Последњи удар бича новог тоталитаризма: Све који нису „на линији“ – распети и поништити

Реч је о све популарнијој пракси повлачења подршке јавним личностима, али и компанијама након неког њиховог негативног потеза којем се нешто приговара или се сматра увредљивим. И не само о повлачењу подршке, већ и о излагању јавном распећу до потпуног уништења угледа.

Удар новог тоталитаризма – културно поништавање

Талас културе отказивања прво је запљуснуо универзитете у Сједињеним Државама, где доминирају професори лево-либералне оријентације. Они и студентски активисти започели су га отвореним кампањама цензуре и отказивања, свега и свакога чији се поглед на свет разликовао, а мишљења других етикетирана су као сексистичка, расистичка, увредљива.

Култура отказивања затим се преселила у Холивуд, један од познатијих је случај Вудија Алена чији је издавач одбио да изда већ договорену аутобиографију славног редитеља, због оптужби да је злостављао усвојену ћерку, а које су на суду одбачене још 1992. године.

Коначно, феномен се преселио у медије, прошле године уредници Тајмса цензорски су попустили пред гневном руљом са интернета, брисањем делова текста свог колумнисте Брета Стивенса. Због ауторског текста републиканског сенатора Тома Котона из конзервативног Арканзаса, оставке су поднели Џејмс Бенет и Бари Вајс, која је проглашена фашистом и расистом…

С феноменом културног поништавања ширу јавност у Србији упознао је редитељ Емир Кустурица, који му је посветио говор на свечаности поводом Дана државности Србије. Он је подсетио на случај енглеског професора Вила Ноланда који је изгубио посао на универзитету пошто је на предавању афирмисао патријахалне вредности.

Модерни облик репресије

Професор Филолошког факултета Мило Ломпар каже да је такозвана култура нове цензуре заправо нови облик репресије који вуче корене од пада Берлинског зида, јер је тада настало друштво које се легитимисало као друштво краја историје и готових решења. А онда се показало да има и своје унутрашње противуречности.

„То је друштво ношено идеологијом дубоког насиља и нетолеранције, која се представља управо кроз идеологију мира и толеранције. У том парадоксу крије се унутрашња противуречност која битно одређује западна, а посебно америчко друштво. У старту некога оптужите да је расиста, патријахалиста, хомофоб, а том оптужбом унапред себе постављате на место некога ко то није. Оптужујући некога, привилегујете позицију исправности“, објашњава Ломпар и додаје да је овај принцип директно везан са падом хуманистичке науке у последњој деценији 20. века.

Комунизам је био толерантнији

Он додаје да иза овог принципа стоје такозвани леви либерали, редизајнирана идеологија која има снажне комунистичке, идеолошке рецидиве. Додаје да је комунизам имао грубе методе репресије, па је нама на овим просторима лако да препознамо културу поништавања, али да је суштински био толерантнији према неидеолошки осетљивим подручјима.

„Тоталитаризам је све видљивији и биће све грубљи, а програмиран је тако да је критичност увек усмерена према традиционалним вредностима. Ако критикујете породицу, хришћанство, патријахализам, све оно што је наслеђе, имате широко поље критике. Обрнуто, актуелне форме, као што су феминизам, одређени облици уређења друштва, није дозвољено да буду критиковани. Прво ћете се суочити са интелектуалном одмаздом, једноставно ће престати да вас помињу као интелектуално битну чињеницу, после тога са академском одмаздом, довешће у питање ваш статус, а у најкритичнијим садржајима бићете суочени и са одмаздом која може имати кривично – правни карактер“.

Поништавање људи и идеја на интернету као средство за обрачун са непожељнима, посебно политичким неистомишљеницима, повукло је за собом и друге реакције. Посебно механизам којим се спроводи хајка на одређену личност.

Хајка на дигиталним медијима

Ломпар примећује да се унутар дигиталних медија тачно зна који су медији првога реда у тој функцији, који причу „развејавају“, увек су у близини осетљиве теме. Наш саговорник каже да се на тај начин заправо реализује један политички начин деловања, по принципу, жртву може да вређа свако, а она не сме никога.

„Не треба заборавити да просташтво, које је у нашој средини грандиозно, није неконтролисано, бујица простаклука увек иде на исту адресу, то је црква, њени великодостојници, конзервативни интелектуалци, установе дугог трајања, они се могу псовати бесомучно, можете их вређати најгорим речником који постоји, а у исто време не можете вређати никога, чак ни критиковати, ако долази са друге стране спектра“.

Трампов пример за остале

Када је реч о појединачним побунама против оваквог система, оне, према Ломпаровом мишљењу у овом тренутку не могу да постану показатељ неког кретања. Као најбољи доказ да је ствари немогуће променити наводи пример Доналда Трампа.

„То је била очигледна настава о томе шта појединац може. Он је председник САД, држи конференцију за штампу три дана после избора, а у трећем минуту га искључују са осам националних фреквенција. Дакле, они шаљу поруку да он заправо не може ништа. А то је човек који има нуклеарни кофер. Дакле, просто проглашавају да то није тако, власт је негде другде. Шта може један професор универзитета у Енглеској или Америци да промени, када се суочи са апсолутном нормом коју његове колеге спроводе“, каже Ломпар.

Он сматра да културу поништавања апсолутно треба читати као назнаку тоталитаризма, јер је део потребе, не само да се потисне, већ да се уништи све што није једнако са владајућом идеологијом.

„Мислим да је то врло снажно и да је израз дубоке кризе вредности која је почела да угрожава саму цивилизацију, ако је није већ неповратно гурнула на путању пропасти. На делу је стара комунистичка максима која се појављује у новом руху, са истим дејством које гласи, нема слободе за непријатеље слободе“, закључује Ломпар.