Шест месеци ничим изазване агресије: Иран није капитулирао, САД лакше започиње него што завршава рат
Getty © stock illustration/imageBROKER/Andy Dean
План америчко-израелског напада на Иран био је заснован на логици „удара обезглављивања“ – ликвидирати руководство земље, паралисати државни апарат и подстаћи становништво на „обојену револуцију“, али је потпуно подбацио.
Ову оцену поводом шест месеци сукоба САД и Израела са Ираном изнео је Фархад Ибрахимов, предавач на Катедри за политичке науке Факултета друштвених наука и масовних комуникација Финансијског универзитета при Влади Руске Федерације у ауторском тексту за РТ интернешнел.
Ибрахимов је навео да се 28. и 29. августа навршава шест месеци од почетка „апсолутно ничим изазване америчко-израелске агресије против Ирана“.
У Јерусалиму су рачунали да кампања неће трајати дуже од две недеље, након чега би Техеран био принуђен да прихвати услове који му буду наметнути.
Управо је то била логика настојања да селиквидирају кључне личности иранског руководства. Али Хамнеи је убијен већ првог дана агресије, ујутро 28. фебруара, заједно са још неколико високих званичника.
Дана 17. марта, у удару на периферији Техерана, погинуо је Али Лариџани – бивши председник парламента, секретар Врховног савета за националну безбедност, нуклеарни преговарач и дугогодишњи Хамнеијев саветник. Био је једна од ретких личности у иранском државном врху која је повезивала безбедносни апарат са дипломатским корпусом.
Након Хамнеијеве смрти, Лариџани је практично постао главни координатор система. Сједињене Државе и Израел су његовим убиством настојали да задају коначан ударац структури доношења одлука у Ирану. Ипак, државни апарат није био паралисан.
Физичка ликвидација иранских лидера није дала жељени резултат. Ланац командовања није се урушио, безбедносне службе нису прешле на другу страну, а земља није капитулирала. Надлежности су брзо прерасподељене између Врховног савета за националну безбедност и Исламске револуционарне гарде. ИРГЦ је постао још утицајнији центар војне и политичке моћи.
Смрт највиших државних званичника променила је унутрашњу равнотежу у Ирану, али није довела до урушавања система.
Погрешним су се показала и очекивања о унутрашњој побуни. Иранско друштво и политичке елите су се ујединили, иако су незадовољство због инфлације и шире економске ситуације и даље присутни. Сам напад изазвао је талас националне солидарности.
Чак су и многи критичари Исламске Републике одбили да политичке промене повежу са страним ваздушним ударима. Очекивани устанак није се догодио. Напротив, рат је ојачао снаге које већ деценијама заступају став да компромис са Западом не може да гарантује безбедност Ирана.
Ормуски мореуз – најјаснија демонстрација иранских могућности
Ормуски мореуз постао је најјаснији показатељ способности Техерана. Пре рата, кроз овај пловни пут пролазило је око 25 одсто светске трговине нафтом и течним природним гасом.
Сједињене Државе можда имају далеко моћнију морнарицу, али Ирану није потребна потпуна контрола мора. Довољно је да задржи способност да минира делове мореуза, напада пловила и повећава трошкове транспорта.
Обнављање нормалног поморског саобраћаја сада је постало предмет преговора у којима Техеран поставља сопствене услове. Вашингтон је обећавао да ће Ирану одузети могућност да користи мореуз као средство притиска; уместо тога, сада је принуђен да преговара о правилима проласка кроз мореуз.
Техеран и даље може да се ослања на савезничке снаге широм региона. „Осовина отпора“ претрпела је губитке, али није нестала.
Јеменски покрет Ансар Алах, познатији као Хути, Катаиб Хезболах и друге групе и савезници блиски Ирану и даље поседују ракете и дронове. Током лета Хути су координисали нападе са ирачким фракцијама, укључујући и ударе на саудијску нафтну инфраструктуру.
Катаиб Хезболах остаје најмоћнија фракција унутар Исламског отпора у Ираку. Због тога Сједињене Државе морају да штите базе, луке и линије снабдевања које се протежу од Персијског залива до Црвеног мора.
Израел је преценио способност да своју обавештајну и технолошку супериорност претвори у политичку победу.
Ударима на постројења и високе званичнике створена је илузија да се држава може постепено „демонтирати“ – једна мета по једна. Али Иран је земља са око 90 милиона становника, дубоко укорењеном бирократијом, моћним безбедносним институцијама и деценијама искуства у животу под притиском.
Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху није успео да обезбеди брзо решење. Уместо тога, довео је себе у ћорсокак и увукао америчког председника Доналда Трампа у рат без јасног излаза.
Оно што је требало да буде двонедељна кампања претворило се у обавезу без јасног краја.
Последице те погрешне процене све су видљивије и унутар самих Сједињених Држава. У августу је амерички јавни дуг први пут премашио 40 билиона долара, док годишњи трошкови сервисирања дуга сада износе око билион долара. Рат је већ коштао десетине милијарди долара и довео до раста цена нафте и бензина.
Према августовском истраживању Ројтерса, рад Доналда Трампа одобрава свега 33 одсто Американаца, док само 31 одсто подржава војну кампању против Ирана. Чак је и међу републиканцима подршка пала са 77 одсто у марту на 69 одсто. За председника који је обећавао да ће окончати америчке „вечне ратове“, то представља тежак ударац.
Пошто није успео да натера Иран на капитулацију на бојном пољу, Вашингтон сада притисак пребацује на економски фронт.
Међутим, Иран је деценијама развијао механизме за преживљавање под санкцијама. Његова „сенковита флота“, трансакције преко посредника, пререгистрација терета, трговински канали преко Уједињених Арапских Емирата и Азије и, што је најважније, кинеска потражња умањују ефекат политике „максималног притиска“.
Санкције ће додатно погоршати економску ситуацију у Ирану, али је мало вероватно да ће натерати Техеран на капитулацију. Вашингтон се до сада уздржавао од санкционисања највећих кинеских и емиратских финансијских институција, јер би такав ниво ескалације нанео штету и самим Сједињеним Државама и њиховим односима са кључним партнерима.
То, међутим, не значи да је иранска економија имуна на санкције. Оне јој несумњиво наносе озбиљну штету. Ипак, увођењем нових мера Вашингтон рачуна на то да ће најважнији партнери Техерана добровољно прекинути односе са Ираном.
Није случајно што је Трамп лично позвао лидере неколико земаља – што је и сам Бесент потврдио, не наводећи њихова имена – и практично их позвао да прекину постојеће односе са Техераном.
То, у суштини, указује на слабљење америчког геополитичког утицаја. Почетком 2000-их оваква ситуација била би готово незамислива.
Разочарање у америчке безбедносне гаранције расте и широм Залива. Америчке базе нису заштитиле регион од рата, већ су, напротив, земље домаћине претвориле у потенцијалне мете.
Ријад, Доха и Абу Даби сада траже додатне безбедносне механизме, диверсификују своја партнерства и одржавају дијалог са Техераном. Америчко присуство у региону и даље постоји, али је поверење у способност Вашингтона да самостално управља регионалним поретком ослабило.
Такозвани „Споразум у Меки“, који су почетком августа закључиле Турска, Саудијска Арабија и Пакистан, представља јасан пример ове промене.
Блиски исток улази у еру полицентризма, а Сједињене Државе имају мало могућности да то зауставе.
То, међутим, не значи да Америку већ сада треба отписати. Нико не зна како ће се ситуација развијати за пет, десет или 15 година. Али нема сумње да је рат против Ирана задао још један ударац америчкој хегемонији и, у најмању руку, додатно ослабио амерички утицај у региону.
Шест месеци касније
Шест месеци рата показало је да је могуће нанети Ирану огромну штету, али да га није могуће натерати на капитулацију.
Сједињене Државе и Израел започели су ову кампању као демонстрацију апсолутне надмоћи. Шест месеци касније, међутим, немају победу, немају јасну стратегију изласка и више немају некадашњу сигурност да могу деловати без последица.
Иран је издржао, док је Вашингтон још једном показао да му је далеко лакше да започне рат него да га добије, закључио је Ибрахимов.
