Синиша Љепојевић: Како су ратови променили Запад

Никада као у ово време власти и политичка елита нису били толико одвојени од интереса њихових земаља и онога шта грађани мисле и желе

Западне земље још од раних деведесетих година прошлог века непрестано воде ратове широм света. Додуше, ни у једном рату нису победиле али су нанеле огромне штете и убиле сада већ милионе људи. До сада нико за то није одговарао а све се прикривало медијском пропагандом и лажима.

Али, ти ратови и лажи, које их прате, су темељно променили западна друштва па је тако, ако се изузму људске жртве, Запад на неки начин и највећа жртва ратова које је водио и још увек води.

Уз лаж, која је постала доминантан јавни друштвени однос, генерисана је и мржња према „оним другима“ што је довело да самодеструкције западних друштава. И што је још горе, дошло је до урушавања демократског устројства па власти следе инструкције невидљивих центара моћи а не интересе оних који су их бирали и којима њихове земље припадају.

Никада као у ово време власти и политичка елита нису били толико одвојени од интереса њихових земаља и онога шта грађани мисле и желе.

Симболи мржње

За илустрацију је најновији пример из Велике Британије а поводом рата у Израелу. Истраживање агенције „ЈуГов“ (YouGov) је показало да само осам одсто Британаца подржава Израел у рату у Гази и оно што ради британска влада која је безрезервно подржава израелски рат. А 76 одсто грађана краљевства подржава обуставу рата и примирје. Премијер Риши Сунак је чак ишао у Израел да лично пренесе подршку израелској ратничкој влади. И онда, кога представља премијер Сунак? Грађане Британије или невидљиве центре моћи који генеришу ратни сукоб?

Слично је и у самом Израелу где, како је објављено, 80 одсто грађана жели обуставу рата.

На Западу се рат у Израелу на неки начин претворио и у „ратни сукоб“ са сопственим грађанима. Тако су у Француској и Шведској, које подржавају Израел, уведене и казне затвора, до пет година робије, онима који су јавно на страни Палестинаца и који истичу палестинске заставе. Сличне мере се најављују и у Великој Британији. Министарка унутрашњих послова Сула Брејверман је наговестила да би истицање палестинске заставе и певање арапских песама о слободи могли да постану кривично дело. А Универзитет у Лондону је већ предузео своје мере. Студенти који су учествовали на протестима против рата у Гази и дали подршку Палестинцима су суспендовани и не могу да похађају наставу. Суспендовани су и они студенти који и нису били на тим протестима, али су арапског порекла.

Све је то део подгрејавања мржње. Занимљив је пример Аустралије која је један од симбола западне културе иако географски није Запад, и у којој живи 26 милиона људи. И у тој земљи се стално говори о једнакости и људским правима, али у реалности није тако. На недавном референдуму на којем су се грађани изјашњавали о томе да се староседеоци Абориџини коначно уграде у аустралијски устав – „бели Аустралијанци“ су то одбили. Абориџини у Аустралији живе већ најмање око 65.000 година, али немају право да буду у уставу земље. Они сада чине 3,8 одсто аустралијског становништва.

Бели, први британски насељеници су почели да долазе крајем 18. века, када је 1770. Британац Џејмс Кук означио један мањи део Аустралије за британску територију, а насељавање је масовно кренуло после 1850, проглашењем Аустралије за британску колонију. Аустралија је и данас британски доминион и шеф државе је британски монарх којег представља гувернер Аустралије.

Апсурд. Они који су скоро јуче дошли не желе оне чију су земљу отели. То је симбол мржње.

Промоција насиља

На Западу су дежурни на списку за мржњу пре свега Руси и исламски свет, али када се једном мржња инсталира у друштву, онда то нема краја.

А мржња рађа насиље. И то насиље се на неки начин и инспирише. Тако је британска штампа данима на насловним странама славила војника снајперисту који је снајпером убијао Авганистанце, кажу, најмање њих 37. У том амбијенту промоције насиља расту нове генерације. А када су британски војници, поражени, буквално побегли главом без обзира из Авганистана пре неку годину, то је брзо медијски заборављено. Али, војници нису заборавили. На улицама Лондона и других већих градова је и око 3.500 бескућника који су бивши војници, ветерани из ратова у Ираку и Авганистану. Ментално оболели живе на улицама у врећама за спавање. Још толико је бивших војника у британским затворима због разних кривичних дела а, како је објављено, било би их и више него неки због ратних заслуга нису могли да буду осуђени.

То је, треба подсетити, довело до пада угледа оружаних снага па сада мало ко хоће да иде у војнике. Запад више нема оружану силу. Британија, рецимо, има најмањи број војника у последњих 200 година.

Привид моћи

Лаж се увукла у све друштвене сфере па тако и у економију и финансије. Све компаније лажно представљају своје билансе, а то раде и банке. Све банке лажу своје извештаје и нико у ствари и не зна колико је ко дужан, и да ли има новца или нема. И у економији и финансијама је све постало лаж. Да би се то прикрило, западне земље бесомучно штампају новац и одржавају привид моћи. И већ плаћају цену тог бесмисла.

Запад, у ствари, не уважава реалност, што доводи до унутрашње расутости западних друштава која све мање личе на људске заједнице.

Да би се све то некако прикрило западна елита је измишљала разне пројекте, од оних „Црни животи су важни“ па преко наметања ЛГБТ+ идеологије као симбола моралности и слободе до културе брисања као да живот почиње сада а све друго пре тога је гађење. Запад спроводи свој унутрашњи културолошки рат. Али, цена тих обмана је велика и друштва се урушавају.

Све је то дошло из кухиње америчке политичке и финансијске елите али за сада највећу цену плаћа Европа и то преко Европске уније као кључног америчког инструмента контроле и окупације целе Европе. Најгоре је прошла Европа а сведочанства су рат у Украјини и израелска ратна операција у Гази. Најуверљивији симбол је економско заостајање Европе и њена потпуна политичка маргинализација. Цела Европска унија је привредно у стагнацији, а многи и у рецесији као Немачка, и њене земље су презадужене.

Зачарани круг

Међу најпримернијим илустрацијама је Италија, земља са 63 милиона становника и јаком привредном структуром. Италија је дужна 140 одсто бруто друштвеног производа (БДП) а сада је принуђена да државне обвезнице на десет година доспећа плаћа каматом од пет одсто годишње. Ко ће то да плати, кад Италија има исти привредни обим као што је имала 2006. године? А уз то, сада је и у рецесији. Сервисирање старих и нових дугова Италију кошта 24 одсто њеног БДП-а. А Италија је истовремено у првим редовима западних ратова по свету.

Како изаћи из тог зачараног круга самодеструкције? За Запад врло тешко. Основно је што је изгубљено поверење у сопствене власти, тако да нема више ауторитета у западним друштвима. А без поверења нема обнове друштва. Завладало је својеврсно безнађе. Уз то, нове генерације стасавају у култури лажи и насиља а у урушеном школству и оне немају основну снагу и капацитет да искораче. Урушавање образовања је плански извођено управо да би се прикриле обмане елита.

И што је још горе, Запад тај свој модел деструкције намеће разним уценама и другима, а врло често и силом оружја.

А све се то чини да би се одржао привид моћи која убрзано нестаје. Ратови су само симптом те нереалне амбиције и историјског понора западних друштава. И томе, по свему судећи, нема краја све до коначног слома. Да ли ће се западни слом десити унутрашњим рушењем, као у Совјетском Савезу, или великим ратним поразом – то остаје неизвесно.