САМО ХРИСТОС МОЖЕ СПАСИТИ УКРАЈИНУ

Дијана Панченко и Павел Шелин

Зашто је почео рат и шта чека Украјину, Русију, ЕУ, САД и све нас? Постоји ли алтернатива рату? Које ће бити спољашње и унутрашње фазе изласка из замке мржње и услови за опрост? Изводи из разговора са Дијаном Панченко.

Може ли се у Украјини појавити спаситељ?

Као човек – не, по мом мишљењу, то је јасно. Чини ми се да је спас Украјине само повратак коренима, баш у ту Лавру. Само Христос може спасити Украјину. То јест, повратак у колевку православне вере. Како је Владимир покрстио ову земљу? Тамо је постојала врло јасна формула: „Благословен Господ, Исус Христос, који створи нове људе, земљу руску, и просветли је Крштењем Својим.“

И земља ће или бити таква, или вас неће бити на њој – она вас сама на тој земљи руској неће толерисати. Дакле, само повратак коренима, а не некакав фирер, „месија“, још један атаман. У наредних годину дана појавиће се четрдесет „спаситеља“, гарантујем вам – свако село и крај имаће свога, то ће се ускоро десити.               А на архетипском нивоу, истичем још једну контрадикцију. Украјина је једна од материјално најобилнијих, материјално осигураних земаља, и то не кажем због митских ретких метала, него историјски – због нормалне земље у буквалном смислу – чернозема. И она ствара одређени материјални вишак богатства. То је карактеристично за Украјинце у било којој империји – па и пољској. Тада се Украјинци отварају, напредују, живе материјално веома безбедно и у просеку богатије од становника других делова државе у којој дуже бораве.

Али онда долази тренутак искушења – Украјинци пожеле да сами господују: Пам’ятай чужинець, тут господарь українець!

Само што се на крају, сваки пут, од 17. века, испоставља да кад год пожелиш да сам господујеш, на крају изгубиш сопствени дом. Дуго историјско искуство показује ову чудну законитост, о којој би вредело размислити. Не по принципу „За ово су нам сви криви“ – већ озбиљно: „Зашто нам се то сваки пут дешава?“ Мислим да би то било веома озбиљно питање.

Тридесет година су нам говорили да морамо да уђемо у НАТО јер ће Русија напасти. НАТО се приближио, Русија је напала јер је Украјина заправо постала земља–оруђе. Украјина је практично већ изгубила, у НАТО је нису примили и, штавише, узели су јој све. Сад Украјинци мрзе истовремено и Русију и САД. Шта је потребно да Украјинци схвате: зашто се то догодило и шта треба учинити?

Најпре, важно је разумети ирационалност која стоји иза овога. Можда се нећете сложити, али Русија већ 20 година доследно говори да су то за њу гранична питања, због чега је спремна да поднесе највеће жртве. Можда изгледа глупо, али важно је да за Русију то не изгледа глупо и од тога треба поћи. С друге стране, постојала је класична разлика између два цивилизацијска предлога која су имала религијску основу. Шта се крило иза слика НАТО-а и ЕУ?

Наравно, не никакав рат са Русијом. Постојао је стари, врло украјински, врло древни архетип уније. Шта се крије иза овог архетипа? Продај крст и гаће да би добио пропусниицу у рај. Док је руски цивилизацијски предлог увек био другачији (осим чудних деведесетих и двехиљадитих), то се мора признати. Русија никад није нудила такав цивилизацијски предлог какав је нудила ЕУ. Руска култура, руска цивилизација, рекла је свим народима, укључујући и украјински: Хајде да градимо заједно. Ми нисмо рај, придруживање нама неће вас одвести у рај, али заједно, као једнаки, ми ћемо га градити.

А западни предлог је увек био: „Ово што имамо овде је рај – башта господина Бореља. Продајте своје најважније и добићете пропусницу у рај.“

Као резултат – душа је продата, а приступ рају врло ограничен. Све је испало веома иронично, жеља се остварила – огромном броју Украјинаца испуњена је жеља да уђу у ЕУ и НАТО. Само што држава Украјина ту није стигла, али то је, како кажу, нијанса. Огроман број Украјинаца је завршио у ЕУ лично, у оквиру своје индивидуалне судбине. Тачно тако као што су се у 17. веку поједини украјински племићи, прихватањем католичанства или приступањем унијатској вери, изједначавали са пољским племством. Ова логика је управо контрадикторност коју треба разумети, али ту постоји једноставан историјски закључак: да у тај рај нећеш доспети са овом земљом. Можеш доспети ти лично, али ће земља остати онима који су спремни да не продају крст.

И сад идемо на главно питање: Шта ће се догодити? Моја прогноза је негативна. Док не дође до потпуног судара са стварношћу, оно што ја називам Руином; док не буде шока и бола, Украјина нема никакве шансе. Затим, постепено, после Руине, почеће нека врста менталне активности. И ту ће много зависити од тога како ће се Русија понашати културно и информативно.

Али што је најважније, сигуран сам да је једина права комуникација преко које може доћи до рестаурације и преиспитивања – излазак из замке мржње. Јер апсолутно нема смисла да Украјинци почну да мрзе и све друге уместо Руса, то није решење проблема – мржњи се може супротставити само љубављу.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)