Sergej Karaganov: Nova nuklearna doktrina Rusije

Sergej Karaganov, profesor emeritus , doktor istorijskih nauka, akademski supervizor Fakulteta za svetsku ekonomiju i međunarodne poslove Više ekonomske škole, dao je ekskluzivni intervju za portal Ukrajina.ru (OVDE).

Koji su vaši utisci nakon sastanka sa Vladimirom Putinom na kome se govorilo o nuklearnim pitanjima na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu?
– Nažalost, vreme je bilo ograničeno i nismo mogli da pretresemo sva pitanja, no ja sam – a nadam se da su i ostali – dobio odgovore na mnoga pitanja. Što se tiče rasprave (o nuklearnim temama) mislim da je bila vrlo plodonosna. Vladimir Vladimirovič je obrazložio i razjasnio svoja gledišta o nekoliko pitanja, posebno o unapređenju nuklearne doktrine o upotrebi nuklearnog naoružanja. Mi smo, s tim u vezi, ranije uputili relevantne predloge. Stoga, sačekajmo da vidimo kako će se stvari razvijati. U svakom slučaju, dijalog je bio još jedan korak, pritom vrlo miroljubiv, penjanja uz lestvicu nuklearnog odvraćanja. Predlažem da ga nazovemo „inspiratorom strahovanja”. Nadam se će se oni pre ili kasnije – bolje što pre – povući.

Pisali ste da se svetski rat može sprečiti samo većim osloncem na „otrežnjenje koje bi donelo nuklearno odvraćanje podstaknuto strahom”. Insistirate da bi u tom cilju trebalo što pre sniziti prag za upotrebu nuklearnog oružja u našoj doktrini i uveriti, kako nas same tako i naše neprijatelje, da smo spremni da izvedemo više nuklearnih napada protiv evropskih zemalja koje pružaju najagresivniju podršku Kijevu. Možete li da obrazložite kako bi to trebalo praktično izvesti?
– Pre svega, dobro je da smo konačno razumeli jednu jednostavnu stvar. SAD su stotinu puta ranjivije od nas u pogledu upotrebe bilo kog oružja – uključujući i nuklearno – o čemu je govorio i predsednik Putin. Stoga, upotreba ne-nuklearnog oružja, od nekog aktera protiv američkih meta u inostranstvu, jeste jedan od načina eskalacije. Uzgred, postoji još nekoliko stupnjeva eskalacije pre nego što se preduzme ovaj korak, ukoliko bude potrebno. Pre ili kasnije, ovo će biti formulisano kao određena politika.

Drugo, verujem da će prag za upotrebu nuklearnog oružja biti snižen tako da daje našem predsedniku pravo – ne samo formalno, već suštinsko – da naredi bilo kakve uzvratne udare ukoliko se bilo koje oružje upotrebi protiv Rusije. Štaviše, smatram da je to zdravorazumska pozicija. Ponavljam, iskreno se nadam da će spomenute izmene naše nuklearne doktrine biti sprovedene. One nisu samo moguće već su i verovatne, i predsednik ih je spomenuo.

Teoretski, kako su neki stručnjaci predlagali, mi bismo mogli da demonstrativno detoniramo bombu, na primer, iznad Arktičkog okeana, bez velikog rizika po nas ili po ljude u drugim zemljama. Da li bi to imalo uticaja na ukrajinski otpor ili na zapadnu agresiju?
– Mi nismo u ratu sa Ukrajinom, niti sa nesrećnim i zbunjenim Ukrajincima, koje su njihove korumpirane elite i njihovi gospodari bacili u klanicu. Mi smo u ratu protiv Zapada. Naravno, mi nastavljamo da napadamo ukrajinsku vojsku – zato što je ona suštinski plaćenička vojska – ali naš glavni cilj je da otreznimo Zapad i prinudimo ga na strateško povlačenje. Najbolji način da to učinimo jeste da damo Zapadu, i posebno Amerikancima, priliku da se dostojanstveno povuku. U suprotnom, moraće da se povuku posramljeno i/ili da pretrpe ogromne gubitke.

Ukrajinski narod stavio je sebe u položaj topovskog mesa u sukobu između Zapada i Rusije. Mi žalimo, razume se, naše bliske rođake. Oni su načinili grešku, kao što je to ranije učinio Andrija Buljba (lik iz Gogoljevog romana Taras Buljba, prim. prev). Ali on je to barem uradio zbog ljubavi prema lepoj Poljakinji. Ovo sada je samo divlja jurnjava za razvratnom staricom sa briljantnom prošlošću u potrazi za bogatstvom koje se brzo smanjuje. To je njihov problem, ali takođe i njihova krivica. Nadam se da će se situacija promeniti, bolje pre nego kasnije. Što pre kijevska hunta bude slomljena, to će biti bolje, kako za buduće generacije tako i za one koji danas žive u Ukrajini.

Stoga, da li mislite da je Rusija spremna da upotrebi nuklearno oružje protiv NATO ili nije? Ili se jednostavno nećemo usuditi?
– Mislim da moramo pažljivo da posmatramo situaciju i delovanje NATO tokom narednih godinu ili dve dana. Ukoliko ovaj blok i njegovi plaćenici u Kijevu nastave da bacaju stotine hiljada ljudi u klanicu i da ih snabdevaju novim naoružanjem, onda ćemo morati brže da se krećemo uz lestvicu eskalacije, odnosno odvraćanja. Ali prirodno, uslediće i preliminarni početni koraci, uključujući možda i ne-nuklearne napade.

Nadam se, molim se, radim na tome da nikada ne dođe do nuklearnih napada, te da će se naši poremećeni zapadni susedi urazumiti, zato što upotreba nuklearnog oružja donosi veliku moralnu štetu, uključujući i nama, čak i ukoliko je opravdana i korisna sa strateške tačke gledišta. Osim toga, prekoračenje nuklearnog praga može da otvori Pandorinu kutiju širom sveta.

Amerika i SSSR (potom i Rusija) zaključili su brojne sporazume o ograničenju strateškog i ofanzivnog oružja. Kada na to gledamo iz ove perspektive i koliko su efikasni bili ovi sporazumi?
– Sa njima je svršeno. Bili su korisni sa političke tačke gledišta, ali je njihova upotrebljivost bila ograničena sa vojno-tehnološke tačke gledišta, zato što su doneli malo dok su zauzvrat često podsticali trku naoružanja u drugim oblastima.

Politički, ovi sporazumi su umirili ljude i učinili su situaciju predvidljivijom. Ali kada su Amerikanci osetili da gube globalno vođstvo, odlučili su da odbace sva ograničenja u nadi da će povratiti vojnu superiornost, osnovu na kojoj počiva zapadna dominacija tokom poslednjih pet vekova, i najvažnije, mogućnost da crpe svetsko bogatstvo. Ali to nije delovalo kako su zamislili, i neće ni ubuduće. Rusko hipersonično naoružanje, torpedo Posejdon i drugi sistemi urušili su ova nadanja.

Oni su odustali od Ugovora o ukidanju raketa srednjeg i malog dometa (sporazum između SSSR-a i SAD, koji su potpisali Mihail Gorbačov i Ronald Regan 8. decembra 1987. tokom sovjetsko-američkog samita u Vašingtonu, prim. aut). Jednostrano su se odrekli Osnivačkog akta Rusija-NATO, Ugovora o antibalističkim raketama i tako dalje.

Umesto toga dobili su rat u kojem će pretrpeti ili nečastan ili častan poraz. Za žaljenje je što zbog toga moramo da žrtvujemo naše ljude… Međutim, mi ćemo osigurati našu bezbednost i suverenitet, i takođe ćemo osloboditi svet od 500 godina dugog zapadnog jarma.

Nadam se da nećemo postići ništa manje od osiguravanja da nam iz Evrope više nikada ne pristiže ratna pretnja. Evropa je zlo seme celom svetu. To je mesto gde su počela oba svetska rata za života jedne generacije, što je greh koji su izgleda Evropljani odavno zaboravili, pa uprkos tome kao da su danas sišli s uma. Sadašnji evropski vladajući krugovi izazivaju osećaj gađenja i prezira. Možemo se samo nadati da će neki drugi preuzeti njihovo mesto.

Evropske države raspravljaju o tome da li da dozvole ili ne dozvole Ukrajini da se koristi zapadnim oružjem za napade unutar „stare” Rusije. Održani su izbori za Evropski parlament. Ima li nade da će oslabiti jedinstvo Evropske unije u vezi sa podrškom Ukrajini?
– Ne, ništa se neće promeniti u doglednoj budućnosti. To je prilično očigledno. Evropske elite su prvo zaboravile Boga. Onda su zaboravile plodove prosvetiteljstva, doba razuma. Moramo da oživimo njihovo verovanje u pakao, uz nadu da nećemo pretrpeti moralnu štetu zato što bi stradali i nedužni ljudi.

Istakli ste u svojim radovima da visoki nuklearni prag otvara put za upotrebu sajber naoružanja, biološkog i genetskog oružja. Koliko brzo ćemo morati da se pripremamo i za takve sukobe?
– Takvi sukobi već tinjaju i odigravaju se širom sveta. Sajber i biološko oružje postalo je efikasnije. Da li ste primetili koliko je svet zaplašen od mogućnosti naredne pandemije? Strahovanja se namerno podstiču. Nova pandemija se priprema, iako se pokazalo da je prethodna bila dvosekli mač.

Ali nešto drugo je suštinski važno. Ukoliko blokiramo i teorijsku mogućnost pobede u potencijalnom ratu, onda ga po svoj prilici neće ni biti. Besmisleno je pokušavati da se stvori biološko, sajber ili konvencionalno oružje ukoliko se zna da će zauzvrat uslediti potpuno uništenje nuklearnim oružjem.

Nuklearno oružje ima brojne funkcije a jedna od njih jeste da zaustavi trku konvencionalnog i nekonvencionalnog naoružanja. Mi smo oslabili ovu funkciju zbog naše prilično olake i bezbrižne doktrine. Ali je ta funkcija oslabljena i zbog objektivnih činilaca.

Uz snižen prag upotrebe nuklearnog oružja, potencijalni neprijatelj će početi da razume da se ne može pobediti u trci konvencionalnim naoružanjem. Drugim rečima: pobedite u trci konvencionalnog oružja ali završite sa nuklearnim napadom – čime „trka” postaje beskorisna.

SAD planiraju da učine svoj nuklearni program još agresivnijim…
– Neka ga unaprede i videćemo kuda će ih to odvesti. Uopšte uzev, mi smo zainteresovani za uspostavljanje sistema multilateralnog nuklearnog odvraćanja u svetu. Stoga, lično nisam zabrinut ukoliko se pojave nove nuklearne sile ili ukoliko postojeće sile ojačaju, iz prostog razloga što oslanjanje na ljudski razum jednostavno ne deluje. Nužan je strah.

Finska predlaže da se Baltičko more blokira za prolaz ruskih naftnih tankera. Da li mislite da Baltičko more može da postane poprište novog rata?
– To bi bio jasan razlog za otpočinjanje rata. Može se samo zamisliti šta bi se desilo jadnoj Danskoj ili Švedskoj ukoliko bi pokušale da blokiraju naš pristup Baltičkom moru. Najverovatnije bi prestale da postoje. Ali nadam se da neće učiniti tako nešto, uprkos ludosti koja je oprhvala moderne evropske elite.

Šta bi, po vašem mišljenju, trebalo da bude mirno rešenje ukrajinskog pitanja, koje ne bi bilo nečasno za SAD i koje bi bilo u skladu sa našim interesima?
– Mislim da bi najbolja mogućnost za SAD bila da prestanu sa daljim finansiranjem kijevske hunte zbog, na primer, fiskalnih, poreskih ili monetarnih ograničenja. Nakon toga, mi ćemo moći da ostvarimo svoje ciljeve sa manje žrtava. Istočna, srednja i južna Ukrajina (ono što su izvorne ruske zemlje) bi se vratile Rusiji. Ostatak bi bio u potpunosti demilitarizovana i umerena zemlja. Neke delove bi mogle da pripoje Poljska, Mađarska i Rumunija.

Da li će našom pobedom u Ukrajini pomoći da se reše temeljni problemi? Ili ćemo se kretati prema pravom svetskom ratu kao jedinom načinu da se izađe iz ove krize, pa će potom onaj ko pobedi ispisivati nova pravila?
– Ukrajinsko pitanje je samo jedan od simptoma. Nažalost, mi se krećemo prema pravom svetskom, opštem ratu. Temelji starog svetskog sistema pucaju po šavovima, svuda naokolo će izbijati sukobi. Nužno je preprečiti putanje koje vode prema takvom ratu. Trvenja između novih i starih sila će uvek biti, na primer u vezi sa klimom ili vodom. Otvoriće se po svoj prilici i novi masovni migratorni procesi, i tako dalje.

To je ono što sam se usudio da kažem u intervjuu sa Vladimirom Vladimirovičem, da je suočen sa zadatkom ne samo da pobedi u ratu i spase Rusiju, već takođe i da spase čovečanstvo. To je mnogo teži zadatak od onoga sa kojim se suočio pre dvadeset pet godina.

U svom članku Doba rata ili šta da se radi (OVDE) napisali ste: „Ujedinjene nacije će iščeznuti – opterećene zapadnom birokratijom – i kao rezultat nesposobnosti da se reformišu”. Neka bude tako. Ali moramo da gradimo paralelne strukture. Kako vidite prototip budućih Ujedinjenih nacija? Da li ćemo moći da ih koristimo kako bismo obuzdali Zapad?
– Mislim da bi trebalo da gradimo paralelni sistem proširenjem BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), razvijanjem njihove saradnje sa ASEAN-om, Arapskom ligom, Organizacijom afričkog jedinstva, latinoameričkim Merkosurom i drugima.

Moguće je i nužno da se stvori prehrambeni fond unutar BRIKS-a kako bi se podržala Afrika, ili unutar ŠOS-a kako bi se pomoglo azijskim državama. ŠOS i BRIKS mogu da stvaraju organizacije kojima bi sprečili i odgovorili, kako na prirodne katastrofe, tako i na katastrofe izazvane ljudskim faktorom. Još uvek ne postoje takve organizacije. To je prilično jednostavno izvesti. Objedinjavanje snaga i pripremanje za ovakav rad je sve što je potrebno.

Broj katastrofa, kako prirodnih tako i onih koje izazivaju ljudi, samo će rasti. Stoga, stvaranjem takvih organizacija mi ćemo biti sposobni da znatno unapredimo situaciju u svim zemljama, uključujući i u onima koje su siromašne, te da tako unapredimo živote milijardi ljudi. Postoji još pet ili šest područja, uključujući neke oblasti ekonomije, gde bi bilo moguće stvaranje paralelnih struktura. Još jednom ću to reći: nije potrebno da se raspuste UN, zbog toga što je to za sada jedina organizacija na svetu u kojoj su predstavljene sve države.

U jednom trenutku, za 20 ili 30 godina, Zapad će možda mirno odstupiti i zauzeti skromno ali značajno mesto u svetskom poretku. Ne bih isključio da bi tada moglo doći do obnove UN. Nakon svega, globalni problemi (klimatske promene, zagađenje životne sredine, nestašica hrane i pijaće vode, uništavanje šumskih ekosistema) se umnožavaju, ali za sada nedostaju istinska rešenja. Štaviše, klimatske inicijative koje predlažu zapadne države su ništa više do pokušaja da se reše problemi na štetu zemalja u razvoju. Dovoljno je reći da oni pokušavaju da prebace cenu borbe protiv klimatskih promena i umanjenja emisije ugljen-dioksida na države koje su veliki proizvođači (i koje su uglavnom zemlje u razvoju), ali ne i na države koje su veliki potrošači, „debeljuce”, od kojih se većina nalazi na Zapadu.

Vi ste rekli da „Specijalna vojna operacija” ima nekoliko implicitnih ciljeva. To nije samo rat protiv Zapada kojim bi se osigurala ruska bezbednost i zaustavilo proširenje NATO-a. Mi iznova gradimo rusko društvo i obnavljamo njegovu duhovnost, takođe, oslobađamo se prozapadnih elemenata unutar naše elite. Koliko se društvo promenilo usred trajanja SVO?
– Da. Društvo se menja izuzetno brzo. Siguran sam da Specijalna vojna operacija ima neobjavljene ciljeve, i da su ovi ciljevi već postignuti. Društvo je postalo više patriotski orijentisano, ono je više ujedinjeno nego ranije. Izdajnici su pobegli, ne zbog represije, već u skladu sa njihovom slobodnom voljom, što je izvanredno. Daleko im lepa kuća.

Takođe je došlo do promene i u mentalitetu ljudi. Oni su počeli da shvataju da su često verovali u iluzije. Mi se pomičemo od jednostrane usmerenosti prema Zapadu (vesternizma), koja je već odavno postala znak intelektualne bahatosti i zaostalosti, i konačno postajemo ono što je trebalo da budemo – mi sami.

Mi smo velika severna evroazijska multukulturna sila i civilizacija otvorena prema spoljašnjem svetu. To je ono što smo mi – ruski narod u širem smislu reči. Prirodno, nije svako spreman da ovo prihvati, i još uvek postoji izvestan otpor u društvu prema ovom konceptu. Ali mislim da ne bi trebalo da prisiljavamo ljude, pošto je ovo deo jednog dugotrajnog obrazovnog procesa.

Vrlo je važno da se oslobađamo jednostrane i besmislene ekonomske zavisnosti od Zapada. Ranije, mi smo kupovali veoma skupu zapadnu robu u zamenu za naše prirodne resurse. Sada, manje skupi azijski proizvodi zauzimaju ovu nišu. Ali ono što je još važnije jeste da se iznova razvija mašinsko inženjerstvo zahvaljujući rastu vojno-industrijskog kompleksa. Inženjeri i kvalifikovani radnici su ponovo traženi na tržištu radne snage; oni su stvarna elita zemlje.

Takođe, time što smo privukli na sebe zapadnu paljbu, mi smo se rešili kompradorske buržoazije i intelektualnog sloja koji joj služi. Pojam kompradori podrazumeva prezir – tako su portugalski kolonijalisti nazivali trgovce u Jugoistočnoj Aziji koji su im služili. Naša trgovačka klasa bila je ogromna zbog neuspešnih reformi.

Rusija se sada toga oslobađa zapadnim delovanjem, odnosno zaplenom imovine naših ljudi u inostranstvu. Odliv kapitala znatno je opao. Mislim da bi taj odliv trebalo na neko vreme u potpunosti prekinuti. To je naredni korak koji je potrebno preduzeti.