С лица мјеста – Михаило Меденица: Авдејевка, северно предграђе Доњецка

С лица мјеста: Михаило Меденица

Авдејевка, северно предграђе Доњецка. Ливаде без краја и почетка, предивна питомина на којој годинама рађа само – смрт.
Заиста, увек се на најлепшим местима највише гине, као да је Господ уредио да барем смрт буде…
Не, не могу рећи лепа, мрзео бих себе да то превалим преко усана, али…ако је Божија воља нека се очи нагледају овог мира у немиру…
– Назад, назад, назад! Брзо назад…- Владимир ме најпре дозива, а потом у кораку, у скоку, хвата за рукав и одвлачи даље од чистине.
– Снајпери, брате! Ту си им лака мета, не иди нигде даље од грудобрана, молим те! Не, не молим те- наређујем ти! Имаш ли уопште представу колико си близу украјинских положаја…- није се љутнуо добри мој Абхаз, нема трунке љутње, мржње, једа…у њему, тек братска брига за мене, за сваког од бораца, за све нас у овом скровишту испод једног од срушених мостова над некадашњим путем ка…
Где год да је некада водио сад иде тек од немила до недрага…
Под мостом од гомиле балвана, гума, џакова с песком, свега што се нашло при руци- направљено скровиште, односно, положај.
Један од четири која држе борци легендарне „Пјатнашке“, легендарне јединице јунака махом из Абхазије и Осетије, мада је и доста Руса у њој.
„Пјетнашка“, илити, Петнаесторка, толико их је још 2014. дошло из Абхазије да се бори уз браћу и за браћу, од прве петнаесторке остало је…
Остао је Абхаз, ондашњи и садашњи командант. Бескрајно драго биће, младић, десет година млађи од мене а већ осам година рата, крви, суза за сабраћом, онолико сахрана на које је морао отићи да изда последњу команду: „Почивајте у миру, браћо, и чекајте нас…“

Давни су сати када смо из базе „Пјатнашке“, негде у Доњецку (знам где је, али наравно да не могу и нећу написати) пошли пут Синоватје, најистуреније линије фронта. Тренутно можда и најопасније тачке на шару земаљском јер украјински фашисти се налазе на мање од 400 метара одатле.
Тек једна земљана стаза кроз шибље и ретко, младо дрвеће што их је полен рата запатио, с краја стазе брежуљак, неки од бивших путева од некуд ка нечему и одмах иза…
– Хоћеш на прву линију? Па, ту си! Мета си као свако од нас, а у саме ровове не можеш! Не зато што ти ја не дам, већ зато што имаш чему да се вратиш, схваташ ли! Рекао си да имаш две ћерке, мисли на њих, врати им се, човече, не лудуј…- признајем, глупо и несмотрено излазим из заклона, но то је ваљда некако јаче од човек..?
Сувише леп крајолик и сувише леп дан за умирање. Једноставно, не изгледа као један од оних судњих дана, мада како уопште изгледају..?
Седосмо Кан и ја на неки камен, нешто налик камену заправо, да запалимо по цигарету. Ништа у оваквим тренуцима и на оваквим местима не говори речитије од цигарете. Говори све језике света…
Нешто ми говори, не разумем ни реч, на абхазком, но схватам га све- показује ми фотографије деце на телефону, дуго застаје на њима, ћути, повлачи дим за димом и гледа…
Ко зна од кад их није видео, ко зна када ће?
И то је место на којем смо лака мета, но ваљда звери неће на двојицу ћутљивих у облаку дуванског дима загледаних ни у шта…
Не осећам се да сам дошао, но да сам баш овде одрастао, да су ово ливаде мојег села више Мораче, да ће сад однекуд из шуме довајивити говеда с испаше и баба за њима, да ће мајка позвати на ручак…
Бије артиљерија колико може. Туку чувени „панцири“ негде с наше десне стране колико видим ракете, запуца се па стане…
Као да тих и миран дан замоли за мало мира. Као да небо вапи да застану док превије ране…
„Пјатнашка“ је интернационална јединица мада нема у њој странаца јер године рана су за њима, један другоме су све, могу ли то бити странци..?
Сосјед је Татарин, на око строг, но сви су они само на око такви, углавном док не чују да смо из Србије, а онда…
А, онда нема тога који нам није пришао да се поздравимо. За поздравом загрљај! Дуг и снажан загрљај. Мало мира у немиру…

– С првим данима украјинских зверстава над руском браћом сам дошао, јер зло учињено мом брату је зло учињено мени…- вели Сосјед (није му то име већ такозвана позивнаја, ратни надимак, кодно име).
Нема битака у којима није учествовао, нема лепоте ових пространстава на којима није „погинуо“ носећи мртву браћу на леђима из ровова, делове мртве браће у рукама, глас о мртвој браћи чија су тела остала негде…
Четворо деце га чека да се врати. Кад? Када све прође, када деци Донбаса буде као и његовој, заклео се, не пре тога.
– Ћеркица ми се родила истог дана када ми је погинуо један од најбољих пријатеља! Радовао сам се, плакао, радовао се, плакао… Певао сам и вриштао од бола…- на трен се све срушило у горостасу. Нестало је осмеха, а то јесте оно што човек примети на њима, пре оружја, пре униформе, пре било чега другога.
Данима већ срећем само осмехе. Очи пуне бистрине. Лица – иконе.
Не претерујем ни слова, ничега лошег у овим људима нема, никаквог гнева, ни мрве мржње, измирени су са собом и Господом, не грабе дане ко да их могу сабрати више него што им је писано већ сваки живе као да је живот цео…
Смена је одавно отишла пут ровова. Без икаквог страха, као да одлазе некуд на мобу…
– Живим за дан када ћу оставити пушку, но не жалим ни за треном, ни за даном ових осам година, јер ово је сад моја породица, код куће сам! Кад браћа буду могла да се врати својим домовима с осмехом, с миром, и ја ћу свом…- шта рећи на Сосједове речи?! Тумачити их? Покушавати да их схавтиш?
Ништа од тога! Бесмислено је у смислу тражити дубљи смисао, суштина је суштина, она тумачи нас а не ми њу.
Моба! Да, ово јесте моба- браћа су се одазвала браћи, небу, земљи…
Патетика? Не, ни случајно, на оваквим местима човек схвати да је живот сам оно што ћемо дати, и живот, наравно.
Замислите, пробајте барем, ја не могу, како је кад петорица чекају у рову на три пушке. Како ко погине тако следећи узме његову и настави борбу све док…
Ја не могу да замислим, сувише сам кукавица, чекати свој ред на смрт, на живот вечни, а баш тако је било првих година рата кад се овај дивни народ борио за оно што им од Бога и људи припада- корен, стопу земље по којој су им прадедови газили, жетве што су их векови посејали…
Ништа више од тога, ништа мање од тога, но и то је некима било превише. Имали су право да немају никаква права, да ћуте, да се моле у потаји, да као срамоту и белег носе то што су – Руси!
Звучи позато? Звучи преживљено? Звучи као да Србин још рођењем понесе претежак крст, но што су нам крстови тежи то су нам распећа већа и славнија.
Канар нас опомиње да се склонимо са чистине на којој вреба…
Није то што чинимо никаква лудост, инат, тешко је схватити да се Србин не плаши. Није то храброст већ оно од чега су и ова браћа саздана- живот!
Живот под распећем и живот на њему. Живот је живот само док не страхујеш од њега, не умем другачије да објасним.
Сабласно пуст пут под мостом. Онај што води од немила до недрага. Некада се њиме некуд стизало, а сад њиме стижу само црни гласи…
Неко од бораца је рањен али не жели да се повуче с фронта, колико разумем, а толико разумем.
Баш ништа чудно за људине из „Пјетнашке“, ни за кога од бранилаца Донбаса.
Звучи познато? Звучи тако српски! Сећа на све наше јунаке с Косова и Метохије, Крајине, Републике Српске, свих бојева од давнина.
Ваљда се због тога и не осећамо да смо дошли овде, но да смо поникли с ових поља! Свако је Косовско, па коме драго а коме не, не интересује ме- сведочимо оно што видимо, а свукуд видимо своје, још само да се отац, стричеви и кумови појаве однекуд с косама о рамену…

Поменух Канара. Још једно преко лице што се очас развије у осмех.
Абхаз, такође. С рођеним братом је на фронту, старијим, комадиром вода иначе.
– Због чега сам овде? Какво је то питање?! А, где да будем кад је зло дошло по своје? Није ово борба за територију, никад није била, нити је окупација већ слобода! Слобода за сваког човека на кугли земљаској који потомцима жели да остави само то- слободу! Зло је дошло по своје али се преварило, овде за зло неће бити „раја“…- одсечан је Канар, сасвим уверен да ће овим сабласним путем, овим мостом под којим смо скривени, овим ливадама певати слобода као што су они певали о њој…
Враћају се борци с положаја, у групама по двојица- тројица, преморени, прљави, гладни…у ходу их смењују браћа, у још „топле“ ровове…
Преморени, прљави, гладни…но никао није прошао да није застао да поздрави. Нас, потом и Србију кад чују одакле смо.
Нико!
„Пјатнашка“ је то, мада је свака јединица њој налик. Свукуд је нека петнаесторка одважних, од петнаесторки сто педесет, од сто педесет хиљаде, од хиљада- Донбас!
Звучи познато? Проживљено? Тако српски, тако руски, тако људски, тако небесно и земаљски…
Часи су да пођемо назад ка бази, ноћ ће, ноћи украјинци туку ко луди. Из кућа околних села, из дворишта, из школа…где год је цивила- ту се звери скрију.
Гинуће до последњег, за њих је њихова крв довољно туђа, нека тече, нек туку брзаци крви невиних, не мари, зло је дошло по своје, али што Канар каза: ове неће наћи свој рај!
Звучи познато? Проживљено?
Товаримо се у војно возило, неки стари џип. Превише нас је, али ваља свакога повести: „Своје не остављамо“, с тим заветом се боре, за тај завет се боре!
Оним аветињксим друмом у пуној брзини. Мора се тако, лаке смо мете иначе…
Тишина у колима, то је оно чега у Доњецку има понајмање, писао сам већ.
За ту тишину се боре. Они благородну и благодатну.
Јурцамо тиме што је некада било пут па шумским путем крај спаљених возила, некадашњих утврда украјинских фашиста…
– На кафу…- нисам знао шта друго да питам, звучи сумануто али…
– Хвала, браћо! Идемо у базу да вечерамо и легнемо, ноћ је кратка, одмор је трена а дани су вечност…- Бог с вама, јунаци, људи осмеха, праведници.
Растајемо се да се никада не растанемо. Грми над Доњецком. Далеко је киша, није то та грмљавина, није већ осам година, нажалост…
„Пјатнашка“- Боже, чувај их, чувају и они тебе у ово време зла што се прикрада и вреба своје, али узалуд.
Доњецк се раскомотио под нама, пригрлио своју реку и…живи!
На само који километар нека су браћа полегла у ров, без страха, с осмехом, дабогда озорили! Дабогда баш следећа зора била та којом ће босоноги отрчати кућама, но…
Рус никада није довољно мртав и вазда га има превише, све да један остане.
Звучи познато? Звучи проживљено?
Тако и изледа, верујте!
Свако поље – Косовско! Свака глава – Лазарева!
Свако јутро – ловћенско! Свака ноћ – причесна…