити судбина Сирије?

Рат у Сирији, извесно, није завршен. Како наводи ирански лист „Аср-е Иран“, „Асад је постао жртва иностране завере, а његова највећа грешка била је игнорисање захтева сиријског друштва за променама“.

Међутим, главни разлог је подршка Асада иранској „Осовини отпора“, која укључује савезнике Техерана, чији је циљ да ослободе Палестину од израелске окупације, попут Хамаса, Хезболаха, ирачке милиције Исламски отпор Ирака или јеменских Хута.

Раније је ова „Осовина отпора“ помагала Дамаску против присталица ИСИС-а у Сирији.

Како примећује амерички политички коментатор и бивши аналитичар ЦИА Лари Џонсон на сајту „Сонар 21“, Асад је пао, али то није био резултат војног притиска бораца из ХТШ-а. „Уместо тога, догодило се нешто друго. Договор је склопљен и Асад је убеђен да напусти земљу и оде у Русију“.

„Сигуран сам да се сада отвара шампањац у седишту ЦИА и у седишту МИ-6 у Лондону. Али, имајући у виду догађаје су се одиграли у Ираку 2003. и у Либији 2011. године требало би да уместо славља на Западу завлада страх“, наставља Џонсон.

За разлику од секуларне Сирије, коју је водио председник Асад, ХТШ ће увести шеријатски закон. Асад је поштовао све религијске групе у Сирији.

„При томе ће и сам ХТШ ће постати мета тероризма“. Највероватнија судбина Сирије, закључује Џонсон, барем у следећој деценији, јесте хаос. А то је управо оно што желе и САД и Израел.

Сиријска Арапска Република је само део много веће и много сложеније слагалице на Блиском истоку.

Како примећује политиколог Александар Шваранц на сајту „Њу истерн аутлук“, управо захваљујући војној помоћи Русије и Ирана до 2020. године у Сирији је било могуће успоставити „крхки мир“ и сузбити радикални исламизам.

Сада се сиријска криза може претворити у нови рат великих размера на Блиском истоку, превиђа овај аналитичар.

„Улози у игри око пада Асада су једноставно превисоки. Иран сматра да би, због недостатка жеље за компромисом, развој догађаја могао да доведе до новог великог регионалног рата, од кога нико неће имати користи“, закључује Шваранц.