Симор Херш: Детаљи тајне операције „Северни ток 22”

Центар за роњење и спасавање морнарице САД налази се на месту опскурном колико и његов назив – дуж онога што је некада био сеоски пут у руралном Панама ситију, не посебно просперитетном одмаралишту смештеном на југозападној обали Флориде, стотинак километара од границе са Алабамом. Комплекс у којем је смештен центар је неупечатљив колико и место на којем се налази – сива бетонска структура изграђена после Другог светског рата која изгледом подсећа на занатску школу у западном делу Чикага. Перионица веша и плесна школа су преко пута саобраћајнице од четири траке.

У Центру су током више деценија увежбавани елитни рониоци на великим дубинама који би, пошто би били придружени некој од америчких војних јединица широм света, били способни да изводе ронилачке мисије чинећи добре ствари (коришћење експлозива Ц4 како би се рашчистиле луке или плаже од олупина и неексплодираних направа), али и лоше ствари, попут разношења страних нафтних бушотина, загушења усисних филтера подводних електрана и уништења сустава на кључним транспортним каналима. Центар у Панама ситију, у којем се налази други највећи затворени базен у Америци, био је савршено место за регрутовање најбољих и најћутљивијих питомаца ронилачких школа који су прошлог лета успешно урадили оно што им је наређено да ураде, 80 метара испод површине Балтичког мора.

Прошлог јуна, морнарички рониоци, изводећи операцију под плаштом НАТО вежбе познате као BALTOPS 22, поставили су експлозив са механизмом даљинског активирања, који је три месеца касније уништио три од четири цеви гасовода Северни ток, према наводу извора који је непосредно упућен у оперативно планирање.

Две цеви, познате као Северни ток један, обезбеђивале су Немачкој и великој већини Западне Европе јефтини руски гас током више од деценије. Други пар цеви, познат као Северни ток два, био је постављен али и даље није био пуштен у погон. Сада, када су се руске трупе груписале на украјинској граници и када се назирао најкрвавији рат у Европи после 1945. године, председник Џозеф Бајден је на гасоводе гледао као на средство које Владимир Путин користи да злоупотребљава снабдевање природним гасом у сврху постизања својих политичких и територијалних амбиција.

Упитан за коментар, Адријен Вотсон, гласноговорница Савета за националну безбедност Беле куће, пише у мејлу: „Ово је нетачно, у питању је потпуна измишљотина“. Теми Торп, портпаролка Беле куће, бележи слично: „Ова тврдња је потпуно и без изузетка нетачна“.

Тајновитост је кључ

Бајденова одлука да саботира гасоводе уследила је након више од девет месеци строго тајних дебата унутар вашингтонске безбедносне заједнице о томе како на најбољи начин постићи овај циљ. Током већег дела овог времена, питање није било да ли извести ову мисију, већ како је извести а да се не сазна ко је одговоран.

Постојали су кључни бирократски разлози да се ослоне на ‘дипломце’ жестоке ронилачке школе центра у Панама ситују. Рониоци су припадници морнарице, али не и америчке Команде за специјалне операције (Special Operations Command) о чијим се тајним операцијама мора известити Конгрес, као и вођство Сената и Представничког дома – такозвана Осморка (Gang of Eight). Бајденова администрација је чинила све што је у њеној моћи да избегне цурење информација док је трајало планирање крајем 2021. и у првим месецима 2022. године.

Председник Бајден и његов спољнополитички тим – саветник за националну безбедност Џејк Саливен, државни секретар Тони Блинкен и Викторија Нуланд, заменик секретара за политичка питања (Undersecretary of State for Policy) – били су гласни и постојани у свом непријатељству према гасоводима који се пружају један поред другог дуж седамсто педесет миља испод Балтичког мора, полазећи од две различите луке у североисточној Русији недалеко од естонске границе, пролазећи близу данског острва Борнхолм, до свог одредишта у северној Немачкој.

Директна веза, која је премошћавала било какву потребу транзита кроз Украјину, била је изузетно корисна немачкој економији, која је уживала у изобиљу јефтиног руског природног гаса – довољно да напаја своје фабрике и греје домове и да поврх тога омогући немачким дистрибутерима да продају вишак гаса, уз остваривање зараде, широм Западне Европе. Акција чији би виновници могли да се повежу са америчком администрацијом прекршила би обећање САД о минимизовању ризика од директног сукобљавања са Русијом. Тајновитост је била кључна.

„Остполитик” као претња

Од самог почетка, Северни ток 1 је у Вашингтону и међу антируским НАТО партнерима посматран као претња по западну доминацију. Холдинг компанија која је стајала иза њега, Северни ток АГ (Nord Stream AG), основана је у Швајцарској 2005. године у партнерству са Гаспромом, јавном руском компанијом која је остваривала огромне профите својим деоничарима и у којој су доминирали олигарси блиски Путину. Гаспром је контролисао педесет један одсто компаније, док су четири европске енергетске фирме – по једна из Француске и Холандије и две из Немачке – делиле преосталих четрдесет девет одсто деоница, и имале су право да контролишу продају јефтиног природног гаса локалним дистрибутерима у Немачкој и Западној Европи. Гаспромови профити дељени су са руском владом, и државни приходи од гаса и нафте према проценама су понекад чинили и до четрдесет пет одсто руског годишњег буџета.

Америчка политичка страховања нису била без основа: Путин би располагао са додатним и веома потребним извором високих прихода, а Немачка и остатак Западне Европе би постали зависни од јефтиног природног гаса који би пристизао из Русије – што значи да би се мање ослањали на САД. У ствари, то је оно што се заиста и десило. Многи Немци видели су Северни ток 1 као једно од исходишта Остполитике, политичке теорије некадашњег канцелара Вилија Бранта, која je омогућила послератној Немачкој да опорави себе и друге европске државе уништене у Другом светском рату, између осталог и тако што је користила јефтини руски гас да напаја просперитетна западноевропска тржишта и тржишну економију.

Северни ток 1 био је већ довољно велика опасност, у очима НАТО и Вашингтона, али би Северни ток 2, чије је постављање завршено септембра 2021, уколико би га одобрила немачка регулаторна тела, удвостручио количину јефтиног гаса која би стајала на располагању Немачкој и Западној Европи. Други гасовод би такође обезбедио довољно гаса за педесет одсто немачке годишње потрошње. Тензије су константно расле између Русије и НАТО, подстакнуте агресивном спољном политиком Бајденове администрације.

Супротстављање Северном току 2 распламсало се уочи Бајденове инаугурације у јануару 2021, када су, током саслушања за потврђивање именовања државног секретара Блинкена, републиканци у Сенату – предвођени Тедом Крузом – изнова и изнова истицали политичку опасност коју представља јефтини руски гас. До тада је уједињени Сенат успешно изгласао закон који би, како је Круз рекао Блинкену, ‘сместа зауставио рад гасовода’. Уследили би огромни политички и економски притисци на немачку владу, коју је тада предводила Ангела Меркел, како би се обезбедио други гасовод.

„Било које средство”

Да ли би се Бајден супротставио Немцима? Блинкен је одговорио потврдно, али је додао да није детаљно разговарао о ставовима новоизабраног председника. „Позната су ми његова снажна уверења да је овај гасовод, Северни ток 2, лоша идеја“, рекао је, „знам да би употребио било које уверљиво средство које нам стоји на располагању да убедимо наше пријатеље и партнере, укључујући Немачку, да не наставе даље [са пројектом]“.

Неколико месеци касније, како се ближио завршетак другог гасовода, Бајден је устукнуо. Тог маја, у зачуђујућем обрту, администрација је укинула санкције против Северног тока АГ, уз званично признање Стејт департмента да је настојање да се заустави гасовод путем санкција и дипломатије ‘увек било неизгледан приступ’. Иза сцене, званичници администрације су наводно притискали украјинског председника Володимира Зеленског, који се тада суочавао са претњом руске инвазије, да не критикује овај потез.

Сместа су уследиле последице. Републиканци у Сенату, које је предводио Круз, објавили су моменталну блокаду  потврђивања свих Бајденових спољнополитичких номинација и одгођено је, до дубоке јесени, усвајање годишњег одбрамбеног закона. Политико је касније приказао Бајденов обрт у вези са другим руским гасоводом, као „одлуку која је можда и више од хаотичног војног повлачења из Авганистана угрозила Бајденову агенду“.

Администрација је посустајала, упркос одлагању кризе половином новембра, када је немачки енергетски регулатор суспендовао одобрење другог гасовода Северни ток. Цене природног гаса су скочиле осам одсто током неколико дана, услед страховања у Немачкој и Европи да ће после суспензије гасовода и уз растућу могућност рата између Русије и Украјине уследити врло непожељна хладна зима. Није било јасно у Вашингтону које су позиције Олафа Шолца, новоизабраног немачког канцелара. Неколико месеци касније, након пада Авганистана, Шолц је јавно подржао позив француског председника Емануела Макрона за самосталнију европску спољну политику током говора у Прагу – што је јасно упућивало на смањивање ослањања на Вашингтон и каприциозну политику.

Током ових дешавања Русија је непрекидно и злослутно гомилала трупе на украјинској граници. До краја децембра више од 100.000 војника било је на положајима за напад из Белорусије и са Крима. Позорност у Вашингтону је расла, што се види и из Блинкенове изјаве да би бројност ових снага могла бити ‘удвостручена за врло кратко време’.

Пажња администрације поново је враћена на Северни ток. Све док је Европа остајала зависна од гасовода за снабдевање јефтиним природним гасом, Вашингтон је страховао да ће државе попут Немачке оклевати да снабдевају Украјину новцем и оружјем потребним да победи Русију. То је био неугодни моменат када је Бајден издао упутство Џејку Саливену да окупи међуагенцијску групу која би израдила план деловања.

Све опције су биле у игри. Али само је једна била озбиљно разматрана.

Планирање акције

У децембру 2021, два месеца пре него што су први руски тенкови ушли у Украјину, Џејк Саливен је сазвао састанак са новоформираном радном групом – мушкарцима и женама из Обједињеног генералштаба (Joint Chiefs of Staff), Стејт департмента и Министарства финансија – и затражио да дају предлоге о томе како одговорити на Путинову надолазећу инвазију.

Био је то први у серији апсолутно тајних састанака, у обезбеђеној просторији на задњем спрату Старе зграде извршног кабинета (Old Executive Office Building), која се налази недалеко од Беле куће, и у којој је такође смештен председнички Спољно-обавештајни борд саветника (Foreign Intelligence Advisory Board, скраћено PFIAB). Ту се одиграла уобичајена расправа која је на крају водила ка кључном прелиминарном питању: да ли би предлог који би група формулисала за председника требало да буде реверзибилан – попут још једног нивоа санкција или валутних ограничења – или иреверзибилан – што би подразумевало неко деловање силом (kinetic actions), које није могуће поништити.

Оно што је учесницима постало јасно, према извору који има непосредна сазнања о току расправе, јесте да је Саливан намеравао да група створи план за уништење два гасовода Северни ток – и да је он деловао у складу са жељама председника.

Током неколико наредних састанака, учесници су расправљали о могућностима за извођење напада. Морнарица је предлагала да се употреби недавно изграђена подморница за извођење директног напада на цеви. ЦИА је заговарала став да било какав подухват мора бити изведен у тајности. Сви који су били укључени разумели су висину улога. „Ово није детињарија“, наводи извор. Уколико би извођење напада могло бити повезано са САД, „то би био ратни чин“.

Већ тада је на челу ЦИА-а био Вилијам Барнс, човек одмерених манира, некадашњи амбасадор у Русији који је служио као заменик државног секретара у Обаминој администрацији. Барнс је брзо оформио агенцијску радну групу међу чијим су се члановима – игром случаја – нашле и неке особе којима су биле познате могућности морнаричких дубинских ронилаца у Панама ситију. Током неколико наредних недеља, чланови радне групе ЦИА отпочели су да израђују план за тајну операцију коју би извели рониоци на великим дубинама изазивањем експлозије дуж гасовода.

Бршљанова звона

Нешто слично је чињено и раније. Године 1971, америчка обавештајна заједница је сазнала од још увек необзнањених извора да две важне јединице руске морнарице комуницирају уз помоћ подморског кабла смештеног на дну Охотског мора, на руској далекоисточној обали. Кабл је повезивао регионалну морнаричку команду са просторијама штаба у Владивостоку.

Пробрани тим оперативаца Централне обавештајне агенције и Националне обавештајне агенције (НСА) окупљен је негде у области Вашингтона, у дубокој тајновитости. Израђен је план који је подразумевао коришћење морнаричких ронилаца, модификованих подморница и возила за дубинско подморничко спасавање. Након много покушаја и погрешака, тај тим је успео да утврди положај руског кабла. Рониоци су поставили софистицирани прислушни уређај на кабл који је успешно пресретао руски комуникациони саобраћај бележен системом за снимање.

НСА је сазнала да виши руски поморски официри, уверени у безбедност сопствене комуникационе везе, разговарају са својим колегама без енкрипције. Уређај за снимање и његова трака морали су да се месечно замењују и пројекат се безбрижно одвијао током читаве деценије све док га није компромитовао четрдесетчетворогодишњи цивилни техничар из НСА по имену Роналд Пелтон, који је добро говорио руски. Руси су му платили свега пет хиљада долара за открића о операцији, уз 35.000 долара за друге руске оперативне податке које је обезбедио а чији садржај није објављен. Пелтон је завршио у затвору након што га је 1985. године издао руски пребег.

Успех подводне операције, назване Бршљанова звона (Ivy Bells) био је иновативан и ризичан, и обезбедио је драгоцена обавештајна сазнања о наумима и планирању руске морнарице.

Ипак, међуагенцијска група је у почетку била скептична поводом ентузијазмa који је ЦИА показивала у вези са тајним планом о подводној операцији. Било је превише питања без одговора. У водама Балтичког мора честе су патроле руске морнарице, и нема нафтних бушотина које би могле да послуже као параван за извођење ронилачке операције. Да ли би рониоци требало да иду у Естонију, у близину границе где се налазе пумпне станице за руски природни гас, како би увежбавали извођење мисије? „То би било врло незгодно“, наводила је Агенција.

„Имамо начин”

Током ‘целокупног овог процеса’, наводи извор, „неки момци који раде у ЦИА и Стејт департменту су говорили – ‘Немојте ово да радите. Глупо је и биће политички кошмар уколико се за сазна’“. Без обзира на то, почетком 2022, радна група ЦИА-е известила је Саливанову међуагенцијску групу: „Имамо начин да разнесемо гасоводе“.

Оно што је уследило било је запањујуће. Седмог фебруара, мање од три недеље пре руске инвазије на Украјину која је деловала неизбежно, Бајден се у својој канцеларији у Белој кући састао са немачким канцеларом Олафом Шолцом, који је, после извесног колебања, стао чврсто уз Америку. На конференцији за штампу која је уследила, Бајден је пркосно рекао: „Ако Русија изврши инвазију… Северног тока 2 више неће бити. Докрајчићемо га.”

Двадесет дана раније, подсекретарка Нуланд је пренела у суштини исту поруку на брифингу Стејт департмента, која је била слабо медијски пропраћена. „Желим да будем врло јасна данас“, рекла је она одговарајући на питање. „Ако Русија нападне Украјину, Северни ток 2 ће бити обустављен, на овај или онај начин”. (Изјаву Нуландове можете видети ОВДЕ; прим. НС)

Део људи који су били укључени у планирање мисије били су запрепашћени овим речима, сматрајући их индиректном најавом напада.

„То је као када бисмо поставили атомску бомбу у Токио и потом рекли Јапанцима да ћемо је детонирати“, наводи извор, „План је био једна од опција коју је требало извести након инвазије и није требало хвалисати се њиме у јавности. Бајден једноставно то није разумео или је игнорисао“.

Индискреција Бајдена и Нуландове, уколико је то било посреди, могла је да фрустрира неке од планера. Али је такође створило и нову могућност. Према наводу извора, неки од виших званичника ЦИА оценили су да се разношење гасовода „више не може сматрати тајном опцијом пошто је председник управо објавио да имамо начин да то урадимо“.

План да се разнесу Северни ток 1 и Северни ток 2 изненада је деградиран са нивоа тајне операције која захтева да Конгрес буде информисан на ниво који је означен као високо поверљива обавештајна операција уз подршку америчке војске. Према закону, објашњава извор, „није више постојала законска обавеза да се Конгрес извести о операцији. Сада је само преостало да се операција изведе – али је и даље целу ствар требало држати у тајности. Руси располажу изузетним надзором у Балтичком мору.

Чланови агенцијске радне групе нису имали директну везу са Белом кућом, и били су нестрпљиви да сазнају да ли председник мисли оно што је рекао – односно да ли је извођење мисије готова ствар. Извор се присећа, „Бил Барнс је дошао и рекао – ‘Урадите то’“.

Норвешка рукавица

Норвешка је била савршено место за базу мисије.

У последњих неколико година кризе односа између Истока и Запада, америчка војска је знатно проширила своје присуство у Норвешкој, чија се западна граница протеже дуж хиљаду четиристо миља северног Атлантика и спаја се северно од Арктичког круга са Русијом. Пентагон је створио високо плаћена радна места и подизвођачке послове, упркос неким локалним контроверзама, тако што је инвестирао стотине милиона долара у унапређење и проширење постројења америчке морнарице и ваздухопловних снага. Нови радови обухватили су, што је најважније, напредни радар са синтетичким отвором (смештеним далеко на север) који је способан да продре дубоко у Русију. У рад је пуштен баш када је америчка обавештајна заједница изгубила приступ низу локација за прислушкивање великог домета унутар Кине.

Недавно реновирана америчка подморничка база, која се гради годинама, постала је оперативна и све више америчких подморница је могло да ради са својим норвешким колегама и да надзиру и шпијунирају руско нуклеарно упориште на полуострву Кола. Америка је такође знатно проширила ваздухопловне базе на северу Норвешке и испоручила је норвешким ваздухопловним снагама флоту патролних авиона П8 Боингове производње  како би појачали своје далекометно шпијунирање свега и свачега у Русији.

Заузврат, норвешка влада је разбеснела либерале и поједине умерењаке у свом парламенту прошлог новембра усвајањем Додатног споразума о одбрамбеној сарадњи (Supplementary Defense Cooperation Agreement, скраћено SDCA). Према новом договору, амерички правни систем имао би јурисдикцију „у договореним подручјима“ на Северу у односу на америчке војнике оптужене за почињене злочине изван базе, као и над оним норвешким грађанима оптуженим или осумњиченим за дела у бази.

Норвешка је један од изворних потписника Споразума о оснивању НАТО из 1949. године, на почетку Хладног рата. Данас, генерални секретар НАТО је Јенс Столтенберг, посвећени антикомуниста, који је служио као норвешки премијер током осам година пре него што је прешао на високи положај у НАТО, уз америчку подршку, 2014. године. Он је тврдолинијаш у вези са свим темама око Путина и Русије и сарађивао је са америчком обавештајном заједницом још од рата у Вијетнаму. Од тада му се у потпуности верује. „Он је рукавица за америчку шаку“, наводи саговорник.

Биљка Ц4

У самом Вашингтону, планери су знали да се морају упутити у Норвешку. „Они мрзе Русе, и норвешка морнарица је пуна изузетних морнара и ронилаца са генерацијским искуством у високо профитабилним дубинским нафтним и гасним истраживањима“, наводи саговорник. Њима се такође може веровати да ће држати мисију тајном. (Норвежани би такође могли да имају и друге интересе. Уништење Северног тока – уколико Американци успеју то да изведу – омогућило би Норвешкој да продаје много веће количине сопственог природног гаса Европи.)

Негде у марту, неколико чланова тима одлетело је за Норвешку да се састану са норвешком тајном службом и морнарицом. Једно од кључних питања било је где је тачно у Балтичком мору најбоље место за постављање експлозива. Северни ток 1 и 2, оба са по две цеви, током највећег дела своје трасе одвојени су тек нешто више од једне миље, дуж путање према луци Грајтвалд, далеко на североистоку Немачке.

Норвешка морнарица је брзо пронашла одговарајуће место у плитким водама Балтичког мора, неколико километара од данског острва Борнхолм. На том месту су цеви два гасовода удаљене једне од других нешто више од миље, дуж морског дна на дубини од осамдесетак метара. То је увелико у домету ронилаца, који би, делујући из норвешког миноловца класе Алта, ронили са мешавином кисеоника, азота и хелијума која струји из њихових резервоара, и поставили би пуњења експлозива Ц4 у облику биљке на четири цеви са бетонским заштитним покривачем. Био би то напоран, дуготрајан и опасан посао, али воде код Борнхолма су имале још једну предност: није било великих плимних струја, што би знатно отежало задатак роњења.

Након мало испитивања, Американци су се потпуно сагласили.

Тада поново улази у игру опскурна морнаричка група за дубинско роњење из Панама ситија. Школа за дубинско роњење у Панама ситију, чији су питомци учествовали у операцији Бршљанова звона, доживљава се као нежељени рукавац међу елитним питомцима Морнаричне академије у Анаполису, који углавном теже слави тако што постају морнаричке фоке, пилоти ловачких авиона или подморничари. Уколико неко мора да назује „црне ципеле“ – односно да постане припадник мање пожељне посаде површинских бродова –има барем на располагању дужности на разарачима, крстарицама или амфибијским бродовима. Најмање гламурозна дужност је на миноловцима. Њихови рониоци се никада не појављују у холивудским филмовима, или на насловним странама популарних магазина.

„Најбољи рониоци за дубоко роњење су мала и чврсто повезана заједница, и само најбољи су регрутовани за операцију; речено им је да буду спремни да се појаве у седишту ЦИА у Вашингтону“, наводи извор.

Операција Балтик 22

Норвежани и Американци имали су локацију и оперативце, али постојала је још једна брига: било која необична подводна активност у водама код Борнхолма могла би да привуче пажњу шведске или данске морнарице, које би о њој могли да известе.

Данска је такође била један од изворних потписника НАТО и била је позната у безбедносној заједници по својим специјалним везама са Уједињеним Краљевством. Шведска је поднела захтев за чланство у НАТО, и демонстрирала је велику вештину у вођењу својих подводних сонарних и магнетних система сензора који су успешно пратили руске подморнице које се повремено појављују у удаљеним водама шведског острвља, тако их приморавајући да изроне на површину.

Норвежани су се придружили Американцима у инсистирању да би неки виши званичници у Данској и Шведској требало да буду обавештени у главним цртама о могућој ронилачкој активности у овој области. На тај начин би било обезбеђено да неко на вишим положајима у тим земљама може да интервенише, држећи извештај ван ланца командовања и тиме штитећи тајност операције на гасоводу. „Оно што су говорили и оно што су знали намерно се разликовало“, рекао ми је извор. (Норвешка амбасада, упитана за коментар овог извештаја, није одговорила.)

Норвежани су били кључни за разрешење других потешкоћа. Руска морнарица је позната по томе да располаже надзорном технологијом способном да уочи и активира подводне мине. Амерички експлозивни уређаји морали су бити камуфлирани на такав начин да се приказују на руским системима као део природне позадине – нешто што захтева усклађивање са специфичним салинитетом воде. Норвежани су знали како да реше овај проблем.

Норвежани су такође имали одговор на кључно питање када би операција требало да се обави. Сваког јуна, током претходне двадесет једне године, америчка Шеста флота, чији је главни брод стациониран у Гаети, у Италији, јужно од Рима, организује велику НАТО вежбу у Балтичком мору која укључује већи број савезничких бродова широм региона. Садашња вежба, одржавана у јуну, била би позната као Балтичка операција 22, или БАЛТОПС22. Норвежани су предложили да би ово био идеалан параван за постављање мина.

Американци су обезбедили један витални елеменат: убедили су планере Шесте флоте да додају вежбу истраживања и развоја у програм. Вежба је, као што је морнарица објавила, укључивала сарадњу Шесте флоте са морнаричким „истраживачким и борбеним центрима“. Дешавања на мору одвијала би се недалеко од обале острва Борнхолм и укључивала би тимове НАТО ронилаца који постављају мине, са тимовима који се међусобно такмиче у коришћењу најмодерније подводне технологије и који би требало да пронађу и униште постављане мине.

Била је то истовремено корисна вежба и проницљиви параван. Момци из Панама ситија обавили би свој задатак и експлозив Ц4 био би постављен на место до краја БАЛТОПС-а 22, са прикаченим четрдесет осмочасовним тајмером. Сви Американци и Норвежани били би далеко пре активирања прве експлозије.

Промена у последњи час

Почело је одбројавање дана. „Сат је откуцавао, и ближили смо се тренутку извршења мисије“, наводи извор.

А затим: Вашингтон се предомишљао. Бомбе би и даље биле постављене током БАЛТОПС-а, али се Бела кућа плашила да је дводневни период до експлозија превише близу окончању вежбе и да би било очигледно да су Американци умешани. Уместо тога, Бела кућа је имала нови захтев: „Могу ли момци на терену да удесе неки начин да се гасоводи разнесу касније, по даљинској команди?“

Неки припадници тима за планирање били су љути и фрустрирани због онога што је деловало као председникова неодлучност. Рониоци из Панама ситија су изнова увежбавали постављање Ц4 на цеви, као што би чинили током БАЛТОПС-а, али сада је тим у Норвешкој требало да нађе начин да обезбеди Бајдену оно што је желео – могућност да изда успешно спровођење наређења у тренутку који сам одабере.

Добити задатак са арбитрарним променама у последњи час је нешто са чиме је ЦИА навикла да се носи. Али је такође обновило забринутост појединих учесника о нужности и легалности целокупне операције.

Круна, а не Устав

Председникова тајна наређења такође су призвала дилему ЦИА из времена Вијетнамског рата, када је председник Џонсон, суочен са растућим антивијетнамским осећањима, наредио агенцији да прекрши своју повељу – која јој експлицитно забрањује да дејствује унутар САД – тако што би шпијунирала антиратне активисте како би открила да ли их контролише комунистичка Русија.

На крају, агенција се сагласила. Током седамдесетих је постало јасно колико далеко је вољна да иде. Уследио је низ новинарских открића после скандала Вотергејт о агенцијином шпијунирању америчких грађана, њеној укључености у смакнућа страних лидера и поткопавању социјалистичке владе Салвадора Аљендеа.

Ова открића водила су драматичним саслушањима средином седамдесетих у Сенату, која је предводио Френк Черч из Охаја, која су разјаснила да је Ричард Хелмс, директор агенције у то време, прихватио да је његова обавеза да уради оно што председник жели, без обзира да ли то подразумева кршење закона или не.

У необјављеном, сведочењу иза затворених врата Хелмс је са жаљењем објаснио да „готово да имате осећај безгрешности када радите нешто“ према тајним наређењима председника. „Без обзира да ли је исправно или погрешно да имате такав осећај, [ЦИА] делује према другачијим правилима и смерницама него било који други део владе“. У суштини је рекао сенаторима да је он, као шеф ЦИА, разумео да је радио за „круну“, а не за Устав.

Американци су у Норвешкој деловали су истом динамиком и послушно су отпочели да раде на разрешењу новог проблема – како да на даљину детонирају експлозив Ц4 према Бајденовом наређењу. Био је то много захтевнији задатак него што су у Вашингтону разумели. Није постојао начин да тим у Норвешкој зна када ће председник хтети да притисне прекидач. Шта уколико то буде неколико недеља, више месеци или пола године или дуже?

Експлозив Ц4 постављен на гасоводе био би активиран сонарном бовом избаченом из авиона уочи самог дејства, али је процедура укључивала најнапреднију технологију за обраду сигнала. Једном када су постављени, уређаји за даљинско темпирано дејство прикачени за четири цеви гасовода могли су бити случајно активирани сложеном мешавином океанске позадинске буке широм прометног Балтичког мора – од блиских и удаљених бродова, подводних бушотина, сеизмичких догађаја, таласа и чак морских животиња. Како би се ово избегло, сонарна бова, када је једном избачена, емитовала би низ јединствених нискофреквентних тонских записа – врло сличним онима које емитују флаута или клавир – које би препознала темпирана справа и, након унапред задатог броја часова, изазвала би експлозију („Потребан вам је сигнал који је довољно робустан да ниједан други сигнал не може случајно да пошаље пулс који ће активирати експлозив“, рекао ми је доктор Теодор Постол, професор емеритус науке, технологије и политике националне безбедности на универзитету МИТ; Постол, који је служио као научни саветник шефа поморских операција у Пентагону, рекао је да је проблем са којим се суочила група у Норвешкој због Бајденовог одлагања био проблем случајности: „Што је дуже експлозив стајао у води, све је већи био ризик да ће насумични сигнал активирати бомбе“.)

Дана 26. септембра 2022, норвешки морнарички патролни авион П8 обавио је готово рутински лет и избацио је сонарну бову. Сигнал је послат испод воде, прво до Северног тока 2 а потом до Северног тока 1. Неколико часова касније, уследила је снажна експлозија Ц4 која је онеспособила три од четири цеви гасовода. За неколико минута, локве метана који се налазио у затвореним цевима разлиле су се на површини воде. Свет је сазнао да се одиграло нешто што не може бити поништено.

 „Невероватне могућности”

Непосредно након бомбардовања гасовода, амерички медији су третирали ово дешавања као неразјашњену мистерију. Русија је стално навођена као вероватни кривац, што је подстицано циљаним цурењем информација из Беле куће –али без навођења вероватног мотива за такав чин сопственог саботирања, изузев просте одмазде. Неколико месеци касније, када се појавила информација да су руске власти правиле дискретне процене о цени поправке гасовода, Њујорк тајмс је известио да ова вест „компликује теорије о томе ко стоји иза“ напада. Ниједан важнији амерички медиј није озбиљније преиспитао раније претње гасоводима које су јавно износили Бајден и Викторија Нуланд.

Упркос томе што никада није разјашњено зашто би Русија настојала да уништи сопствене лукративне гасоводе, речитије образложење председникових акција пристигло је од државног секретара Блинкена.

Упитан на конференцији за штампу прошлог септембра о последицама погоршавајуће енергетске кризе у Западној Европи, Блинкен је указао да би то могао бити добар тренутак:

 „То је изврсна могућност да се једном и за свагда потпуно прекине зависност од руске енергије и да се Владимиру Путину онемогући злоупотреба енергије као средства за спровођење његових империјалних наума. То је веома значајно и нуди невероватне стратешке могућности за наредне године, али у међувремену ми смо одлучни да урадимо све што је могуће како бисмо осигурали да последице овога не сносе грађани у нашим државама или остатку света.

Скорије је Викторија Нуланд изразила задовољство због саботаже најновијих гасовода. Сведочећи пред спољнополитичким комитетом америчког Сената прошлог јануара рекла је сенатору Теду Крузу: „Баш као и ви, а верујем да то мишљење дели и председничка администрација, веома сам задовољна сазнањем да је Северни ток 2, као што сте рекли, гомила гвожђурије на дну мора“.

Наш извор има много народскији поглед на Бајденову одлуку да уочи зиме саботира Гаспромов гасовод дуг преко хиљаду километара. „Па“, рекао је, говорећи о председнику, „Морам да признам да момак има петљу. Рекао је да ће то да уради, и урадио је“.

Упитан зашто мисли да Руси нису успели да одговоре, цинично узвраћа, „Можда желе да стекну способност да ураде исто што су урадиле САД“.

„То је лепа прича за насловне стране“, додаје. „Иза ње је тајна операција током које су експерти деловали на терену, и опрема која је активирана тајним сигналом.”

„Једина мана целе операције била је одлука да се уради“.

 

Превод Нови Стандард/М. М. Милојевић