Самоћом до нестанка: Подмукла агенда за контролу народа

Популаризација самотњака и друштвено неприлагођеног понашања уз инсистирање да су интровертни људи интелигентнији од „празноглавих“ и гласних екстроверата није више западно помодарство, већ узима маха и код нас. Инсистирање на друштвеној дистанци, уз дигитализацију и аутоматизацију стварности води путем нестанка човека и свега што је људско.

Филмови и серија које стижу са Запада већ увелико пропагирају туњавог и повученог протагонисту са натпросечном интелигенцијом, вансеријским компјутерским вештинама и карактерним особинама које у сваком погледу надилазе типично мишићавог спортисту, великих бицепса и малих когнитивних способности. Девојка са наочарима која добро игра видео игре или седи у ћошку ћутке читајући своју књигу боља је пријатељица, ученица и човек од згодне чирлидерсице која воли журке и дружење са вршњацима.

Инфлуенсери све чешће пропагирају „чување свог мира“ зарад чувања свог менталног здравља. То може подразумевати дугачак низ ствари, међу којима су неодговарање не поруке, нејављање на телефон, одбијање провођења времена са пријатељима и породицом, повлачење у свој „сигурни простор“ у којем „нису дужни“ ни са ким да интерагују.

„Нек ме нико не дира и нек ми се нико не обраћа док не попијем своју прву јутарњу кафу“ постала је мантра по којој се многи руководе, па чак и хвале, мислећи да тиме истичу своју „посебност“. Осорност и отворено непријатељство према људима око себе, постао је нови тренд.

Врли нови свет

Аутор и некадашњи уредник научно-филозофске емисије „Гозба“ на Радио Београду 2 Александар Лукић објашњава за Спутњик да су све то производи новог дигиталног доба и четврте индустријске револуције, као и свега шта она подразумева. Када је реч о друштвености и недруштвености, управо се недавно, кроз пројекат пандемије, видело колико се форсирало и наметало социјално дистанцирање.

Управо се у времену короне могао на делу видети, али и осетити, експеримент који је за циљ имао испитивање и опипавање терена, а чији резултати су показали како би се људи понашали уколико би им неко наметнуо друштвено удаљавање, каже филозоф др Лукић. Цео свет је могао тада да види како би изгледала будућност у којој бисмо сви постали усамљеници, претворени у неку врсту полудигиталног бића које са другима комуницира преко дигиталних платформи и друштвених мрежа, без директног физичког контакта.

Таква врста експеримента важна је онима који се налазе у отуђеним центрима моћи, у циљу стварања света индивидуализованих, џендеризованих појединаца. То би уједно значило и стварање једне нове светске владе која би руководила свим тим појединцима који неће имати више директне везе ни са ким. Све то личи на пројекат једног новог света, а чини ми се да је разлог томе успостављање контроле над људима, рекао је Лукић за Спутњик.

Он објашњава да већ постоје књиге написане на ову тему, где се доба у којем живимо означава као постдемократија, посткапитализам или неофеудализам. У феудализму није било слободе кретања и већина људи није имала право да напушта место на којем је живела и радила, а данас се појављују идеје о паметним петнаестоминутним градовима где човек може да се креће само до онде докле за 15 минута може да се стигне пешке.

Постоје разне такве идеје које се с времена на време појављују, а њих у исто време прати и депопулација. Види се да се све оно шта претпоставља тај пројекат смањења становништва уклапа и у модел социјалног дистанцирања, џендеризације, ратова и многих других ствари. Видимо да актуелни наратив води ка индивидуализацији, ка отуђивању и онда је логично да се из тих центара моћи као добре промовишу управо оне ствари које су све само не то.

Лукић упозорава да то пропагирано усамљивање и изостанак друштвености води ка депресији и другим патолошким поремећајима. Он управо у томе види разлог што у савременом добу има толико људи који пате од депресије и што посла за психотерапеуте има више него икад.

Шта нам је у природи?

Лукић истиче да је још немачки филозоф Имануел Кант говорио о „недруштвеној друштвености“, односно дуалности људске природе. Те дуализми о којима је он писао Лукић сматра кључним за схватање овог проблема и одређивању даљег човековог деловања.

Човек је двоструко биће, биће двоструке природе. Није ни самотњак ни друштвењак, већ му је потребан спој једног и другог. Ако једно изостане науштрб другога, онда се појављују различити проблеми.

Ми смо, дакле, на неки начин наклоњени „подруштвљавању“ односно дружењу, јер се човек у друштву осећа више човеком, док је са друге стране у њему присутна и веома изразита склоност ка усамљивању и некој врсти изолације. Због постојања те склоности, каже наш саговорник, постоје монаси, горштаци и други који бирају да свој живот проведу у осами. Ипак, већина људи у себи гаји потребу и за једним и за другим.

Човек треба да буде самосталан, али не и усамљен. Усамљеност никад није добра, осим ако је, као у одређеним ретким случајевима, човек сам не изабере.

Да би се спречио суноврат у провалију индивидуализације, свеопште дигитализације и аутоматизације, човек се мора борити против свих оних изопачених принципа који нам се намећу као добри, а који нам одузимају директан додир са природом и другим људима.

Ако се настави у овом правцу, човек ће постати беспотребно биће, а постојаће само машине. Треба се борити против тога и промовисати човека као биће које треба да се дружи, које треба да буде у контакту са природом.

Дигитализација треба постојати у човековом животу као и сваки други алат који је измислио како би себи на практичан начин олакшао многе послове, али не смемо дозволити да нам се алат претвори у господара, док ми њему служимо као оруђе, закључује Лукић.