САД ИЗМЕЂУ ПРАВЕ И ЛАЖНЕ МОЋИ: Сила која одавно не добија ратове
Фото: Википедија
САД још од Заливског рата 1991. године нису успјешно окончале ни један војни сукоб, а економска хегемонија полако им „цури из руку“ према Кини, Русији, Индији – наводе аналитички портали.
Америчка хегемонија све више копни, „војна чизма“ не успијева да добије више паралелних ратова, нити се политички и економски исходи сукоба у земљама у којима су САД војно интервенисале одвија према плановима Вашингтона.
Упркос директним војним интревенцијама, Америка није успјела да наметне своје рјешење за Авганистан, Ирак, Либију, Сирију, Украјину… У свим тим земљама политика САД је промашила циљ.
У великој мјери, капитал и инвестиције из Америке су помјерени у други план уздизањем источних дивова: Кине и Русије, али и других сила, попут Индије.
САД још увијек имају економску моћ у толикој мјери да могу да финансирају оружане снаге које су далеко испред свих осталих по снази.
Али, та снага оружја даје Американцима илузију униполарног свијета, који се, у реалности, руши.
Посљедња илузија о некадашњој моћи САД чува се у холивудским филмовима и интернет монополу на серије, музику и забаву, у којима се америчка моћ и даље велича.
Највећи проблем Вашингтона је тај што жели да наметне и одржава униполарни свијет кроз преферирање војне машинерије умјесто дипломатије.
Многи аналитичари сматрају да је једини алат који је Америци преостао војна сила јер су сви остали кључни елементи попут политичке идеологије, економије, трговине и технологије потрошени или занемарени.
Америчка администрација одавно не пита никога за савјет или дозволу, већ се понаша према једноставној формули – што ми падне на памет то и чиним.
Управо та формула има озбиљне посљедице по САД јер полако губе савезништва и пријатељства у свијету. Неки од најзначајнијих примјера су Њемачка, односно ЕУ, Турска, Саудијска Арабија, па чак и Јапан.
Због тога, САД улазе у нове конфликте и /полу/ратне игре у настојању да раздвоје своје највеће ривале – Русију и Кину.
Војни савез те двије велесиле права је ноћна мора за САД, као и било какав јачи дугорочни модел њиховог економског удруживања.
Истовремено, САД врше притисак на Русију инсистирајући на економским санкцијама, које приличан број земаља ЕУ не жели и због њих има озбиљну економску штету.
За то вријеме, западне санкције и руске контрасанкције не изазивају било какву штету на односе САД и саме Русије. Напротив, у неким сегментима сарадња те двије земље је чак и јача.
Сирија је посљедњи ударац америчкој војној и политичкој доминацији. У САД многи аналитичари и дипломате у медијима нападају Барака Обаму оптужујући га да је изгубио игру са Путиновом Русијом.
Али, ни ратови и интервенције које је спроводио Џорџ Буш, па и Бил Клинтон, нису завршавали дугорочним успјесима, а економска моћ одавно је „начета“.
Отуда је прекид ватре у Сирији „према руским правилима“, како то наглашавају критичари Барака Обаме, изазвао праву политичку и војну узбуну у САД, а Пентагон и Конгерс очекују да ће нови предсједник поново вратити Америку на врх одлучивања.
Главни фаворит Пентагона и других великих лобиста је Хилари Клинтон, али је велико питање шта она може учинити данас јер је вријеме у коме је владао њен супруг, када су се Руси и Кинези бавили својим проблемима – одавно прошло.
