Сергеј Глазјев: Сведоци смо смене светског економског система (1)

Тренутно траје процес који је сличан ономе што се догодило током Велике депресије 30-их година прошлог века, када је дошло до промене у системима управљања

Руски економиста и политичар, члан колегијума (министар) за основне правце интеграције и макроекономију Евроазијске економске комисије, академик Руске академије наука Сергеј Глазјев говорио је у великом интервјуу за Јутјуб канал „RТ на руском“ о својој визији посткоронавирусне стварности у свету, недостацима глобалног финансијског система и предностима кинеског и индијског економског модела.

Како видите будућност руских и светских финансија после карантина?
— Сигуран сам да карантин неће дуго трајати. Кина је из њега већ изашла, а постепено излазе и европске земље. Неке земље га нису ни уводиле. Први шок, повезан са страхом од непознате опасности, полако нестаје. Владе су научиле да раде у ручном режиму, што је веома важно за редистрибуцију ресурса у областима које су потребне за јавну безбедност. У начелу су ове мере у кратком року дале добар подстицај стварању нових инструмената за управљање економским развојем, као што је директно управљање кредитима, што је за нас посебно важно. До сада су се монетарне власти држале по страни истичући да је то наводно посао владе која се бави економским проблемима, док би Централна банка само требало да обезбеђује макроекономску стабилност. Као резултат тога, није било ни стабилности, ни економског развоја.

Сада, напокон, влада и Централна банка почињу да раде заједно. Ово је веома важно, јер постаје јасно да без кредита у савременој економији није могуће решити ниједан развојни проблем. Значај здравствене заштите нагло је порастао, што је такође веома важно. Повећани су захтеви људи у погледу дисциплине.

И уопште, чини ми се да ће овај шок, који нас учи новим условима функционисања економије и друштва, дати позитиван импулс. Али под условом да карантин ускоро буде укинут. Сигуран сам да ће он бити укинут, јер смо прикупили довољно статистичких података који сугеришу да смисао карантинских мера није толико у спречавању инфекције, колико у смањењу стопе заразе. Јер ако се сви истовремено разболе, јасно је да медицински капацитети у било којој земљи, па и у Америци, где 20 одсто БДП-а одлази на здравство, неће моћи са тим да се носе. И овај проблем је решен. Стога све земље постепено почињу да напуштају карантин и самоизолацију, обнављајући оне врсте економских активности које доносе највећу друштвену корист и радећи на обнављању економије и стварању нових тачака развоја.

Питање колико ће ефикасно земље излазити из карантина је веома важно. Мислим да ће Сједињене Државе бити у најтежој ситуацији, јер су се тамо поклопиле финансијске турбуленције, паника и конвулзивни потези власти, који се повлаче без икаквог озбиљног плана, по принципу „наштампаћемо новца колико год треба“. Неповерење према Америци расте, посебно у вези с недавним изјавама да Кину треба позвати на одговорност, и алузијама председника Трампа да би сада требало Кини испоставити велики рачун.

Колико је дубока глобална економска криза данас? Шта је променио коронавирус?
— Па, генерално, за кризу кажу да је она структурална. Очигледно је да је повезана са технолошком револуцијом, а такве револуције се дешавају једном у 50 година. Заправо, све што данас потреса свет у погледу цена нафте, увођења информационих технологија и осталог – све је то било потпуно предвидиво. Важно је истаћи и да је овај пандемијски шок још више повећао потражњу за технологијом, која је већ експоненцијално расла.

Технолошка страна ове кризе је отприлике иста структурална револуција у привреди повезана са технолошким напретком каква се одиграла у 70-им и 80-им годинама прошлог века. Такве револуције су аналогне промени Кондратијевљевих таласа (Кондратијевљеви таласи су дугорочни, полувековни привредни циклуси названи по руском економисти Николају Кондратијеву; прим. НС) и увек их прате дуге депресије јер је потребно да прође пет до десет година док се капитал не ослободи застарелих технологија, а за то време се концентрише у финансијском сектору, формирајући финансијске балоне.

Све ово са становишта реалног сектора изгледа као турбуленција, као депресија, попут неке финансијализације економије, јер се у овом периоду одиграва много више обрта у финансијском сектору него у реалном. Али на крају финансијски мехури пуцају а преостали капитал прелази у технолошке путање новог типа и започиње Кондратијевљев растући талас. Овај процес траје већ око 15 година и у овом прелазном року у принципу видимо да се нова технологија, која чини основу нове технолошке структуре, брзо развија. То су биоинжењеријске технологије, које су сада у великој потражњи у вези са покушајима производње нових вакцина; то су, наравно, информационе и комуникационе технологије, на које данас сви убрзано прелазимо; то су нанотехнологије, које нам омогућавају да дизајнирамо све ове минијатурне и високопродуктивне електронске биоинжењеријске ствари; то су адитивне технологије које нам омогућавају да без човековог учешћа направимо велики број производа; и наравно дигиталне технологије о којима данас сви говоре. И ту је мање-више све јасно.

Али још један процес, који код многих изазива велику забринутост, па чак и апокалиптична предвиђања, повезан је са очекивањем да ће нас уобичајене економске институције, на које смо навикли да се ослањамо, извести из кризе у посткризну будућност, како тврде стручњаци који верују у тржишни фундаментализам. У недостатку јасних објашњења чак су и смислили назив: „Нова стварност“. То је процес који је, ако узмемо историјску аналогију, сличан ономе што се догодило током Велике депресије, када је дошло до промене у системима управљања. А систем управљања који је покренуо економију у 19. веку био је заснован на приватним породичним капиталистичким предузећима и одликовао се безобзирном експлоатацијом радне снагe. На томе је почивала економија европских колонијалних империја. Оне су благостање својих грађана који су се бавили приватним бизнисом увећавале путем неравноправне прерасподеле националног дохотка из колонија у корист метропола.

Овај колонијални светски поредак почео је да пуца по свим шавовима још за време Првог светског рата, после којег су се готово све колонијалне империје срушиле, осим Велике Британије. Она се одржала још 10 година, јер су Британци веровали да су Први светски рат окончали у свом интересу и да су остварили светску доминацију. Међутим дошла је криза, Велика депресија, и Британска империја је покушала да се огради од остатка света, посебно од Сједињених Држава, али су на крају ти покушаји да се одржи глобална доминација резултовали мирењем са фашизмом и кошмаром Другог светског рата, након чега се свет драматично променио. Оно што се сада историјски догађа налик је времену 30-их и 40-их година – стари светски поредак више не функционише, институције које су обезбеђивале економски раст су издахнуле, почиње формирање нове светске економске структуре, то јест новог система институција који ће обезбедити даљи друштвено-економски развој.

У прошлом веку, овај процес је имао катастрофални карактер. У два светска рата погинуло је више од сто милиона људи, дошло је до огромних разарања. Као резултат ових ратова, свет је био другачије организован, формирана су два глобална система: совјетски са вертикално интегрисаним министарствима – производним удружењима у којима су радиле стотине хиљада људи, покривајући трећину света. И амерички – са транснационалним корпорацијама, које су биле исти дивови као и совјетска министарства, и такође су организовале обнову економије у преостале две трећине света.

Оба система су имала недостатке, али имала су и предности које су омогућиле организовање рада стотина хиљада људи у дугим производним ланцима огромног броја роба, укључујући и широк спектар робе широке потрошње, па је тако настао појам „потрошачког друштва“. Затим се појавио и концепт „социјалне државе“, као глобални феномен у различитим облицима. Широм света средњошколско образовање је постало стандард, а права радника су заштићена. Уопште, обликован је модел света који знамо. Пре катаклизме Другог светског рата свет је био потпуно другачији.

Сада пролазимо кроз исту такву трансформацију: стари модел не функционише, економски систем који је функционисање светске економије након рата дефинисао као два политичка система, од 1991. године претворио се у један политички систем – изгледало је тако. А у тренду либералне глобализације, који је прогутао цео свет, претпостављало се да је за сва времена створен универзални модел, где међународни капитал одређује економски развој не само корпорација, већ и држава. Догма је била отварање граница за кретање међународног капитала, па је и код нас, на пример, постао доминатнан став да ће страни инвеститори доћи и све организовати, изградити нове погоне и спровести модернизацију. То је био веома наиван поглед на свет, јер присталице ове идеологије нису схватале да је међународни капитал у овом систему углавном амерички и европски капитал.

Најважнији елемент, могло би се рећи чак и мотор ове старе, одлазеће глобалне економске структуре, била је способност издавања глобалног новца, што данас у огромним размерама чине америчке Федералне резерве, Европска централна банка и Банка Јапана. Цела ова машина вртела се на таквој трансмисији. Сада, у ситуацији када се догодио још један колапс, увиђамо да је западни финансијски систем заправо у турбулентном стању од почетка 2000-их година. Сваких 80 година долази до финансијског колапса и сваки од њих је јачи од претходног.

Да ли је руска влада требало да усвоји пакет антикризних мера пре коронавируса?
— Имамо све потребне алате. Због чињенице да су на иницијативу нашег председника донети закон о стратешком планирању, закон о индустријској политици и уведени посебни инвестициони уговори – покренути су механизми рефинансирања комерцијалних банака за конкретне циљеве. Засад су формулисана само два циља – мала и средња предузећа и финансирање пројеката уз гаранције владе.

Али да би ови разноврсни алати функционисали, важно је да их ујединимо у заједнички систем фокусиран на раст производње и инвестиција, те да на тај начин створимо неку врсту индикативног планирања у којем би држава и пословна заједница плански развијале економију у правцима који обећавају развој нових технологија. За то би монетарне власти створиле дугорочне кредите, који би помоћу посебних инструмената рефинансирања ишли у специјалне инвестиционе уговоре. Овде реч „специјалне“ значи да је све усмерено: циљани уговори, за које би пословни сектор одговорао у смислу раста производње и развоја нових технологија, а држава би била одговорна у погледу стварања стабилности макроекономских услова, пореског система, доступности кредита, односно стварања услова неопходних за повећање производње.

Да ли су старе методе супротстављања паду глобалне економије ефикасне?
— Систем управљања, који је омогућавао економски раст у другој половини 20. века, функционисао је на следећи начин: Федералне резерве и друге централне банке емитовале су новац који је имао глобалну солвентност. Тај новац су првенствено користиле владе, али је истовремено тим новцем формиран механизам рефинансирања за велике транснационалне корпорације. Корпорације повезане са центром емисије одувек су имале могућност неограниченог кредитирања. Па, рецимо, пре увођења евра, све националне банке европских земаља издавале су новац за потребе корпорација. Односно штампале су своју националну валуту, узимајући менице корпорација као залог. Емисија новца ишла је директно на финансирање корпоративног сектора, који је путем комерцијалних банака могао да добије било који износ новца уз одговарајући залог. А ова монетарна експанзија претварала се у производњу, односно новац је материјализован у производњи добара и услуга.

Након кризе 2008, овај механизам је почео да прави озбиљне пропусте. Прво, постало је јасно да већина великих комерцијалних банака у ствари представља финансијске балоне, односно дивовске финансијске пирамиде деривата, које су већ уочи 2008. достигле квадрилион долара. Радило се о ничим обезбеђеној финансијској шпекулацији која је подстакнута емисијом новца. Другим речима, емитовало се све више новца, али је тај новац ишао првенствено на надувавање финансијских балона. Према нашим проценама, отприлике сваки пети долар који је штампан од 2008. године отишао је у реални сектор. Већина је отишла у надувавање финансијских балона. Отприлике иста ствар догодила се у Европи. Сви знају приче о Грчкој, Италији, Шпанији. Све су то локални балони дугова, који су потхрањивани емисијом новца, јер је Европска централна банка на крају откупила све обавезе проблематичних влада.

Дакле, први шок који је овај систем доживео је онај из 2008. године, на шта је реаговао оштрим повећањем монетарне емисије у корист банака. Статистички подаци америчког Конгреса – не знам колико су поуздани – показују да је тада око 16 трилиона долара бачено у подршку 20 системски важних банака, које уопште журиле да тај новац уложе у реални сектор. Оне су пре свега реструктурирале своје дугове, рефинансирале их и затвориле рупе. Тада се ситуација стабилизовала на 10 година, они су тај новац вратили, а сада се све понавља, и нема сумње да колапс финансијских балона, који се опет догађа на америчком тржишту, неће бити компензован на другачији начин кад је у питању производни сектор. Једина промена коју видимо у односу на 2008. је драстично смањење потражње.

Ко и даље надувава финансијске балоне?
— У почетку су се балони распрснули, потом су се поново надували, а данас је обим деривата на финансијском тржишту приближно исти као и пре. Након пропасти овог финансијског тржишта, изгубљено је око 15 трилиона долара актива – то су огромни губици за људе који су ту држали своју уштеђевину.

Долази до редистрибуције – када се балон поново надува, то не значи да новац добијају они који су га изгубили. Никако. Они који су изгубили, изгубили су заувек. Балон се надувава у корист оних који су ближи центру емисије новца. Ово је веома корумпиран шпекулативни систем, који није усмерен на раст производње, нити на побољшање благостања грађана, већ на богаћење финансијске олигархије. Они финансијски олигархијски кланови који се налазе поред ФЕД-а, и који заправо управљају ФЕД-ом као акционарским друштвом, увек су први примаоци емисије новца у таквим кризним ситуацијама. У нормалним ситуацијама држава је главни прималац новчане емисије, али током кризе инјекције новца не иду искључиво кроз државне канале. Инфузије иду онима који су ближи штампарији. Грубо говорећи, финансијска олигархија штампа новац за себе.

Остали који немају новца, губе своје активе, не могу да их подрже новим кредитима, банкротирају и њихова имовина иде онима који имају новац. Свака финансијска криза је редистрибуција богатства на апсолутно гигантском нивоу, али поента ових манипулација финансијским системом није у финансирању инвестиција или проширењу производње, већ у редистрибуцији богатства у корист оних који су ближи центру финансијске емисије. Овај амерички систем је сада практично превазиђен. Више не обезбеђује економски раст који је постојао почетком овог века или у другој половини прошлог века. Отприлике већ 20-25 година реални приходи становништва САД не расту, односно систем са становишта реалне економије ради „у празно“, доносећи профит онима који су приватизовали штампарију новца.

У Кини видимо формирање фундаментално другачијег система који комбинује тржишне механизме и стратешко планирање, при чему држава у потпуности контролише кретање новца. Емисију новца не одређује финансијска олигархија, већ државна банка. Али балона има свуда, нема савршеног система. Међутим, морам рећи да је кинески систем управљања економским развојем данас за ред величине ефикаснији од америчког. Ефикаснији је и од оног који је био у Совјетском Савезу. Изгледа да узима у обзир ове врсте недостатака, и оне који су били карактеристични за совјетску директивну економију, и ове карактеристичне за олигархијску западну економију. Кад кажемо узима у обзир мислимо на то да користи тржишне механизме у сврху повећања инвестиција, за раст производње у интересу побољшања благостања људи.

Другим речима, кинески систем управљања регулише тржишне односе на такав начин да пословање функционише у интересу повећања благостања друштва. То се врши кроз веома сложен систем регулисања привредне активности, где држава, пре свега, одржава стратешко планирање и сугерише пословној заједници у којим областима може да добије подршку. Осим тога, држава у потпуности контролише кружење новца, новчане токове. Све банке су у државном власништву и све раде на повећању инвестиција. Генерално, цео систем управљања задужен је за раст инвестиција. Ефикасност сваког функционера у кинеском систему – било у корпоративном сектору, општинској администрацији или централној влади – мери се према томе колико је повећао улагања. Стога стопа акумулације у Кини достиже 45 одсто бруто производа. То не постоји нигде више на свету. У Америци је 20 пута мања.

Врло важно је истаћи да се комплетна емисија новца која се у Кини спроводи кроз државни банкарски систем фокусира на финансирање инвестиција, а не на финансијске балоне. Они се повремено појављују, али појављују се на основу раста одређене материјалне имовине или актива. На пример, балони на тржишту некретнина се појаве када се изгради више него што људи могу да купе. Иза овог балона не стоје деривати, као што је то случај у Америци, који уопште нису обезбеђени, не стоје изведене хартије од вредности, већ реална имовина за којом нема довољно потражње. Искуство показује да након што се ови балони уруше и вредност те имовине падне, они се укључују у економски промет. „Градови духова“, разглашени у познатој књизи америчког новинара, данас су насељени.

Ефикасност кинеског система је врло јасно видљива по стопи монетизације. У Кини је данас ниво монетизације привреде већи него у Америци скоро 1,5 пута. Тамо је новчана маса 200 одсто БДП-а. Сва ова огромна новчана маса одржава се у контурама реалног сектора, не улази у финансијске балоне деривата. Систем регулише новчане токове на начин да су они усмерени у финансирање репродукције економије, у реални сектор.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ

 

Превео Владимир Кршљанин/Нови Стандард

 

Извор Реальное время